Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu radnika kome je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne discipline. Sud je ocenio da je primena Zakona o radu od strane redovnih sudova bila ustavnopravno prihvatljiva i da pravo na rad nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Radojevića iz Požege, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milorada Radojevića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Požegi P1. 191/06 od 19. juna 2006. godine, presude Okružnog suda u Užicu Gž.I 278/07 od 8. juna 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 1365/08 i Sgzz. 1068/07 od 22. novembra 2007. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milorad Radojević iz Požege je, preko punomoćnika Milunke Arsić, advokata iz Požege, podneo Ustavnom sudu 4. jula 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Zdravstvenog centra Užice 0104 broj 4012 od 23. decembra 2005. godine, presude Opštinskog suda u Požegi P1. 191/06 od 19. juna 2006. godine, presude Okružnog suda u Užicu Gž.I 278/07 od 8. juna 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 1365/08 i Sgzz. 1068/07 od 22. novembra 2007. godine, zbog povrede prava na rad, zajemčenog članom 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je protiv rešenja o otkazu ugovora o radu, kojim mu je prestao radni odnos, vodio sudski spor pred Opštinskim sudom u Požegi, Okružnim sudom u Užicu i Vrhovnim sudom Srbije. Prema navodima podnosioca, prvostepeni sud je odbio njegov tužbeni zahtev kojim je tražio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, drugostepeni sud je odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, dok je Vrhovni sud odbio njegovu reviziju kao neosnovanu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se osporenim presudama „grubo krši“ odredba člana 179. tačka 3) Zakona o radu, kojom je izričito propisana obaveza poslodavca da opštim aktom propiše pravila radne discipline. Ovo iz razloga što se navedena zakonska odredba, prema mišljenju podnosioca, ne može neposredno primenjivati, već je neophodno da poslodavac svojim opštim aktom propiše šta se podrazumeva pod radnom disciplinom i da precizira koje radnje zaposlenog predstavljaju kršenje radne discipline. S tim u vezi, podnosilac je istakao da pravila o radnoj disciplini nisu sadržana ni u pojedinačnom kolektivnom ugovoru iz 1996. godine, niti u ugovoru o utvrđivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti zaključenom između podnosioca i Zdravstvenog centra Užice 15. juna 2005. godine. Takođe, podnosilac je istakao da vršilac dužnosti direktora nije bio ovlašćen da donese takvo rešenje, budući da su, kako podnosilac navodi, prestala njegova ovlašćenja kao v.d. direktora. Podnosilac je osporio i da je rešenje o otkazu ugovora o radu potpisano od strane v.d. direktora Zdravstvenog centra Užice, navodeći da se radi o različitom potpisu od „overenog potpisa lica ovlašćenog za zastupanje“. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu, kao i osporene presude Opštinskog suda u Požegi, Okružnog suda u Užicu i Vrhovnog suda Srbije.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Požegi P1. 191/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Vršilac dužnosti direktora Zdravstvenog centra Užice doneo je 23. decembra 2005. godine rešenje 0104 broj 4102 o otkazu ugovora o radu – ugovora o utvrđivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti, kojim je u tački 2. određeno da zaposlenom Miloradu Radojeviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje radni odnos dostavljanjem ovog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. februara 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Požegi protiv tuženog Zdravstvenog centra Užice, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Presudom Opštinskog suda u Požegi P1. 191/06 od 19. juna 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog Zdravstvenog centra Užice, kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog 0104 broj 4012 od 23. decembra 2005. godine i tuženi obaveže da tužioca vrati na rad na radno mesto vozača sanitetskog vozila u odseku tehničkih poslova u OJ Dom zdravlja Požega, kao i da mu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu po zakonu pripadaju za vremenski period od 14. novembra 2005. godine do vraćanja na rad i da mu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 29. decembra 2005. godine do vraćanja na rad. U stavu drugom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac na osnovu ugovora o radu od 20. juna 2005. godine obavljao poslove vozača sanitetskog vozila u Domu zdravlja u Požegi; da mu je rešenjem tuženog od 23. decembra 2005. godine otkazan ugovor o radu, zbog toga što je 14. novembra 2005. godine došao na posao sa zakašnjenjem i u alkoholisanom stanju, te da je vozio sanitetsko vozilo, kada mu je zabranjeno da vozi, pa je sanitetsko vozilo preuzeo drugi zaposleni; da je tužilac u takvom stanju pravio nered na radnom mestu, vređao i pretio jednoj lekarki, zbog čega je intervenisala policija privođenjem tužioca; da je tužilac pismeno upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, o čemu je tuženi pribavio mišljenje sindikata čiji je tužilac član, te da je tužiocu data mogućnost da se brani; da je sindikat u svom mišljenju naveo da je tužilac navedenim ponašanjem povredio radnu obavezu, te s obzirom da mu to nije prvi put, da treba da bude kažnjen u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu; da je tužilac rešenjem Opštinskog organa za prekršaje UP-4092/05 od 16. novembra 2005. godine oglašen krivim zbog navedenog ponašanja 14. novembra 2005. godine i kažnjen kaznom zatvora od 10 dana; da je odlukama tuženog od 30. marta 1998. godine i 10. januara 2000. godine tužilac već kažnjavan zbog povrede radne discipline. Prema stanovištu suda, poslodavac prilikom otkazivanja ugovora o radu može neposredno primenjivati odredbu člana 179. tačka 3) Zakona o radu, bez unapred predviđenih radnji-akata nepoštovanja radne discipline, te da svako ponašanje može biti otkazni razlog, s tim što mora biti ispunjen dodatni uslov da ponašanje zaposlenog bude takvo da on ne može da nastavi da radi kod poslodavca. Na osnovu odredaba Zakona o radu, po oceni prvostepenog suda, proizlazi da je radna disciplina savesno, marljivo i odgovorno vršenje radnih obaveza od strane zaposlenog, u konkretnom slučaju tužioca kao vozača sanitetskog vozila, te je sud ocenio da navedeno ponašanje tužioca predstavlja povredu radne discipline i da je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Iz navedenih razloga, sud je ocenio da ne postoje razlozi za poništaj osporenog rešenja.

Presudom Okružnog suda u Užicu Gž.I 278/07 od 8. juna 2007. godine potvrđena je presuda Opštinskog suda u Požegi P1. 191/06 od 19. juna 2006. godine, a žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju presude je navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, kao i da je za svoju odluku dao dovoljne, jasne i logične razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud. Prema stanovištu drugostepenog suda, neosnovano je isticanje u žalbi da tuženi poslodavac nije mogao da primeni otkazni razlog iz člana 179. tačka 3) Zakona o radu, jer nije doneo akt kojim propisuje pravila ponašanja zaposlenih, odnosno definiše šta se podrazumeva pod radnom disciplinom, te koje to radnje zaposlenog predstavljaju kršenje radne discipline i kada nastupaju okolnosti da zaposleni zbog kršenja radne discipline ne može da nastavi dalji rad kod poslodavca. S tim u vezi, drugostepeni sud je istakao da je odredbom člana 15. Zakona o radu propisano da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi, da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa, da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili mogu da utiču na obavljanje poslova, te da ukoliko se ne ponaša u skladu sa obavezama koje ima po zakonu, onda zaposleni krši radnu disciplinu. Navodeći da tužilac radi u zdravstvenoj ustanovi i to na radnom mestu vozača sanitetskog vozila, što zahteva posebnu i pojačanu disciplinu i odgovornost, drugostepeni sud je ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da dolazak tužioca na rad u alkoholisanom stanju i sa zakašnjenjem, kao i njegovo nedolično ponašanje prema zaposlenima, predstavlja nepoštovanje radne discipline, te da je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod tuženog, a što je uslov za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu.

Odlučujući o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti tužioca, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev.II 1365/07 i Sgzz. 1068/07 od 22. novembra 2008. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Užicu GžI. 278/07 od 8. juna 2007. godine, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude je, porede ostalog, navedeno da razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak sudova da je tužilac 14. decembra 2005. godine izazivanjem nereda i sukoba na radnom mestu u alkoholisanom stanju prekršio radnu disciplinu u smislu odredbe člana 179. tačka 3) Zakona o radu, a što predstavlja razlog za prestanak radnog odnosa. Pored toga, Vrhovni sud je ocenio da se neosnovano u reviziji ističe pogrešna primena materijalnog prava i tvrdi da je vršiocu dužnosti direktora, koji je doneo osporeno rešenje, istekao mandat. Ovo iz razloga, što vršilac dužnosti direktora ima ovlašćenja da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, sve dok novi direktor ne bude izabran. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustave i zakona:

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.).

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 17/92, 26/92, 50/92, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 18/2002, 101/2005) bilo je propisano da se u pogledu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi primenjuju propisi o radnim odnosima u preduzećima i kolektivni ugovor (član 19. stav 2.). Navedeni zakon je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 107/05).

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 107/05), koji je stupio na snagu 10. decembra 2005. godine, propisano je da se prava, dužnosti i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi ostvaruju u skladu sa propisima o radu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 172.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je: da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi, da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa, da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu i da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti za život i zdravlje i nastanak materijalne štete (član 15); da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu - direktor ili zaposleni koga on ovlasti (član 192. stav 1. tačka 1)); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 179. tačka 3)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (član 180. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava na rad, koji se odnose na osporene presude Opštinskog suda u Požegi P1. 191/06 od 19. juna 2006. godine, Okružnog suda u Užicu Gž.I 278/07 od 8. juna 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev.II 1365/07 i Sgzz. 1068/07 od 22. novembra 2008. godine Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Prema članu 179. tačka 3. Zakona o radu, poslodavac može dati otkaz zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu, propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca. Iz navedene odredbe Zakona sledi da nepoštovanje radne discipline može predstavljati otkazni razlog, ako je ona propisana aktom poslodavca, odnosno ukoliko je nepoštovanje radne discipline takvo da zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca. Primena ovog otkaznog razloga uslovljena je prethodnim upozorenjem zaposlenog, saglasno odredbama člana 180. Zakona o radu.

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koji je kod tuženog radio kao vozač sanitetskog vozila, otkazan ugovor o radu 23. decembra 2005. godine, zbog toga što je 14. novembra 2005 godine došao na posao u alkoholisanom stanju i vozio sanitetsko vozilo, da mu je potom zabranjeno da vozi i da je sanitetsko vozilo preuzeo drugi zaposleni, kao i da je tužilac u takvom stanju pravio nered na radnom mestu i vređao i pretio drugom zaposlenom, zbog čega je intervenisala policija privođenjem tužioca. Takođe, utvrđeno je da je, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Iz navedenih razloga, prvostepeni i drugostepni sud, kao i Vrhovni sud Srbije u osporenim presudama, zaključili su da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu, predviđen članom 179. tačka 3) Zakona o radu, s obzirom na to da je navedenim ponašanjem tužilac prekršio radnu disciplinu i da je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Ustavni sud nalazi da su u osporenim presudama izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem narušio radnu disciplinu, te da je zbog takvog ponašanja, saglasno članu 179. tačka 3. Zakona o radu, vršilac dužnosti direktora zdravstvene ustanove doneo rešenje kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu. Po oceni Ustavnog suda, odluke sudova sadržane u osporenim presudama zasnovane su na tumačenju materijalnog prava koje prihvata i Ustavni sud, s obzirom na to da su bili ispunjeni uslovi iz Zakona o radu, čije su se odredbe primenjivale na konkretan slučaj, da se zbog nastupanja navedenog otkaznog razloga podnosiocu otkaže ugovor o radu.

Ustavni sud nalazi da nije osnovan navod podnosioca ustavne žalbe da nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora na radu, budući da opštim aktom poslodavca nisu propisana pravila radne discipline, niti je propisano koje radnje zaposlenog predstavljaju kršenje radne discipline. Ovo iz razloga što prema odredbi člana 179. tačka 3. Zakona o radu propisivanje pravila radne discipline opštim aktom nije neophodan uslov za postojanje ovog otkaznog razloga. Naime, navedenom odredbom Zakona propisano je da poslodavac može dati otkaz zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu, propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Takođe, Ustavni sud je ocenio neosnovanom i tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je rešenje o otkazu ugovora o radu potpisano od strane neovlašćenog lica, jer je vršiocu dužnosti direktora koji je doneo to rešenje istekao mandat, nalazeći da je Vrhovni sud Srbije dao ustavnopravno prihvatljive argumente za neosnovanost tih tvrdnji. Ostali navodi podnosioca predstavljaju njegovo subjektivno shvatanje merodavnog prava i interpentaciju činjeničnog stanja, što ne može biti dokaz o povredi ustavnog prava na koje se poziva.

S obzirom na izneto, te činjenicu da se Ustavom zajemčeno pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe nisu osnovani i da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava rešenje Zdravstvenog centra Užice 0104 broj 4012 od 23. decembra 2005. godine, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni akt donet pre stupanja na snagu Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević