Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za povredu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog navodne povrede prava na imovinu. Sud je utvrdio da podnositeljka u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza redovnih sudova, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mladenke Stevanović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Mladenke Stevanović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Čajetini P. 274/07 od 18. novembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1047/09 od 18. maja 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Gzz.10/10 od 18. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mladenka Stevanović iz Novog Sada je 16. februara 2011. godine, preko punomoćnika Gorana Stamenića i Ane Tomić, advokata iz Čačka, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Čajetini P. 274/07 od 18. novembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1047/09 od 18. maja 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Gzz.10/10 od 18. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da su u postupku pred prvostepenim sudom neosnovano odbijeni njeni predlozi za izvođenje dokaza i da je prvostepeni sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje. Dalje se osporava nalaz veštaka građevinske struke - arhitekte za koga se ističe da nije bio kompetentan da iznese nalaz i mišljenje, već da je trebalo veštačenje poveriti geologu.

Kako podnositeljka ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da, pored osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, poništi i presude nižestepenih sudova, donete u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ustavnom žalbom osporavaju i prvostepena i drugostepena presuda.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'',broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Čajetini vodio parnični postupak po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženih Svetomira Gazdića i Bojane Radović, radi činidbe i naknade štete.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Čajetini P. 274/07 od 18. novembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tužene da o svom trošku do međe između katastarske parcele 1339/17, KO Čajetina, a prema katastarskoj parceli tužilje 1339/15, KO Čajetina, ozidaju od armiranog betona potporni zid dubine pet metara, širine jedan metar, dužine deset metara, radi sprečavanja daljeg nastanka štete i štetnih posledica po kuću tužilje i da se uzdrže od daljih delatnosti zemljanih radova, koji predstavljaju opasnost po kuću tužilje, dok je u drugom stavu izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na ime naknade štete na kući, solidarno isplate iznos od 100.000,00 dinara, ili da o svom trošku dovedu kuću tužilje u prvobitno stanje, saniranjem štete u vidu pukotina. Trećim stavom izreke iste presude obavezana je tužilja da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženima iznos od 35.300,00 dinara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 1047/09 od 18. maja 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Gzz.10/10 od 18. novembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca u Beogradu podignut protiv prvostepene i drugostepene presude.

U obrazloženju navedene presude Vrhovni kasacioni sud je naveo: da je u pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno da oštećenja na kući tužilje nisu nastala usled izvođenja radova na parceli tužene Bojane Radović, čiji je otac tuženi Svetomir Gazdić; da se radi o naprslinama starijeg datuma nastalim tokom vremena; da u parničnom postupku nema raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom ni pravilima morala; da stranke nisu zaključile poravnanje; da tuženi nisu priznali tužbeni zahtev, niti se tužilja odrekla tužbenog zahteva, već je pravilnom primenom materijalnog prava odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva; da se u suštini zahtev zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, te se ne ukazuje određeno u čemu se sastoji nezakonito raspolaganje stranaka.

4. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnim nalazom sudskog veštaka građevinske struke, koji, po njenim navodima, nije bio ni kompetentan da iznese nalaz i mišljenje, jer je po obrazovanju arhitekta.

Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavlja navode iznete u žalbi na prvostepenu presudu, koji su bili predmet razmatranja drugostepenog suda, kao i navode iz inicijative za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, i u suštini osporava zakonitost navedenih sudskih presuda, ukazujući, pre svega, na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao instancioni sud ispituje zakonitost pojedinačnih akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu odnosno uskraćivanje. Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima, već podnositeljka ustavne žalbe pred Ustavnim sudom osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu izvedenih dokaza na kojima se zasnivaju osporene presude, očekujući od Ustavnog suda da još jednom preispita njihovu zakonitost.

Ustavni sud je zaključio da su parnični sudovi u obrazloženju osporenih presuda naveli detaljne razloge za svoju odluku i jasno izrazili stav zbog čega nije osnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da ozidaju na parceli potporni zid od armiranog betona, sa bližim oznakama kao u prvom stavu izreke prvostepene presude, odnosno zašto ne postoji odgovornost tuženih za štetu nastalu na kući podnositeljke ustavne žalbe, u smislu izostanka uzročno-posledične veze..

Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo od stranaka predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno i nepravično.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje građanskih imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, našao da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ovaj sud nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Stoga se izneti navodi u ustavnoj žalbi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na imovinu, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za povredu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti