Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od devet i po godina. Odbacuje zahtev za naknadu materijalne štete i ustavnu žalbu protiv meritorne presude, jer ne nalazi arbitrarnost u primeni prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49253/10 (ranije predmet Trećeg opštinsk og suda u Beogradu P. 3247/04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba Jelice Stanojević izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4349/14 od 5. juna 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S . iz Beograda je , 6. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika B . T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49253/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4349/14 od 5. juna 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemečnih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kao i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je veoma detaljno iznela činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je osporenom presudom potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke radi naknade štete; da iz obrazloženja osporene odluke proizlazi da su povodom iste nepokretnosti zaključen a dva ugovora, jedan – glavni ugovor o kupoprodaji između parničnih stranaka kojim je tuženi prodao tužilji predmetnu nepokretnost - garsonjeru u grubim građevinskim radovima i jedan sporedni ugovor između tužilje i U. M, kojim se U. M. obavezao da izvede grube građevinske radove na istoj garsonjeri, pa su nižestepeni sudovi propustili da cene značaj i vrednost oba ugovora pojedinačno i jednog u vezi sa drugim jer su oba ugovora imala isti predmet obaveze – predaju stana u grubim građevinskim radovima; da je tokom postupka nesporno utvrđeno da je samo tužilja kao kupac izvršila svoju ugovornu obavezu i isplatila kupoprodajnu cenu stana , dok tuženi kao prodavac nije izvršio ugovornu obavez u jer tužilji nije predao stan, i nije izvršio ni sporedn u ugovorn u obavez u da pripremi dokumentaciju za legalizaciju prodate nepokretnosti; da kako je tužilja tražila naknadu štete zbog toga što je ugovor raskinut krivicom tuženog, koji je protivno prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala , nepokretnost koju je ona kupila po osnovu ugovora o kupoprodaji , prodao trećem licu, to su nižestepeni sudovi faktički pribavili tuženom pokriće za nedozvoljena raspolaganja, a tužilji uskratili prava utvrđena osnovnim institutima jednog pravnog sistema – pravom da traži naknadu štete ne samo na ime razlike u ceni koja je ugovorom predviđena i tekuće cene stana, već i pravo na naknadu štete za plaćenu zakupninu; da su postupajući sudovi propustili da izvedu predložene dokaze – veštačenje radi utvrđivanja visine ukupne štete koju je tužilja pretrpela usled neizvršenja obaveze tuženog , dok su prihvatili kao istinit iskaz tuženog; da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku jer je postupak trajao skoro deset godina, a žalbeni postupak više od tri i po godine.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevala je naknadu materijalne štete dok naknadu nematerijalne štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49253/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 26. novembra 2004. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv M. T, radi naknade materijalne štete. Predmet je dobio broj P. 3347/04.

Presudom zbog propuštanja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3347/04 od 11. marta 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11252/05 od 23. novembra 2005. godine ukinuta je presuda zbog propuštanja i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim su održana tri ročišta , na kojima su saslušane parnične stranke i saslušani su svedoci.

Delimičnom presudom na osnovu priznanja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3539/05 od 26. aprila 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 345.000,00 dinara, i određeno je da će se o preostalom de lu tužbenog zahteva za utvrđivanje naknade štete do visine tržišne protivvredosti stana i o troškovima postupka kasnije odlučiti.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10962/06 od 27. oktobra 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je delimična presuda na osnovu priznanja P. 3539/05 od 26. aprila 2006. godine.

Zatim je pred prvostepenim sudom održano četiri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i izveštaje Poreske uprave Rakovica, N acionalne službe za zapošljavanje i izvod iz Katastara nepokretnosti opštine Zvezdara, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri iz procesnih razloga, a jedno zbog nedolaska punomoćnika tuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49253/10 od 16. aprila 2010. godine, u stavu prvom izreke , od bijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete isplati iznos od 1.055,000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka; u stavu drugom izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka naknadi iznos od 63.500,00 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom je tražila da se zabrani tuženom otuđenje i opterećenje konkretnog stana; u stavu četvrtom izreke je određeno da se tužilja oslobađa plaćanja troškova sudske takse.

Navedena presuda je ispravljena rešenjima istog suda P. 49253/10 od 19. januara 2011. i 15. aprila 2013. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4349/14 od 5. juna 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49253/10 od 16. aprila 2010. godine, ispravljena rešenjima istog suda P. 49253/10 od 19. januara 2011. godine i 15. aprila 2013. godine u stav ovima prvom, drugom i trećem izreke.

U obrazloženju presude je navedeno: da su parnične stranke 15. oktobra 2002. godine zaključile i overile ugovor o kupoprodaji kojim je tuženi kao vanknjižni vlasnik prodao tužilji garsonjeru površine 23m2 u grubo izvedenim radovima, za kupoprodajnu cenu od 345.000,00 dinara, koju je tužilja isplatila na dan potpisivanja ugovora, o čemu nije sastavljena priznanica, i uz obavezu tuženog da pripremi dokumentaciju za legalizaciju građevinskog objekta i istu preda nadležnom organu uz plaćanje propisane takse, a u ime i za račun tužilje; da ugovorom nije određen datum predaje stana u posed tužilji, a tužilja je pregovore oko kupovine stana vodila sa U.M, koji joj je plaćao zakup za period od maja do oktobra 2003; da je tuženi na osnovu pravnosnažne delimične presude na osnovu priznanja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3539/05 od 26. aprila 2006. godine tužilji isplatio iznos od 345.000,00 dinara, koji mu je ona platila na ime kupoprodajne cene; da je tokom postupka utvrđeno da su sastavljena dva ugovora, i to jedan – „glavni“ sa tuženim kao vlasnikom zgrade i parcele i drugi – „ sporedni“ sa U. M, koji je bio izvođač radova, a sa kojim ugovorom tuženi nije imao veze; da u sporednom ugovoru nije bila označena cena, ali je bila ugovorena obaveza da se uredi plafon, krov i preduzmu druge radnje uz rok završetka radova 29. novembr a 2002. godine; da je tužilja na osnovu navedenog ugovora predala novac U . M, a tuženog je videla prvi put u sudu prilikom overe ugovora kada je došao kao vlasnik da potpiše glavni ugovor; da je tuženi overio ugovor o kupoprodaji sa M . M . nakon useljenja kupca u stan, koji je kupoprodajnu cenu isplatio U . M; da je prvostepeni sud pravilnom primenom čl. 189, 190. i 630. Zakona o obligacionim odnosima odbio kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu štete, obrazloživši svoju odluku time da je U . M . sa kojim je tužilja zaključila ugovor o završetku radova bio u obavezi da okonča sve završne radove na stanu i preda tužilji stan, iz kog razloga je plaćao zakupninu tužilji, jer je bio u docnji sa izvršenjem preuzetih obaveza, dok je tuženi u skladu sa ugovorom o kupoprodaji stan prodao u grubo izvedenim radovima, obavezavši se da pripremi dokumen taciju za legalizaciju objekta; da je danom overe ugovora tuženi kao prodavac primio kupoprodajnu cenu od 5.000 evra i time je ugovor izvršen, a tuženi nije preuzeo bilo kakve obaveze oko daljih izvođenja radova na stanu, već je tužilja zaključila interni ugovor sa U. M . za ostale radove na stanu ; da je prvostepeni sud zaključio da u osnovni ugovor o kupoprodaji nije unet datum predaje stana iz razloga što je obaveza U. M . bila da stan dovede u fazu „ključ u ruke“, odnosno u fazu useljenja, iz kojih razloga je navedeni odnos prvostepeni sud kvalifikovao kao ugovor o građenju kojim se U . M . obavezao da na postojećem objektu izvede grube građevinske radove, a tužilja da za to isplati kupoprodajnu cenu; da je , imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud zaključio da tuženi nije prouzrokovao štetu tužilji i da nije u obavezi da joj naknad i štetu, s obzirom na to da je tuženi novac koji je primio od tužilje na osnovu ugovora o kupoprodaji isplatio tužilji tokom postupka, dok je u pogledu preostalog dela zahteva tužilje za naknadu štete, pravilno prvostepeni sud zaključio da tuženi nije pasivno legitimisan, s obzirom na to da je tužilja u pogledu završetka radova na stanu bila u ugovornom odnosu sa U . M, koji je primio novac od tužilje i koji nije izvršio ugovorene radove u ugovorenom roku, iz kog razloga tuženi nije pasivno legitimisan ni u delu zahteva koji se odnosi na naknadu štete za neisplaćene zakupni ne, jer je tužilja izvođenje navedenih radova ugovorila sa U . M ; da je pravilna odluka prvostepenog suda i u delu kojim je odbio predlog za određivanje privremene mere, s obzirom na to da tuženi nije pasivno legitimisan ni u ovom delu zahteva, kod činjenice da je navedeni stan tuženi prodao M. M .

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 26. novembra 2004 . godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak ukupno trajao devet i po godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je o tužbenom zahtevu u celini odlučio nakon pet i po godina od podnete tužbe , dok je o jednom delu tužbenog zahteva već bio odlučio delimičnom presudom. Takođe, odgovornost snosi i drugostepeni sud pred kojim je žalbeni postupak kojim je pravnosnažno okončan ovaj parnični postupak, trajao četiri godine.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnositeljku nesumnjivo bio od materijalnog značaja i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju predmetne parnice.

Ustavni sud nalazi da predmet spora nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49253/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3347/04 ), te je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije pružila adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, kao i jasnoj uzročn oj vez i između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između utvrđenog neblagovremenog postupanja suda i materijalne štete koju paušalno potražuje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacio u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4349/14 od 5. juna 2014. godine , Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna osporenom pesudom, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda, kao viši , revizijski sud, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnositeljke iz žalbe protiv prvostepene presude, o kojoj se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili abritrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnositeljke ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u svojoj odluci dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu štete.

Po oceni Suda, ustavnopravno prihvatljivo je obrazloženje iz osporene presude, koje u potpunosti prihvata i ovaj sud, da tuženi nije prouzrokovao štetu podnositeljki, te nije u obavezi da joj naknadi štetu jer joj je novac koji je od nje primio po osnovu ugovora o kupoprodaji isplatio tokom postupka, a u pogledu preostalog dela tužbenog zahteva tužilje za naknadu štete, tuženi nije pasivno legitimisan, s obzirom na to da je tužilja u pogledu završetka radova na stanu bila u ugovornom odnosu sa drugim licem koji je primio novac od tužilje, a koji nije izvršio ugovorene radove u ugovorenom roku, te tim e tuženi nije pasivno legitimisan ni u delu zahteva koji se odnosi na naknadu štete za neisplaćene zakupnine.

Ustavni sud ukazuje, da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenoj presudi i učinjeno.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije pred sudovima poslednje instance, a iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji.

U vezi navoda podnositeljke o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava razmatrao u odnosu na ustavne odredbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u velu izjavljenom protiv osporene presude, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti