Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodne nejednake sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Sud je utvrdio da slučajevi na koje se podnositeljka pozivala nisu dokaz različite prakse sudova poslednje instance, jer su nižestepene presude u tim predmetima kasnije ukinute ili preinačene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Mitrović iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelene Mitrović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1509/09 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Mitrović iz Subotice je 4. januara 2010. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1509/09 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenog odredbama člana 22. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje, prava na naknadu nematerijalne štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je Opštinski sud u Subotici podnositeljki ustavne žalbe povredio pravo na pravično suđenje i učinio bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 8. Zakona o parničnom postupku time što su prvostepena presuda i kompletni spisi prvostepenog predmeta napisani latiničnim pismom iako je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo; da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u tome što su prvostepena i drugostepena odluka nepravične i zasnovane na pogrešnim stavovima, odnosno da sudovi nisu usvojili njen zahtev za naknadu štete, dajući za to pogrešne razloge, između ostalog, da njeno pravo na platu ne izvire neposredno iz Zakona o Vojsci, već ima svoj neposredni izvor u podzakonskom aktu, odnosno pojedinačnom aktu – rešenju nadležnog starešine, kao i da je konačno i pravnosnažno pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate osnov za njenu isplatu od strane države, a da su u izvršavanju obaveze isplate plata prema tužilji organi tužene postupali u skladu sa tim rešenjima nadležnog starešine, te da samim tim nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene kao osnova njene odgovornosti za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da podnositeljka nije osporavala zakonitost pojedinačnog upravnog akta kojim je utvrđen broj bodova kao polazne osnove za obračun zarade, već pravilnost obračuna, jer je ministar vrednost boda odredio proizvoljno, a ne u skladu sa zakonom; da je podnosi teljki povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudovima , jer su sudovi u sporovima sa tužbenim zahtevom iste prirode usvajali tužbene zahteve u predmetima - Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8271/07 i P. 7308/07, Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/06, Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03, Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 i Opštinskog suda u Kikindi P1. 71/05; da „uloženi pravni lekovi, tokom sudskog postupka (žalba i revizija) nisu bili delotvorni“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 190/07 od 14. aprila 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila da se tužena Republika Srbija - Vojska Srbije obaveže da joj isplati razliku plate, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa, pa do isplate. Stavom drugim izreke presude , odbijen je prigovor mesne nenadležnosti, dok je stavom trećim izreke predlog tužilje radi oslobođenja od plaćanja sudskih taksi odbijen kao neosnovan. Istom presudom, stavom četvrtim izreke tužilja je obavezana na plaćanje sudske takse u iznosu od 59.000 dinara, u tri jednake mesečne rate, dok je stavom petim odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešavajući o žalbi tužilje, Okružni sud u Subotici je doneo presudu Gž1. 91/09 od 3. jula 2009. godine, kojom je žalbu odbi o kao neosnovan u i potvr dio prvostepen u presud u.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1509/09 od 11. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilja u službi kod tužene u VP 1408 Bačka Topola, kao civilno lice; da pravo na platu tužilja je u spornom periodu ostvarivala u skladu sa Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da su kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilje odbili, jer u radnjama tužene nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa da bi država bila odgovorna za naknadu štete po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da se plata civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, prema odredbi člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ broj 35/94 sa izmenama i dopunama) utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da se koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci određuje Savezna Vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije (član 52. stav 1. Uredbe), a u okviru ovako određenog ukupnog iznosa novčanih sredstava, savezni ministar odbrane donosi odluku o vrednosti boda, odnosno koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja (stav 2. istog člana Uredbe) ; da odluku o visini plate (rešenje) donosi starešina na osnovu člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije i takav akt ima svojstvo pojedinačnog akta u smislu člana 156. istog zakona; da je konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa o visini plate civilnog lica u Vojsci Jugoslavije osnov za njenu isplatu od države; da se zakonitost odluke nadležnog organa, pa ni pravilnost obračuna visine plate, ne može se ocenjivati u parničnom postupku, ni po tužbi za eventualnu razliku u plati u situaciji kada je isplata izvršena u potpunosti prema pravnosnažnom i konačnom rešenju; da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je plata tužilje u vremenskom periodu koji je predmet spora isplaćivana na osnovu konačnog i pravnosnažnog rešenja u svemu prema Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da imajući u vidu navedeno, član 75. Zakona o Vojsci ne predstavlja neposredni izvor prava po kome bi civilna lica u Vojsci imala pravo na platu po parametrima iz citirane odredbe; da se njihova plata određuje u skladu sa podzakonskim aktima i pojedinačnim rešenjem; da smisao navedenog člana 75. Zakona o Vojsci je da odredi visinu potrebne sume sredstava budžetu po određenim parametrima (rešenje Saveznog ustavnog suda IV U-32/96 od 15. maja 1996. godine); da je vrednost boda bila ista za sva vojna lica, a da prilikom isplate plate nije vršena selekcija, niti je različito obračunavana vrednost boda u odnosu na pojedine kategorije vojnih lica; da su kod ovako utvrđenih činjenica neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da je plata tužilji morala biti isplaćena u skladu sa članom 75. Zakona o Vojsci, kao i da je ministar odbrane morao da vrši povećanje vrednosti boda u skladu sa citiranim parametrima.

Uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04, Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07, Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8271/07, Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 i Opštinskog suda u Kikindi, Odeljenje u Novoj Crnji P1. 71/05, koje je podnosi teljka ustavne žalbe navela u prilog svojim tvrdnjama o tome da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 od 18. marta 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca D.B, R.M, N.F. i D.M. i obavezana tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora da im na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Jagodini Gž. 1126/05 od 15. decembra 2005. godine. Međutim, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1370/06 od 31. maja 2007. godine navedene nižestepene presude su ukinute. Na ročištu održanom 10. aprila 2008. godine Opštinski sud u Ćupriji je doneo rešenje o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07 od 24. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca M.R. i obavezna tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu isplati na ime naknade štete u vidu razlike neisplaćene zarade za period od 1. februara 2001. godine do 31. decembra 2004. godine iznos bliže naveden u toj presudi. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3422/08 od 21. oktobra 2009. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1227/10 od 7. aprila 2010. godine revizija tužioca je odbijena kao neosnovana.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8271/07 od 22. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje G.B. i obavezna tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužilji isplati na ime pretrpljene štete u vidu razlike neisplaćene zarade za period od 2. marta 2001. godine do 31. avgusta 2004. godine iznos bliže naveden u toj presudi. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2840/08 od 23. septembra 2009. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Presudom Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 od 23. novembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca N.S. i V.I. i obavezna tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora da im na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ta presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/06 od 24. avgusta 2006. godine. Međutim, presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 101/07 od 7. februara 2008. godine navedene nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Presudom Opštinskog suda u Kikindi - Odeljenje u Novoj Crnji P1. 71/05 od 30. maja 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca J. M. i drugih, i obavezana tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora da im na ime ostvarene, a neisplaćene razlike isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ova presuda je postala pravnosnažna 24. jula 2006. godine (žalba nije izjavljena). Tužena je podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje žalbe, ali isti nije usvojen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući najpre navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Naime, prvostepeni sudovi jesu usvajali tužbeni zahteve tužilaca za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade (presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07 od 24. marta 2008. godine i P. 8271/07 od 22. oktobra 2007. godine, presuda Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 od 18. marta 2005. godine i presuda Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 od 23. novembra 2005. godine), ali su ove presude ukinute ili preinačene odlukama drugostepenog, odnosno revizijskog suda (presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3422/08 od 21. oktobra 2009. godine i Gž. 2840/08 od 23. septembra 2009. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1370/06 od 31. maja 2007. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 101/07 od 7. februara 2008. godine). Pored toga, presuda Opštinskog suda u Kikindi - Odeljenje u Novoj Crnji P1. 71/05 od 30. maja 2006. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu predmetne naknade postala je pravnosnažna, jer je tužena propustila da blagovremeno izjavi žalbu protiv navedene presude. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Međutim, u konkretnom slučaju, o tužbenom zahtevu tužilaca meritorno je odlučivao samo prvostepeni sud (tužena je propustila da blagovremeno izjavi žalbu protiv navedene presude). Dakle, bez obzira što je navedena presuda Opštinskog suda u Kikindi - Odeljenje u Novoj Crnji P1. 71/05 od 30. maja 2006. godine bila različita u odnosu na druge odluke sudova donete u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, ne može se govoriti o različitom postupanju sudova u smislu člana 36. stav 1. Ustava. Iz navedenog proizlazi da se podnositeljka ustavne žalbe i lica o čijim pravima je odlučivano u navedenom parničnom postupku nisu nalazili u istoj pravnoj situaciji, jer predmetna prvostepena presuda nije ni bila predmet meritornog preispitivanja od strane neposredno višeg suda, odnosno suda poslednje instance.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe koje se odnose na povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1509/09 od 11. novembra 2009. godine odbijena revizija podnosioca ustavne žalbe kao tužioca, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 91/09 od 3. jula 2009. godine. U ustavnoj žalbi se ne navode ustavnopravni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa istaknutim povredama. Naime, povreda prava na pravično suđenje se obrazlaže time što su „prvostepena presuda i kompletni spisi prvostepenog predmeta napisani latiničnim pismom“, iako je ustavnom žalbom osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta po reviziji podnosi teljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugostepene, a time, posredno, i prvostepene presude Opštinskog suda u Subotici. Po oceni Ustavnog suda, navedeni razlozi se, sa jedne strane, ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa osporeni aktom, niti se, sa druge strane, mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, imajući u vidu da je, bez obzira na razloge ustavne žalbe, podnosi teljka koristi la sve zakonske mogućnosti da pred višim sudovima ostvaruje zaštitu svojih prava. Dalje, povreda prava na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa obrazlaže se time da su „pogrešni...stavovi prvostepenog suda, a sa kojima se složio i drugostepeni sud“, pri čemu su detaljno izneti razlozi zašto su, po mišljenju podnosi teljke, ti stavovi pogrešni. Ovi navodi ne mogu se, po oceni Ustavnog suda, smatrati ustavnopravnim razlozima koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog prava iz člana 35. Ustava, već predstavljaju izraz subjektivnog shvatanja podnositeljke ustavne žalbe o tome kako je postupajući sudovi trebal o da ocene utvrđeno činjenično stanje i tumače odredbe materijalnog prava. Konačno, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosi teljka ima la i iskoristi la pravo na sudsku zaštitu, pa i pravo na korišćenje vanrednog pravnog sredstva , o čijoj osnovanosti je odlučivao Vrhovni sud Srbije. Ovakav stav Ustavni sud je već izneo u Rešenju Už-116/2010 od 6. aprila 2010. godine.

Pored toga, podnositeljka se u ustavnoj žalbi samo formalno poziva na povredu načela iz člana 22. Ustava, a da pri tome nije navela nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi, te je stoga ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) istog zakona, kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45 tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodne nejednake sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti