Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu za naknadu za smenski rad

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnosioca i poništio revizijsku presudu kojom je odbijen zahtev za isplatu uvećane zarade. Sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo zanemarujući zakonsku definiciju smenskog rada i odstupajući od sopstvene prakse u identičnim slučajevima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-760/2022
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Đ. iz Lazarevca, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Đ. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1001/21 od 14. jula 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1001/21 od 14. jula 2021. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 690/20 od 11. decembra 2020. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Đ. iz Lazarevca, grad Beograd, podneo je Ustavnom sudu, 20. januara 2022. godine, preko punomoćnika J. Žs, advokata iz Lazarevca, grad Beograd, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1001/21 od 14. jula 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. do 3. i člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporena revizijska presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni materijalnog prava, jer je u suprotnosti sa odredbom člana 63. stav 1. Zakona o radu, kojom se definiše smenski rad, kao i sa Direktivom Evropske unije 2003/88/EC, koja nije izvor prava, ali može da doprinese njegovom tumačenju; da u situaciji kada se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema unapred utvrđenom rasporedu, nesumnjivo je da je reč o smenskom radu; da je pogrešno pozivanje Vrhovnog kasacionog suda na Odluku Ustavnog suda Už-575/2011 od 21. marta 2013. godine, imajući u vidu da ona potiče iz perioda pre nego što je Zakonom o radu definisano šta se podrazumeva pod radom u smenama; da je Vrhovni kasacioni sud, postupajući po revizijama zaposlenih kod istog tuženog, a koji su se nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac, zauzeo potpuno suprotan pravni stav, nalazeći da je reč o smenskom radu koji predstavlja osnov za uvećanje zarade.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je Osnovnom sudu u Lazarevcu, u svojstvu tužioca, podneo tužbu protiv tuženog J. „E.“ – Ogranak „K.“ Lazarevac, radi isplate uvećane zarade po osnovu smenskog rada, kao i manje isplaćene naknade zarade tokom korišćenja godišnjih odmora.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 197/19 od 22. januara 2020. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca u celini.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 690/20 od 11. decembra 2020. godine, kojom je navedena prvostepena presuda preinačena, tako što su tužbeni zahtevi tužioca u celini odbijeni kao neosnovani.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1001/21 od 14. jula 2021. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca podnetu protiv navedene drugostepene presude.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud ocenio da revizija nije osnovana; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme; da je u utuženom periodu obavljao poslove rukovaoca pomoćne mehanizacije prve grupe, i to radeći svaki drugi dan u vremenu od 07 do 19 časova, po 12 sati; da je organizacija rada bila takva da jedan zaposleni svakog dana radi u periodu od 07 do 19 časova, dok drugi zaposleni ima slobodan dan; da za rad obavljen u utuženom periodu, tuženi kao poslodavac, nije tužiocu isplatio uvećanu zaradu za 8,9% od osnovne zarade, kako je propisano članom 38. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, niti je prilikom obračuna zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora uzeo u obzir i deo uvećane zarade koja tužiocu pripada po osnovu smenskog rada; da je, na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud izveo zaključak da je tužilac obavljao rad u smenama, te da je tuženi, s obzirom na to da je tužiocu isplatio zaradu koju nije obračunao u skladu sa Zakonom o radu, u obavezi da mu naknadi štetu, shodno članu 164. Zakona o radu i članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je, po mišljenju drugostepenog suda, prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, radi čega je prvostepenu presudu preinačio; da rad tužioca nema karakteristike smenskog rada, s obzirom na to da osnovna karakteristika takve organizacije rada jeste obrazac rotiranja u kome zaposleni menjaju jedni druge na istom radnom mestu kontinuirano ili dekontinuirano, tako da početak i kraj rada zaposlenog ne bude uvek u isto vreme, pa kako je ta osnovna karakteristika smenskog rada u konkretnom slučaju izostala, jer zaposleni obavlja rad uvek u istom vremenskom periodu od 07 do 19 časova, svaki drugi dan, to tužiocu ne pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada; da razloge drugostepenog suda prihvata i ovaj sud; da sama činjenica da je tužilac svaki drugi dan radio u periodu od 07 do 19 časova, ne dovodi do zaključka da je on obavljao smenski rad; da je tužilac obavljao rad u jednoj smeni, koja je trajala 12 sati, pri čemu smenu nije menjao; da kako je tužilac svaki dan kada je radio obavljao faktički rad u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, to njemu ne pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u iznosu od 8,9%, kao što je propisano Posebnim kolektivnim ugovorom za EPS; da je takav zaključak izrazio i Ustavni sud u svojoj Odluci Už – 575/2011, u kojoj je konstatovano da nema smenskog rada u situaciji gde se određeni dan radi duže od punog radnog vremena, a potom, u zavisnosti od toga da li se rad obavlja od 07 do 19 časova ili od 19 do 07 časova, zaposlenima sleduje jedan, odnosno dva slobodna dana, da bi narednog dana zaposleni opet radili duže od punog radnog vremena, odnosno, da u konkretnom slučaju nema kontinuirane promene smene iz dana u dan, ili iz nedelje u nedelju, ili posle određenog broja radnih dana; da iz navedenog proizlazi da tužilac u reviziji neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda; da s obzirom na to da tužiocu ne pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada, to mu nije pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, pa je i u tom delu tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete odbijen kao neosnovan.

3.2. Presudama Rev2. 2333/20 od 25. novembra 2020. godine, Rev2. 110/21 i Rev2. 2492/20, obe od 28. januara 2021. godine, Rev2. 865/21 od 15. aprila 2021. godine, Rev2. 1082/21 od 26. maja 2021. godine, Rev2. 244/21 i Rev2. 821/21, obe od 14. oktobra 2021. godine, koje su priložene uz ustavnu žalbu, Vrhovni kasacioni sud je, kroz preinačenje drugostepenih presuda, odbijanjem žalbi tuženog J. „E.“ – Ogranak „K.“ Lazarevac i potvrđivanjem prvostepenih presuda kojima je tuženi obavezan na isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada izrazio pravno stanovište da je obavljanje rada tamošnjih tužilaca koji su svaki drugi dan radili u vremenu od 07 do 19 časova, pri čemu je organizacija rada bila takva da su menjali drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, imalo karakter smenskog rada.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 63. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odluka US, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je da rad u smenama jeste organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja.

Odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 15/15) bilo je propisano: da poslodavac, donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, pa se na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja (član 7. stav 2. alineja 2.); da se osnovna zarada zaposlenog, pored ostalog, uvećava za rad u smenama 8,9% (član 38. stav 1. tačka 4)).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se njima prevashodno ukazuje na proizvoljnost pravnog zaključka Vrhovnog kasacionog suda da rad podnosioca svaki drugi dan u periodu od 07 do 19 časova, uz pauzu narednog radnog dana, kada iste poslove obavlja drugi zaposleni, ne predstavlja smenski rad kao osnov za isplatu uvećane zarade.

Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao očigledna, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Vrhovni kasacioni sud je, prihvatajući u celini pravno stanovište drugostepenog suda, zaključio da se rad podnosioca ustavne žalbe u periodu iz tužbe ne smatra smenskim radom, imajući u vidu da je on radio u jednoj smeni koja je trajala 12 sati i koju nije menjao. Dakle, prema obrazloženju osporene revizijske presude, smenski rad postoji kada se početak radnog vremena, a samim tim i njegov završetak, periodično menjaju. Međutim, Zakonom o radu i Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije, po shvatanju Ustavnog suda, definicija smenskog rada vezuje za činjenicu da se na istim poslovima menjaju zaposleni, prema utvrđenom rasporedu, a ne njihovo radno vreme. Vrhovni kasacioni sud, polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred nižestepenim sudovima, konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svaki drugi dan radio u vremenu od 07 do 19 časova, pri čemu je organizacija rada bila takva da je njega menjao drugi zaposleni na istom radnom mestu svakog drugog dana. Prema tome, Ustavni sud nalazi da osporena revizijska presuda ne daje odgovor na pitanje zašto rad za koji je nesumnjivo utvrđeno da podrazumeva promenu zaposlenih na istim poslovima, prema unapred utvrđenom rasporedu, a koju činjenicu je konstatovao i sam Vrhovni kasacioni sud, nema smenski karakter. Drugim rečima, osporena revizijska presuda ne zadovoljava standard pravičnog suđenja, imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud evidentno zanemario činjenicu na čiju pravnu relevantnost, bez izuzetka, ukazuju svi merodavni materijalnopravni propisi. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Vrhovni kasacioni sud, u gotovo identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, izrazio suprotno pravno stanovište, kako u presudama koje je donosio pre, tako i nakon donošenja ovde osporene revizijske presude.

Navod u obrazloženju osporene revizijske presude da u konkretnom slučaju ima mesta primeni stava Ustavnog suda o karakteru smenskog rada, koji je sadržan u Odluci Už-575/2011 od 21. marta 2013. godine, nije od posebnog uticaja. Naime, u delu navedene Odluke, na koji se Vrhovni kasacioni sud pozvao u obrazloženju osporene revizijske presude, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu tamošnjih podnosilaca, nalazeći da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, tako da ne može biti reči o tome da je Sud izrazio neki pravni stav. Činjenica da je Odluka objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ takođe je bez značaja, imajući u vidu da je objavljivanje određeno kao vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca zbog prethodno utvrđene povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a ne zbog značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, u smislu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je gotovo identične stavove izrazio u Odluci Už-11613/2021 od 26. juna 2025. godine, koja je dostupna na internet sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.

Iz svega napred iznetog sledi da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1001/21 od 14. jula 2021. godine i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 690/20 od 11. decembra 2020. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela iz člana 21. Ustava, kao i prava na pravnu sigurnost, sastavnog elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

Takođe, imajući u vidu da o spornom pitanju koje je predmet ove ustavne žalbe Ustavni sud ima zauzet stav, ustavna žalba nije dostavljena na izjašnjenje trećem (zainteresovanom) licu – tuženom u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda, koji je to isto svojstvo imao i u predmetu Už-11613/2021, a u kome mu je Sud dostavio ustavnu žalbu žalbu na izjašnjenje, kao i gore navedenu Odluku od 26. juna 2025. godine.

8. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene revizijske presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu za naknadu za smenski rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti