Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja državine koji je trajao preko 14 godina. Odgovornost za odugovlačenje pripisao je prvenstveno neefikasnosti sudova i podnosiocu dodelio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ninoslava Prlinčevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ninoslava Prlinčevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13138/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3061/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ninoslav Prlinčević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Milanke Alkalaj, advo kata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13138/10, kao i protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13138/10 od 30. avgusta 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 3154/13 od 12. juna 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak trajao četrnaest godina, zbog čega podnosilac smatra da postupak nije okončan u okviru razumnog roka . S tim u vezi, podnosilac je istakao da on svojim ponašanjem nije doprineo prekomerenoj dužini trajanja postupka. Povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu podnosilac, u suštini, zasniva na navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primeni procesnog i materijalnog prava, kao i na propustu sudova da osporena rešenja obrazlože u dovoljnoj meri. Podnosilac je, pozivajući se na odredbu člana 85. Zakona o U stavnom sudu, istakao da je „donošenjem pobijanih osporenih akata pretrpeo kako materijalnu štetu, tako i nematerijalnu štetu, u toku parničnog postupka koji je trajao 14 godina “. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava i naloži Višem sudu da ponovi postupak po žalbi. Pored toga, podnosilac je predložio i da Ustavni sud odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13138/10 (inicijalno predmet Drugog opš tinskog suda u Beogradu P. 3061/2000), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Ninoslav Prlinčević iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. jula 2000. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu zbog smetanja državine (podrumskih prostorija i parkirališta) protiv tuženih M. P. i N. P, obojice iz Beograda. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 3061/2000.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih dvadeset ročišta za glavnu raspravu, održano je trinaest ročišta, dok sedam ročišta nije održan o, i to dva zbog neurednog pozivanja stranaka i njihovih punomoćnika, tri zbog sprečenosti tuženog, odnosno punomoćnika tuženog, a dva na zahtev tužioca, odnosno njegovog punomoćnika. Na prvom održanom ročištu 15. februara 2001. godine sud je naložio tužiocu da uredi tužbu, što je on i učinio 27. februara 2001. godine. U toku postupka sud je sproveo dokazni postupak vršenjem uviđaja, saslušanjem stranaka , saslušanjem većeg broja svedoka i čitanjem pismene dokumentacije.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3061/2000 od 20. januara 2005. godine delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca zbog smetanja državine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4687/05 od 28. septembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, usvojena su žalbe tuženih i ukinuto je prvostepeno rešenje u delu u kome su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca i u kome je odlučeno o troškovima postupka, pa je predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, dok je, u stavu drugom izreke rešenja, odbačena žalba tužioca kao neblagovremena.

Ponovni prvostepeni postupak vođen je prvo pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8665/05, a potom je, nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13138/10. U toku ovog dela postupka, od ukupno zakazanih šesnaest ročišta, održano je pet ročišta, a jedanaest ročišta nije održano. Šest ročišta nije održano zbog neurednog pozivanja tuženih, jedno zbog sprečenosti punomoćnika tuženih da pristupi ročištu i jedno zbog nedolaska tuženih na ročište, dok tri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret tužiocu (nedolazak punomoćnika tužioca, sprečenost tužioca, odnosno sprečenost tužioca i njegovog punomoćnika da dođu na ročište). Sud je 6. februara 2008. godine, zbog nedolaska obe stranke na ročište, doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Postupajući po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, sud je 6. maja 2008. godine doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, pa je ukinuo i stavio van snage navedeno rešenje od 6. februara 2008. godine. U periodu od 19. juna 2009. godine do 31. maja 2010. godine sud je, zbog nemogućnosti dostavljanja poziva za ročište tuženima, dostavu pokušao preko nadležnog policijskog organa, te je nakon bezuspešne dostave zatražio od navedenog organa i podatke o prebivalištu tuženih, da bi konačno dostavljanje izvršio preko oglasne table suda. U toku postupka sud je sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka, saslušanjem dva svedoka i čitanjem pismene dokumentacije.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13138/10 od 30. avgusta 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da su tuženi smetali tužioca u sudržavini spornih podrumskih prostorija na način bliže opisan u izreci (st. I i III izreke ), a delimično je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje smetanja sudržavine podrumskih prostorija u preostalom delu (st. II i IV izreke ) i za smetanje sudržavine parkirališta (stav V izreke ), te su obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove postupka (stav VI izreke ). Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio tužilac 16. novembra 2010. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1140/11 od 21. novembra 2012. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, konstatovano da u spisima nema dokaza da su pobijano rešenje i žalba tužioca dostavljeni tuženima na uredan način.

Nakon dostave prvostepenog rešenja tuženima, oni su izjavili žalbe protiv tog rešenja 17, odnosno 21. decembra 2012. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3154/13 od 12. juna 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i potvrđeno je prvostepeno rešenje u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom njegove izreke, dok je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu šestom izreke ukinuta i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud, ispitujući pravilnost pobijanog rešenja u granicama zakonskih ovlašćenja, našao da žalba tužioca nije osnovana, a da su žalbe tuženih osnovane samo u delu u kome su izjavljene protiv odluke o troškovima postupka; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je, primenom odredaba čl. 70, 75, 77. do 80. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , ocenio da su radnjama preduzetim na način iz stava prvog i trećeg izreke njegove presude tuženi smetali tužioca u sudržavini spornih podrumskih prostorija, zbog čega je pravilno postupio kada je u tom delu njegov tužbeni zahtev usvojio; da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je u preostalom delu tužiočev zahtev odbio kao neosnovan, dajući za tu odluku razloge koje kao pravilne prihvata i Viši sud; da pravilnost pobijanog rešenja u delu odluke o tužbenom zahtevu nije dovedena u sumnju žalbenim navodima stranaka; da se neosnovano žalbama stranaka osporava ocena izvedenih dokaza, kao i navodi kojim se osporava činjenično stanje koje je ocenom izvedenih dokaza utvrdio prvostepeni sud; da kako je faktička vlast na stvari osnov pružanja državinske zaštite i kako je postojanje takvog odnosa prema spornim prostorijama utvrđeno na strani tužioca u obimu opredeljenom odlukom kojom se delimično usvaja njegov zahtev , bez uticaja je na pravilnost pobijanog rešenja žalbeni navod tuženog kojim se ističe okolnost da tužilac ne stanuje u kući u kojoj se nalaze podrumske prostorije; da se ovom odlukom štiti faktičko stanje, a ne pravo posedovanja, koje pravo se osporava žalbenim navodima tuženog; da Viši sud prihvata način na koji je u činjeničnom i pravnom zaključku prvostepeni sud opredelio način vršenja faktičke vlasti tužioca, te su, po oceni Višeg suda , neosnovani žalbeni navodi tuženih kojima osporavaju tužiocu pravo na državinsku zaštitu u obimu u kome mu je pružena; da je Viši sud cenio i ostale navode žalbe tužioca i tuženih, ali ih nije posebno obrazlagao, jer je našao da se njima pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu ne dovodi u sumnju. Pismeni otpravak rešenja punomoćnik tužioca je primio 5. septembra 2014. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13138/10 od 28. avgusta 2014. godine odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove, a ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9155/14 od 4. decembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.), kao i da će pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.). Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.), kao i da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 13. jula 2000. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, da je o tužbi pravnosnažno odlučeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3154/13 od 12. juna 2014. godine, a o troškovima postupka rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9155/14 od 4. decembra 2014. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak okončan nakon više od 14 godina .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od više od četrnaest godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je predmetni postupak bio u određenoj meri činjenično složen, ne može se prihvatiti da je razumno da postupak u parnicama zbog smetanja državine, a koji je po svojoj prirodi hitan, traje više od 14 godina. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da su i prva i druga prvostepena presuda donete nakon više od četiri i po godine, pri čemu je u ponovnom prvostepenom postupku održano samo pet ročišta. Takođe, postupak po žalbi protiv prvostepene presude iz 2010. godine trajao je više od četiri godine. Dugom trajanju žalbenog postupka doprineli su i prvostepeni i drugostepeni sud. Naime, drugostepeni sud je posle skoro dve godine od prijema predmeta vratio prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka , iz razloga što prvostepena presuda nije uredno dostavljena tuženima, te je prvostepeni sud izvršio urednu dostavu, a nakon čega su i tuženi izjavili žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je postojao i određeni doprinos tuženih dužem tr ajanju postupka (izbegavanje prijema poziva za ročišta i sprečenosti njihovih punomoćnika da dođu na ročišta) , a za čije ponašanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je i on u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Naime, pet ročišta nije održano na zahtev tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, pri čemu je zbog nedolaska na jedno ročište i tužioca i tuženih sud doneo rešenje kojim je konstatovao povlačenje tužbe.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da iz sadržine navoda ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete .

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost sudova za dugo trajanje parničnog postupka, kao i činjenicu da je podnosilac svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosioca da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud nalazi da je donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te dosuđena naknada nematerijalne štete, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosi ocu ustavne žalbe.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporena rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13138/10 od 30. avgusta 2010. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 3154/13 od 12. juna 2014. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava, koji u osnovi predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda o kojima se već izjasnio drugostepeni sud i izražavaju nezadovoljstvo podnosioca donetim sudskim odlukama i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , a posledično i povredi prava na imovinu , već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Ispitujući navode podnosioca kojima se ističu nedostaci u obrazloženju prvostepene i drugostepene presude, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Ustavni sud konstatuje da su sudovi u osporenim rešenjima razmotrili pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, čime su razmotrili navode i činjenice iznete u tužbi, odnosno žalbi podnosioca ustavne žalbe, a koji su bili od uticaja na odluku o predmetnim tužbenim zahtevima.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti