Ustavni sud: povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra. Deo žalbe protiv meritorne presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. K. iz B. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudsk a jedinic a u Bačkoj Palanci u predmetu P. 52639/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 801/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba G. K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1828/12 od 25. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. K . iz B . P . je 28. septembra 2012. godine, preko punomoćnika - Zajedničke advokatske kancelarije V. G . i M . N, iz B . P, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudsk a jedinic a u Bačkoj Palanci u predmetu P. 52639/10 , kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1828/12 od 25. juna 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 5. oktobra 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, radi naknade štete; da je prvostepeni sud dva puta usvajao tužbeni zahtev, dok je drugostepeni sud prvo ukinuo prvostepenu presudu , a drugi put , na bazi tačno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja , preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev; da se drugostepeni sud u osporenoj presudi nije upustio u ocenu izvedenih dokaza veštačenjem, već je sa kratkim obrazloženjem preinačio prvostepenu presudu i odbio njegov tužbeni zahtev; da mu je zbog neopravdano dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P. 52639/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 5. oktobra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 801/04. Tužbeni zahtev je preciziran 6. decembra 2007. godine.

Pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci održano je pet ročišta, na kojima su saslušan e parnične stranke, pribavljeni su određeni izveštaji od Veterinarske stanice u B . P, Naučnog instituta za v . u N . S , izvršeno je veštačenje od strane veštaka veterinarske struke i od strane Komisije za veštačenje P. f . u N . S, dok dva ročišt a ni su bila održana zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 801/04 od 21. decembra 2007. godine je: odbijen prigovor mesne nenadležnosti suda izjavljen od strane tužene; usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete iznos od 1.118.080,00 dinara, sa zakonskom kamatom kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 184.960,00 dinara ; oslobođen tužilac obaveze plaćanja sudskih taksa.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 808/10 od 22. aprila 2010. godine žalba tužene je usvojena, presuda Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 801/04 od 21. decembra 2007. godine je ukinuta u usvajajućem delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 52693/10 Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci. Pred tim sudom je održano četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka poljoprivredne struke i saslušan je tužilac, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tužilac je 29. septembra 2010. godine preinačio tužbeni zahtev.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P. 52639/10 od 12. jula 2011. godine je: odbijen prigovor mesne nenadležnosti suda izjavljen od strane tužene (stav 1 . izreke); tužena obavezan a da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 531.038,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom , kao i parnične troškov e u iznosu od 263.584,00 dinara (st . 2 . i 3 . izreke); preko dosuđenog iznosa od 531.038,00 dinara do traženog iznosa od 1.521.818,00 dinara odbijen tužbeni zahtev (stav 4. izreke) ; odbijena molba tužioca za oslobođenje od plaćanja sudske takse (stav 5. izreke).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1828/12 od 25. juna 2012. godine žalba tužene je usvojena i preinačena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinic a u Bačkoj Palanci P. 52639/10 od 1 2. jula 2011. godine u pobijanom usvajajućem i delu odluke o parničnim troškovima, tako što je odbijen tu žbeni zahtev kojim je traženo obavezivanje tužene da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 531.038,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; obavez an je tužilac da tuženo j na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 122.000,00 dinara , a na ime troškova žalbenog postupka iznos od 15.000,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, je navedeno: da tužilac osnov građanske deliktne odgovornosti tužene nalazi u činjenici da je propustom državnih organa 2003. godine došlo do širenja oboljenja u njegovom stadu goveda, pa je stoga njegova imovina umanjena naredne 2004. godine, odnosno nije se poveć ala po redovnom toku stvari (član 155. Zakona o obligacionim odnosima); da je utvrđeno da je 2004. godine organ tužene u svemu postupio prema pravilima službe, te da je osim naložene mere prinudnog klanja utvrđena i vrednost obolelih goveda na 330.000,00 dinara i da tužilac ovoj vrednosti nije prigovarao, već je naprotiv, od nadležnog organa uprave zahtevao i primio novčanu isplatu upravo onog iznosa, koji predstavlja razliku između procenjene vrednosti goveda i ostvarene cene prilikom prodaje obolelih krava; da je, dakle, tužiocu obična šteta s aglasno odredbama člana 185. i člana 189. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima nadoknađena; da je za ocenu izmakle koristi po odredbama člana 185. i člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima , obaveza tužioca bila da dokaže da je i nakon prinudnog klanja on imao nameru da pribavi isti broj grla koje je posedovao, odnosno da je nastavio da se bavi proizvodnjom mleka u istom obimu; da tužilac niti navodi, niti pruža dokaze na okolnosti da je od novca dobijenog po osnovu obične štete kupio i jedno govedo, odnosno da dobijenim novcem on na tržištu nije mogao da pribavi onaj broj grla za koji je naređeno prinudno klanje, približno istog kvaliteta; da prema tome, u odsustvu navoda i dokaza o konkretnoj šteti koju tužilac trpi, nije bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva .

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i d a se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratine temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe - 5. oktobra 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da iako su nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku redovno postupali i odlučivali, i održavali ročišta u relativno kratkim razmacima , ukupno trajanje parničnog postupka od sedam godina i osam meseci prekoračuje standard suđenja u razumnom roku, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, iako je predmetni postupak u određenoj meri bio složen, i zahtevao izvođenje veštačenja, nema opravdanja za njegovo ukupno trajanje od preko sedam i po godina.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je za podnosioca bio od značaja, imajući u vidu da se radilo o traženoj naknadi za njega značajnog novčanog iznosa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P. 801/04, a okončan pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bačkoj Palnaci u predmetu P. 52639/10, te je, osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1828/12 od 25. juna 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon drugostepenog suda, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilnim tumačenjem činjeničnog stanja i pogrešnom ocena dokaza od strane redovnih sudova.

Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili neprihvatanju pojedinih dokaza, odnosno nije nadležan da ocenjuje valjanost izvedenih dokaza , već je nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instanciono viši parnični sud preispita zakonitost osporene presude za koju Sud ne nalazi da je zasnovana na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca. Ovo iz razloga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom , na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da je podnosiocu obična šteta nadoknađena saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima , dok za ocenu izmakle koristi , odnosno konkretne štete koju trpi, podnosilac nije priložio dokaze na koje je bio obavezan.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje, neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu obrazloženo je šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odbijen tužbeni zahtev.

8. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sagu Gž. 1828/12 od 25. juna 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9 ) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.