Odluka o prestanku vojne službe i povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 16 godina povodom prestanka profesionalne vojne službe. Žalba u delu koji se odnosi na pravičnost suđenja je odbijena jer je podnosilac sam tražio prestanak službe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7608/2016
17.01.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Jovan Ćirić , Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. E . iz Banjaluke, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. januara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. E . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 1-486 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. E . izjavljena protiv naredbe ministra odbrane broj 1-486 od 12. oktobra 2012. godine, presude Upravnog sud a U. 2858/15 od 30. septembra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 688/2015 od 12. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. E . iz Banjaluke, Bosna i Hercegovina, podneo je Ustavnom sudu, 7. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika D. Đ . i J . Đ , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv naredbe ministra odbrane broj 1-486 od 12. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže sledećim navodima: da je osporenom naredbom utvrđeno da podnosiocu prestaje služba u Vojsci sa danom 9. septembra 1999. godine, zbog neopravdanog izostanka sa službe pet dana neprekidno , u periodu od 9. do 15. septembra 1999. godine; da , prilikom donošenja naredbe, nije cenjena činjenica da je podnosilac u periodu od 13. do 27. septembra 1999. godine bio na bolovanju, o čemu je „još tada“ priložio fotokopiju zdravstvene knjižice iz koje se vidi da je kod njega postojala privremena sprečenost za rad u pomenutom periodu; da su 11. i 12. septembar 1999. godine bili subota i nedelja, te se ne uračunavaju u period neopravdanog odsustva sa službe, što se jasno vidi iz rešenja kapetana bojnog broda M. Đ. (komandanta Vojne pošte 5392 Tivat) broj 21-53 od 17. septembra 1999. godine; da iz toga proizlazi da je podnosilac neopravdano izostao sa posla samo dva dana, 9. i 10. septembra 1999. godine, zbog čega nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak profesionalne vojne službe; da su, uprkos tome, Upravni sud i Vrhovni kasacioni sud našli da je podnosilac neopravdano izostao sa službe pet dana neprekidno, od 9 . do 13. septembra 1999. godine; da čak ukoliko bi se uračunali 11. i 12. septembar 1999. godine, kao dani vikenda, opet neopravdani izostanak nije trajao pet, nego četiri dana neprekidno , jer je podnosilac od 13. septembra 1999. godine bio na bolovanju; da se stoga, ni u jednom ni u drugom slučaju , ne može „sakupiti“ pet uzostopnih dana neopravdanog odsustva.

U prilog istaknute povrede prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava navedeno je da ministar odbrane, Upravni sud i Vrhovni kasacioni sud nisu pružili podnosiocu pravnu zaštitu zbog prestanka službe , jer nije ostvaren zakonski uslov za prestanak koji se odnosi na pet dana neopravdanog izostanka sa službe. Zaključak o povredi prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. Ustava izvodi se iz činjenica da je podnosiocu, koji je imao visok čin u Vojsci i uživao ugled u okruženju, nezakonito prestala profesionalna vojna služba.

Posebno je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, što je obrazloženo time da su u postupku koji je trajao od 1999. godine, donete tri presude Upravnog suda, po kojima nadležni organ nije postupio.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povre du označenih ustavn ih prava, poništi osporenu naredbu i naloži Ministarstvu odbrane vraćanje podnosioca na profesionalnu vojnu službu. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe. Nije tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe zaključio da podnosilac, pored naredbe ministra odbrane, osporava i presude Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u spise predmeta Upravnog suda U. 6984/10 (2009), U. 8824/10 (2009), U. 25124/10, U. 29133/10, U. 14550/12 i U. 2858/15, spise predmeta Ministarstva odbrane broj 1-486 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe, intendantski major u Vojnoj pošti 5392 Tivat , je 7. septembra 1999. godine komandi te vojne pošte podneo pisani zahtev za prestanak profesionalne vo jne službe, tražeći da mu se „preko nadležnih u Vojsci Jugoslavije, reguliše prestanak službe shodno članu 107. „stav 6.“ tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, iz ličnih razloga“. Navedeni zahtev je istog dana zaveden u VP 5392 Tivat pod int. brojem 1-114.

Potpukovnik V.P. je u pis anoj izjavi od 16. septembra 1999. godine, dostavljenoj komandantu Školskog centra Ratne mornarice, naveo da podnosiocu nije odobrio korišćenje preostalog dela godišnjeg odmora, već ga je uputio na razgovor sa komandantom i personalnim organom.

Komanda Školskog centra Ratne mornarice podnela je, na osnovu člana 111. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Sektoru za ratnu mornaricu Generalštaba Vojske Jugoslavije predlog za prestanak profesionalne vojne službe pov. broj 23-29 od 17. septembra 1999. godine. Predloženo je da nadležni starešina donese naredbu o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a da je osnov i razlog za prestanak odredba člana 107. stav 1. tačka 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije – neopravdani izostanak sa službe pet dana neprekidno. U obrazloženju predloga je navedeno: da je u postupku koji je pokrenut po službenoj dužnosti utvrđeno da je podnosilac neopravdano izostao sa službe pet dana neprekidno, u periodu od 9. do 15. septembra 1999. godine; da je 10. septembra 1999. godine telegramom obavešten da se odmah javi u jedinicu povodom rešavanja njegovog zahteva za prestanak profesionalne vojne službe, ali da se isti zaključno sa danom 15. septembra 1999. godine nije javio; da mu prvopretpostavljeni starešina nije odobrio korišćenje godišnjeg odmora.

Rešenjem komandanta VP 5392 Tivat (kapetan bojnog broda M.Đ.) int. broj 21-53 od 17. septembra 1999. godine utvrđeno je da podnosiocu ne pripada plata i posebna naknada za časove, odnosno dane u kojima je izostao sa službe (pet dana, i to: 9. 10, 13, 14. i 15. septembra 1999. godine).

Naredbom pomoćnika načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za ratnu mornaricu broj 30-21 od 30. septembra 1999. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje profesionalna vojna služba, zbog neopravdanog izostajanja sa službe pet dana neprekidno. U obrazloženju naredbe je navedeno da je iz spisa priloženih uz predlog komandanta Školskog centra Ratne mornarice za prestanak profesionalne vojne službe, utvrđeno da je podnosilac izostao sa službe pet dana neprekidno, od 9. do 15. septembra 1999. godine, zaključno, i da navedene izostanke nije opravdao, te je 9. septembra 1999. godine nastao razlog za prestanak službe po članu 107. stav 1. tačka 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnosilac je 7. jula 2000. godine VP 5392 Tivat podneo zahtev za dostavljanje rešenja o prestanku profesionalne vojne službe i „izvoda iz rešenja o radnom stažu“, zaključno sa 1999. godinom. U prilogu zahteva je vratio vojnu legitimaciju.

Potom je 22. oktobra 2008. godine podneo žalbu zbog nedonošenja akta o zahtevu za prestanak profesionalne vojne službe, ističući da su protekli svi zakonski rokovi za odlučivanje o zahtevu i tražeći da se o istom donese odgovarajući akt, kao i da mu se na zakonit način izvrši njegovo dostavljanje.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. februara 2009. godine protiv pomenute naredbe od 30. septembra 1999. godine podneo tužbu u upravnom sporu, u kojoj je naveo: da je pobijana naredba dostavljena njegovom punomoćniku tek 22. januara 2009. godine; da je stoga tužba podneta u zakonom propisanom roku, u skladu sa uputstvom o pravnom sredstvu koje je dato u naredbi; da je pobijanom naredbom povređena odredba člana 107. stav 1. tačka 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog toga što podnosilac nije neopravdano izostao sa službe u periodu od 9. do 15. septembra 1999. godine, već se nalazio na bolovanju, o čemu je kao dokaz dostavio doznake o sprečenosti za rad izdate od strane nadležnog lekara (kopiju zdravstvene knjižice); da stoga podnosiocu nije mogla prestati profesionalna vojna služba na osnovu naved ene zakonske odredbe.

Presudom Upravnog suda U. 6984/10 (2009) od 13. maja 2010. godine uvažena je tužba podnosioca i poništena navedena naredba od 30. septembra 1999. godine. Kako se u spisima predmeta nisu nalazili dokazi o izostanku podnosioca sa službe, niti predlog komandanta Školskog centra Ratne mornarice, odnosno dokazi za utvrđeno činjenično stanje na osnovu koga je podnosiocu prestala služba u Vojsci, Upravni sud je našao da je tuženi organ izvršio bitnu povredu odredbe člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Naredbom ministra odbrane broj 41-439 od 11. oktobra 2010. godine utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe prestala profesionalna vojna služba, sa danom 9. septembra 1999. godine, na njegov zahtev . U obrazloženju naredbe je navedeno: da je uvidom u službenu evidenciju utvrđeno da se u dosijeu personalnih podataka podnosioca ne nalaze spisi predmeta vezano za postupak prestanka službe, odnosno da ih nije dostavila jedinica u kojoj se podnosilac nalazio pre prestanka službe; da je podnosiocu faktički prestala služba i da u pravnom prometu ne postoji akt kojim je to utvrđeno, zbog čega je neophodno da se faktičko stanje uskladi sa pravnim; da je podnosilac 7. septembra 1999. godine podneo zahtev za prestanak službe, koji je istog dana zaveden u VP 5392 Tivat, i o kome nije doneta odgovarajuća odluka; da je odredbom člana 107. stav 1. tačka 6) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo propisano da profesionalnom vojnom licu služba prestaje na njegov zahtev, a da je odredbom člana 112. stav 4. Zakona bilo propisano da se akt o prestanku službe na zahtev profesionalnog vojnika mora doneti u roku od dva meseca od dana podnošenja zahteva; da je podnosilac prvobitno razrešen od službe sa danom 9. septembra 1999. godine i da je sa navedenim danom faktički prestao da vrši dužnost; da je stoga utvrđeno da mu je navedenog datuma prestala služba na njegov zahtev.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj 9. novembra 2010. godine istakao da je „jedina tačna stvar da je 7. septembra 1999. godine podneo zahtev za prestanak profesionalne vojne službe i da o tom zahtevu do danas nije odlučeno “, te da se ne može retroaktivno utvrđivati da mu je služba prestala, u vreme kada je o zahtevu trebalo da se odluči, a, pri tom, u zahtevu nije naveo datum kada želi da mu prestane služba.

Presudom Upravnog suda U. 29133/10 od 28. decembra 2011. godine uvažena je tužba podnosioca, poništena navedena naredba i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Po oceni tog suda, tuženi organ nije postupio u skladu sa primedbama navedenim u obrazloženju ranije presude od 13. maja 2010. godine jer nije pribavio dokaze o izostanku podnosioca sa službe, kao i predlog komandanta Školskog centra Ratne mornarice za prestanak profesionalne vojne službe, što je potrebno kako bi se dali razlozi za donošenje odluke kao u dispozitivu pobijane naredbe. Pored toga, Upravni sud je istakao da nije jasno da li je podnosiocu služba prestala na osnovu razrešenja ili po njegovom zahtevu, kao i da je neprihvatljiv i nerazumljiv stav iz pobijane naredbe o tome da je profesionalna vojna služba prestala, a da pri tom ne po stoji akt kojim je to utvrđeno.

Osporenom naredbom ministra odbrane broj 1-486 od 12. oktobra 2012. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci, sa danom 9. septembra 1999. godine, iz razloga što je neopravdano izostao sa službe pet dana neprekidno. U obrazloženju osporene naredbe je navedeno: da je iz službene evidencije utvrđeno da je podnosilac od 9. septembra 1999. godine izostao sa službe neprekidno pet radnih dana i da navedeni izostanak nije opravdao, što se utvrđuje uvidom u službenu zabelešku sp. broj 126-1 od 23. septembra 1999. godine; da je uvidom u pismenu izjavu potpukovnika V.P. od 16. septembra 1999. godine utvrđeno da pretpostavljeni starešina nije odobrio korišćenje godišnjeg odmora za „navedeni period“; da je podnosilac dana 10. septembra 1999. godine telegramom obavešten da se odmah javi u jedinicu, što nije učinio; da je iz tih razloga komandant Školskog centra Ratne mornarice Sektora za ratnu mornaricu Generalštaba Vojske Jugoslavije (VP 5392 Tivat) podneo predlog za prestanak profesionalne vojne službe podnosioca; da je protiv podnosioca podnet zahtev organima vojne policije Vojske Jugoslavije za pokretanje istrage, a da je VP 5392 Tivat dana 23. septembra 1999. godine podnela krivičnu prijavu Vojnom tužiocu u Podgorici, zbog samovoljnog udaljenja i bekstva iz Vojske; da je Vojni sud u Podgorici doneo rešenje Ki. 372/99 od 5. marta 2000. godine za sprovođenje krivične istrage protiv podnosioca, koji se nalazio u bekstvu; da je, u skladu sa navedenim, zaključeno da je nastao razlog da podnosiocu prestane profesionalna vojna služba po članu 107. stav 1. tačka 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj 7. novembra 2012. godine protiv osporene naredbe naveo da očigledno nije neopravdano izostao sa službe u periodu od 9. do 15. septembra 1999. godine, već se nalazio na bolovanju, o čemu je kao dokaz dostavio kopiju zdravstvene knjižice, izdate od nadležn og organa, u kojoj mu je lekar otvorio bolovanje, što znači da nisu bili ispunjeni uslovi da mu služba prestane na osnovu odredbe člana 107. stav 1. tačka 2) ranije važe ćeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Presudom Upravnog suda U. 14550/12 od 11. septembra 2014. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv osporene naredbe ministra odbrane. Taj sud je smatrao da je pobijana naredba doneta u pravilno sprovedenom postupku i uz pravilnu primenu materijalnog prava, kao i da je tuženi organ dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge, koje je sud prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 301/2014 od 26. decembra 2014. godine uvažen je zahtev podnosioca za preispitivanje sudske odluke, ukinuta navedena presuda Upravnog suda i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. U obrazloženju te presude stoji da su osnovani navodi iz zahteva kojima se ukazuje na to da Upravni sud nije cenio navode tužbe da podnosilac nije neopravdano izostao sa službe u periodu od 9. do 15. septembra 1999. godine, već da se nalazio na bolovanju, o čemu je uz tužbu dostavio kao dokaz kopiju zdravstvene knjižice, izdate od nadležnog organa, u kojoj mu je nadležni lekar otvorio bolovanje. Kako je podnosilac tužbom osporavao zakonitost naredbe i ukazao na povrede pravila postupka koje su od uticaja na donošenje odluke, Vrhovni kasacioni sud je našao da je Upravni sud, time što je propustio da oceni pomenute navode tužbe, povredio pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravila postupka koja su od uticaja na rešenje stvari.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog kasacionog suda, Upravni sud je osporenom presudom U. 2858/15 od 30. septembra 2015. godine odbio tužbu podnosioca podnetu protiv osporene naredbe od 12. oktobra 2012. godine. Po oceni tog suda, tuženi organ je postupio u potpunosti u skladu sa pravnim shvatanjem i primedbama suda u pogledu otklanjanja nedostataka u spisima predmeta, koji su se ticali dokaza o neopravdanom izostanku sa posla i predloga nadležnog starešine za prestanak profesionalne vojne službe. Isti sud je ocenio da su neosnovani navodi tužbe da podnosilac nije izostao neopravdano sa službe u periodu od 9. septembra 1999. godine pet dana neprekidno, već da se nalazio na bolovanju, o čemu je dostavio dokaz – kopiju zdravstvenu knjižicu, u kojoj je nadležni lekar otvorio bolovanje. Ovo iz razloga što iz kopije zdravstvene knjižice, u koju je sud izvršio uvid , proističe da je podnosilac bio na bolovanju – privremeno sprečen za rad u periodu od 13. do 27. septembra 1999. godine, a ne od 9. septembra 1999. godine, kako se tvrdi u tužbi, te je pravilan zaključak tuženog organa da je, saglasno odredbi člana 107. stav 1. tačka 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, podnosilac izostao sa službe pet dana neprekidno, odnosno od 9. do 13. septembra 1999. godine, a za navedeni period nije dostavio dokaze u korist svojih navoda iz tužbe.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 688/2015 od 12. maja 2016. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke – navedene presude Upravnog suda. Taj sud je našao da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava, zbog toga što je u upravnom postupku, na osnovu raspoloživih dokaza, utvrđeno da je podnosilac bio neopravdano odsutan sa posla od 9. septembra 1999. godine, pet dana uzastopno. Isti sud je ocenio da su bez uticaja nove činjenice i novi dokazi, koje je podnosilac izneo i dostavio u upravno-sudskom postupku, „bez dokaza kojima čini verovatnim da bez svoje krivice to nije mogao učiniti do završetka upravnog postupka“. To je obrazloženo time što je odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku, koja se, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima, shodno primenjuje na rešavanje upravnih sporova, propisano da se u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži , do zaključenja glavne rasprave.

3.2. Rešenjem VP 5392 Tivat int. broj 358-1 od 8. maja 2003. godine utvrđeno je da se podnosilac razrešava od profesionalne vojne službe sa danom 9. septembra 1999. godine

Rešenjem VP 1085 Beograd UP-2 broj 13-1 od 10. aprila 2009. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 8824/10 (2009) od 20. maja 2010. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, iz razloga što je pre donošenja prvostepenog rešenja od 8. maja 2003. godine propušteno da se podnosiocu dostavi naredba o prestanku vojne službe od 30. septembra 1999. godine.

3.3. Podnosilac je 16. decembra 2005. godine podneo zahtev za upis u radnu knjižicu radnog staža od 14. jula 1978. godine do prestanka profesionalne vojne službe, navodeći da rešenje o prestanku profesionalne vojne službe nije dobio.

Postupajući po tom zahtevu, Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove je donelo rešenje broj 12043-3 od 19. decembra 2006. godine, kojim je utvrđeno da ukupno ostvareni penzijski staž podnosioca iznosi 27 godina, 11 meseci i 15 dana, zaključno sa 9. septembrom 1999. godine. Podnosilac nije pokrenuo upravni spor protiv tog rešenja, u skladu sa poukom o pravnom sredstvu. Istog dana podnosiocu je izdato uverenje da je za vreme vojne službe primio lični dohodak – platu za period od 14. jula 1978. godine do 9. septembra 1999. godine.

3.4. Komandant Vojne pošte 5392 Tivat je 23. septembra 1999. godine Vojnom tužiocu pri Vojnoj pošti 4514 Podgovrica podneo krivičnu prijavu protiv podnosioca ustavne žalbe zbog osnovane sumnje da je samovoljno napustio jedinicu čime bi učinio krivično delo samovoljnog udaljenja i bekstva iz Vojske Jugoslavije iz člana 217. stav 4. Krivičnog zako na Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94). U krivičnoj prijavi je navedeno: da je 8. septembra 1999. godine od pretpostavljenog starešine tražio da mu odobri korišćenje preostalog dela godišnjeg odmora u trajanju od 18 dana za tekuću godinu, što mu ovaj nije odobrio, već ga je uputio na komandanta jedinice; da se podnosilac nije javio komandantu, već se istog dana (8. septembra 1999. godine, oko 18,00 časova), samovoljno udaljio iz jedinice i otišao u Republiku Srpsku, gde mu je porodica stalno nastanjena; da se 9. septembra 1999. godine javio pretpostavljenom starešini i obavestio ga da se nalazi u Gacku, gde namerava da ostane dok mu se ne reši pomenuti zahtev za prestanak profesionalne vojne službe; da je 10. septembra 1999. godine podnosiocu poslat telegram da se odmah vrati u jedinicu; da se podnosilac 11. septembra 1999. godine telefonom javio komandantu jedinice i molio ga da mu odobri boravak u Gacku, navodeći kao razlog bolest oca, ali mu komandant nije odobrio traženo odsustvo; da mu je komandant potom rekao da „ukoliko mu je otac na samrti ili u međuvremenu umre, može ostati najduže do 13. septembra 1999. godine i da se mora vratiti u jedinicu najkasnije 14. septembra 1999. godine, s tim da ga o tome obavezno obavesti 12. septembra 1999. godine“, što podnosilac nije učinio.

Vojni sud u Podgorici je doneo rešenje XI broj 372/99 od 6. marta 2000. godine, kojim je u stavu 1. izreke određeno sprovođenje istrage protiv podnosioca, koji se nalazio u bekstvu, zbog osnovane sumnje da je kao vojno lice, dana 8. septembra 1999. godine, nakon samovoljnog napuštanja jedinice, da bi izbegao službu u Vojsci Jugoslavije, napustio SR Jugoslaviju i otišao u Republiku Srpsku, čime bi izvršio krivično delo samovoljno udaljenje i bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz člana 217. stav 4. Krivičnog zakona SRJ, dok je u stavu 2. izreke podnosiocu određen pritvor, koji se ima računati od dana lišenja slobode.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), u tekstu koji je važio u vreme kada je podnosiocu ustavne žalbe utvrđen prestanak službe u Vojsci, bilo je propisano: da profesionalnom oficiru, odnosno profesionalnom podoficiru prestaje služba ako neopravdano izostane sa službe pet dana neprekidno ili sedam dana sa prekidom u toku 12 meseci (član 108. stav 1. tačka 2)); da profesionalnom oficiru, odnosno profesionalnom podoficiru prestaje služba na njegov zahtev (tačka 6)); da akt o prestanku službe na zahtev profesionalnog vojnika mora biti donesen u roku od dva meseca od dana podnošenja zahteva (član 112. stav 4.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da tužba može sadržavati i pozivanje na činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev iz tužbe (član 22. stav 7.); da se upravni akt može pobijati tužbom u upravnom sporu zbog nezakonitosti, i to ako je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno (…) (član 24. stav 1. tačka 4)); da u upravnom sporu sud rešava na osnovu utvrđenih činjenica na održanoj usmenoj javnoj raspravi (član 33. stav 1 .); da će se na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 74.).

Odredbom člana 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) propisano je da u žalbi ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi, osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu pr ava na suđenje u razumnom roku počeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva odbrane broj 1-486, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku obuhvata vreme od 7. septembra 1999. godine, kada je podnosilac podneo zahtev za prestanak profesionalne vojne službe, do 12. maja 2016. godine, kada je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, taj period je iznosio 16 godina i osam meseci.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih organa i sudova o pravu podnosioca ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, odnosno upravni spor, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet osporenog postupka nije bio složen , budući da je podnosilac podneo zahtev za prestanak profesionalne vojne službe. S obzirom na to da je podnosilac tražio da mu prestane služba u Vojsci, za njega je bilo od značaja da mu se dostavi akt o prestanku službe kako bi u drugim postupcima mogao da ostvaruje prava po osnovu rada.

Kada je u pitanju ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je žalbu zbog nedonošenja i nedostavljanja akta o prestanku službe prvi put podneo tek 22. oktobra 2008. godine, nakon više od devet godina od podnošenja zahteva. Ustavni sud je posebno uočio nedoslednost u ponašanju podnosioca posle 22. januara 2009. godine, kada mu je dostavljena naredba o prestanku službe od 30. septembra 1999. godine, budući da je od tada tražio poništaj akta o prestanku službe i vraćanje u službu, a do tada je tražio da mu se utvrdi prestanak službe zaključno sa 1999. godinom, pri čemu nije osporio rešenje Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove od 19. decembra 2006. godine, kojim mu je penzijski staž zaključe n sa 9. septembrom 1999. godine.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da ne postoji nijedan razlog koji bi mogao opravdati ovako dugo trajanje postupka, pogotovo ako se ima u vidu da nisu postojale takve objektivne okolnosti koje su sprečavale okončanje postupka u primerenom roku. Dostavljanje akta o prestanku službe podnosiocu nakon devet godina i četiri meseci i uzastopno vraćanje predmeta nadležnom organu na ponovno rešavanje, glavni su uzroci nedopustivo dugog trajanja postupka u kome se rešavalo o radnopravnom statusu podnosioca. Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje d a je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. U ustavnoj žalbi je povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazložena time što je osporenom naredbom i osporenim presudama utvrđeno da je nastupio razlog za prestanak profesionalne vojne službe podnosioca - neopravdani izostan ak sa službe pet dana neprekidno , iako je podnosilac svoju tvrdnju o nepostojanju navedenog razloga potkrepio dokazom, na osnovu čije ocene se moglo utvrditi da je neopravdano odsustvovao sa službe kraće od pet uzastopnih dana.

Ustavni sud najpre konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda u ovom predmetu je da utvrdi da li je postupak koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe u celini posmatrano bio pravičan na način koji to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava. Ustavne garancije prava na pravičn o suđenje, pored ostalog, sastoje se u tome da odluka nadležnog organa o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom moglo smatrati da je rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta nadležnog organa.

Ustavni sud je konstatovao da je osporenom naredbom ministra odbrane od 12. oktobra 2012. godine utvrđeno da je razlog za prestan ak profesionalne vojne službe podnosioca ustavne žalbe neopravdan izostanak sa službe pet dana neprekidno, iz člana 107. stav 1. tačka 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, dok je kao datum prestanka službe utvrđen 9. septemb ar 1999. godine. Pri tome je u obrazloženju osporene naredbe navedeno da je podnosilac izostao sa službe neprekidno pet radnih dana, da navedene izostanke nije opravdao i da mu u tom periodu nije odobreno korišćenje godišnjeg odmora. Ustavni sud je potom našao da su u osporenoj naredbi ministra odbrane i osporenoj presudi Upravnog suda navedeni različiti periodi neopravdanog odsustva podnosioca sa službe. U osporenoj naredbi to je bio period od 9. do 15. septembra 1999. godine, budući da je precizirano da se radi o neopravdanom odsustvu samo u radne dane, dok je u osporenoj presudi to bio period od 9. do 13. septembra 1999. godine, nezavisno od toga što su određeni dani bili neradni i što nije utvrđeno da li je podnosilac trebalo da radi u te neradne dane. Podnosilac ustavne žalbe nije učestvovao u postupku koji je prethodio donošenju osporene naredbe o prestanku profesionalne vojne službe, niti u postupku koji je prethodio ranije poništenim naredbama, te je tek u tužbama kojima je pokretao upravne sporove mogao da ospori činjenični zaključak upravnog organa o neopravdanom izostanku sa službe pet radnih dana neprekidno. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac još u prvoj tužbi u upravnom sporu, koju je 9. februara 2009. godine podneo protiv naredbe od 30. septembra 1999. godine, istakao da nije neopravdano izostao sa službe, prilažući kao dokaz za iznetu tvrdnju kopiju zdravstvene knjižice, u kojoj mu je nadležni lekar otvorio bolovanje. Iste navode je ponovio i u tužbi, koju je 7. novembra 2012. godine podneo protiv osporene naredbe od 12. oktobra 2012. godine, prilažući isti dokaz. Upravni sud je u osporenoj presudi, na osnovu kopije zdravstvene knjižice, utvrdio da je podnosilac bio opravdano odsutan sa službe zbog privremene sprečenosti za rad, u periodu od 13. do 27. septembra 1999. godine, iako navedene činjenice nisu bile prethodno utvrđene u upravnom postupku. Dakle, Upravni sud je utvrdio da je 13. septembar 1999. godine bio istovremeno prvi dan podnosiočevog opravdanog odsustva sa službe i peti uzastopni dan njegovog neopravdanog odsustva sa službe.

Ustavni sud je, nadalje, našao da je u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda izneta ocena da nisu od značaja nove činjenice, koje je podnosilac izneo u tužbi, i novi dokazi, koje je uz nju dostavio, jer je, po shvatanju toga suda, podnosilac trebalo da učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži, do završetka upravnog postupka. Sa druge strane , Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 24. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima propisano da je jedan od razloga za pokretanje upravnog spora ako je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno. Član 22. navedenog zakona, koji reguliše sadržinu tužbe, u odredbi stava 7. propisuje da tužba može sadržavati i pozivanje na činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev iz tužbe. Tome treba dodati i da, u smislu odredaba člana 2. i člana 33. stav 1. pomenutog zakona, sud u upravnom sporu, po pravilu, rešava na osnovu činjenica utvrđenih na održanoj usmenoj javnoj raspravi. Stoga nije bilo zakonskih smetnji da se u tužbi navedu pravno relevantne činjenice i da se za njihovo utvrđivanje prilože odgovarajući dokazi, posebno ako se ima u vidu da je podnosilac prvi put to mogao učiniti tek u tužbi u upravnom sporu (videti odluke Ustavnog suda Už-2421/2011 od 17. jula 2014. godine i Už-6218/2013 od 3. marta 2016. godine).

Međutim, Ustavni sud smatra da pomenuti propusti Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, ne moraju, u konkretnom slučaju, imati za posledicu povredu prava podnosioca na pravično suđenje, već je neophodno sagledati i druge okolnosti ovog predmeta, koje proizlaze iz pribavljenih spisa, a koje podnosilac ne navodi u ustavnoj žalbi. U ovom ustavnosudskom predmetu je potrebno odgovoriti na pitanje da li je zahtev za prestanak profesionalne vojne službe, koji je podnosilac podneo pre perioda navodno neopravdanog izostanka sa službe, bio, sam po sebi, dovoljan za prestanak službe , u smislu odredaba tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac 7. septembra 1999. godine podneo zahtev za prestanak profesionalne vojne službe, u skladu sa odredbom člana 107. stav 1. tačka 6) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Počev od 9. septembra 1999. godine, podnosilac nije više vršio dužnost formacijskog mesta na koje je bio postavljen, niti je tražio da se vrati na to formacijsko mesto. Naprotiv, podnosilac je 7. jula 2000. godine tražio od VP 5392 Tivat da mu dostavi „rešenje“ o prestanku profesionalne vojne službe i „izvod iz rešenja o radnom stažu“, zaključno sa 1999. godinom, vraćajući u prilogu tog zahteva svoju vojnu legitimaciju. Potom je 16. decembra 2005. godine tražio upis u radnu knjižicu penzijskog staža, od 14. jula 1978. godine do prestanka profesionalne vojne službe, o čemu je Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove donelo rešenje broj 12043-3 od 19. decembra 2006. godine, kojim je utvrđen ukupno ostvareni penzijski staž za period od 14. jula 1978. do 9. septembra 1999. godine, što podnosilac nije osporio.

Imajući u vidu navedene okolnosti, Ustavni sud je našao da se može zaključiti da je podnosiocu, pre dostavljanja naredbe od 30. septembra 1999. godine, morao biti poznat datum prestanka službe, koji je određen i osporenom naredbom. Za podnosioca je bila predvidljiva situacija nastala nakon što je podneo zahtev za prestanak službe i trajno napustio Vojsku Jugoslavije, te kod njega u tom smislu nije mogla postojati neizvesnost. U konkretnom slučaj u je podnosiocu ustavne žalbe služba prestala na osnovu zahteva, koji je predstavljao njegovu slobodnu izjavu volje, koju je manifestovao i faktički, prestankom rada, s obzirom na to da više nikada nije dolazio na posao. Kako je osnov za prestanak profesionalne službe bio zahtev podnosioca, pravno dejstvo prestanka službe nije zavisilo od toga da li je odluka o prestanku doneta ili ne, jer takav zahtev prati deklarativni akt kojim se samo konstatuje da je do prestanka već došlo, po samom zakonu. Prema tome, naknadno dostavljanje akta o prestanku službe nije moglo uticati na promenu radnopravnog statusa podnosioca, koji, po sili zakona, više nije bio u službi u Vojsci. U takvoj situaciji, podnosilac, kome akt o prestanku službe nije dostavljen, imao je jedino pravo da zahteva dostavljanje tog akta, u kome bi bio utvrđen datum i razlog zbog koga mu je služba ranije prestala. Naime, postojao je pravni interes podnosioca da se postupak formalno okonča aktom o prestanku službe, jer mu je taj akt bio potreban radi ostvarivanja drugih prava po osnovu rada. Upravo je to bio razlog zbog koga je podnosilac, nakon što je odlučio da prestane sa radom u Vojsci, zahtevao dostavljanje akta o prestanku službe, što , pored prethodno navedenog, potvrđuje i žalba zbog „ćutanja administracije“ podneta 22. oktobra 2008. godine. Tek nakon što mu je 22. januara 2009. godine dostavljena naredba od 30. septembra 1999. godine, u kojoj je kao razlog za prestanak službe , saglasno odredbi člana 107. stav 1. tačka 2) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, bilo utvrđeno neopravdano izostajanje sa službe pet dana neprekidno , podnosilac je počeo da osporava postojanje tog razloga, iznoseći prethodno pomenute navode i dokaze. Međutim, podnosilac nije osporio da je podneo zahtev za prestanak profesionalne vojne službe, nego je u tužbi od 9. novembra 2010. godine istakao da je „jedina tačna stvar da je 7. septembra 1999. godine podneo zahtev za prestanak službe i da o tom zahtevu do danas nije odlučeno“. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je rok od dva meseca za donošenje akt o prestanku službe na zahtev profesionalnog vojnika, u smislu odredbe člana 112. stav 4. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, bio ustanovljen u interesu profesionalnog vojnog lica koje je tražilo prestanak službe, kako bi se njegov radnopravni status u Vojsci i formalnopravno okončao. U tom smislu, nedonošenje u navedenom roku akta o prestanku službe po zahtevu profesionalnog vojnika nije značilo da mu služba u Vojsci nije prestala iz tog razloga, već je profesionalni vojnik imao pravo da zbog propuštanja tog roka podnese pravno sredstvo protiv „ćutanja uprave“, što je podnosilac ustavne žalbe učinio.

Polazeći od toga da je za prestanak profesionalne vojne službe bila dovoljna jednostrana izjava volje podnosioca ustavne žalbe, bez drugih uslova, Ustavni sud je našao da je u osporenim aktima data ustavnopravno prihvatljiva ocena u pogledu utvrđenog vremena prestanka službe, koje je usledilo nakon podnošenja pomenutog zahteva. Pri tome, uočeni nedostaci u osporenim presudama Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda prilikom ocene navoda i dokaza iznetih u upravnom sporu, nisu imali takav značaj, u konkretnom slučaju, da su doveli do povrede prava podnosioca na pravično suđenje, s obzirom na to da je prestanak službe, koji je podnosilac tražio i u skladu sa tim se ponašao, morao nastupiti i z tog razloga i nije se mogao izbeći. Ustavni sud napominje da podnosilac, nakon dostavljanja osporene naredbe o prestanku službe, koja je postala pravnosnažna, ne može trpeti štetne posledice u drugim eventualnim postupcima u kojim bi bilo neophodno da radi ostvarivanja svojih prava priloži pomenutu naredbu.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima – naredbom ministra odbrane broj 1-486 od 12. oktobra 2012. godine, presudom Upravn og sud a U. 2858/15 od 30. septembra 2015. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 688/2015 od 12. maja 2016. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Kako se istaknute povrede prava na dostojanstvo iz člana 23. Ustava i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava zasnivaju na tvrdnjama o „nezakonitom“ prestanku službe u Vojsci, koje su prethodno ocenjene kao neosnovane u vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, Ustavni sud ih nije posebno razmatrao.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o prestanku vojne službe i povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti