Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi isplate terenskog dodatka, pokrenut 2005. godine i pravnosnažno okončan tek nakon više od deset godina, prekoračio je razuman rok, naročito zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz sela P . kod Vladimiraca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 1243/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. N . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3514/14 od 18. septembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz sela P . kod Vladimiraca je , 23. novembra 2015. godine, preko punomoćnika D . N, advokata iz Smederevske Palanke, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3514/14 od 18. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i načela zasnovanosti sudskih odluka na Ustavu i zakonu iz člana 145. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vodđen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 1243/10.

Podnosilac u ustavn oj žalb i nav odi: da je 11. jula 2005. godine podneo tužb u Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog „G .“, a.d, Velik a Plan a, radi isplate terenskog dodatka; da je presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1243/10 od 16. januara 201 3. godine usvojen njegov tužbeni zahtev, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu prvostepena presuda preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan , čime je postupak pravnosnažno okončan posle više od devet godina; da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom njemu povređeno i pravo na pravično suđenje, kao i pravo na sudsku odluku zasnovanu na Ustavu i zakonu , imajući u vidu da je tuženom priznato pravo da terenski dodatak obračunava po svom Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, što predstavlja znatno manji iznos od visine terenskog dodatka utvrđenog članom 30a Opšteg kolektivnog ugovora.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tuženog , kao i da podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 250.000 dinara i dosudi troškove za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise parničnog predmeta Osnovnog sud a u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P1. 1243/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, M. M, B . T , D . S . i P . A . su 11. jula 2005. godine, u svojstvu tužilaca, podneli pojedinačne tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani , protiv tuženog „G .“ a.d. iz Velike Plane, radi isplate terenskog dodatka za period od juna 2002. do maja 2005. godine.

Tužba tužioca M. N . je zavedena pod brojem P. 871/05, tužba tužioca M. M . pod brojem P. 872/05, tužba tužioca B. T . pod brojem P. 873/05, tužba tužioca D. S . pod brojem P. 874/05 i tužba tužioca P. A . pod brojem P. 875/05.

Rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani od 25. jula 2005. godine predmetu P. 871/05 su spojeni predmeti po ostalim tužbama , radi vođenja jedinstvenog postupka.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 7. oktobra 2005. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 11. jul 2006. godine. U periodu do prvog presuđenja je održano šest ročišta za glavnu raspravu , dok su tri odložena na molbe punomoćnika parničnih stranaka. Obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje , a izveden je i dokaz saslušanjem sudsk og veštak a.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 871/05 od 9. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Ova presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 3. decembra 2008. godine. Tužioci su 11. decembra 2008. godine podneli žalbu. Spisi parničnog predmeta su 26. januara 2009. godine prosleđeni Okružnom sudu u Smederevu, kao nadležnom drugostepenom sudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu, koji je nakon 1. januara 2010. godine (delimično) preuzeo nadležnost Okružnog suda u Smederevu, Gž1. 1396/10 od 26. maja 2010. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda tako što je tuženi obavezan da tužiocima na ime terenskog dodatka, za period od juna 2002. do maja 2004. godine, isplati pojedinačno određene mesečne iznose, sa odgovarajućom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Velikoj Plani je preuzeo Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 1243/10.

Tuženi je 25. avgusta 2010. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, prema članu 395. Zakona o parničnom postupku .

Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani je rešenjem P1. 1243/10 od 6. oktobra 201 0. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog.

Tuženi je 19. novembra 2010. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 2. februara 2011. godine prosleđeni Višem sudu u Smederevu, koji je rešenjem Gž. 148/11 od 2. marta 2011. godine spise vratio, kako bi se pravilno ocen ila blagovremenost podnete žalbe.

Prvostepeni sud je 6. maja 2011. godine održao ročište, na kome se punomoćnik tuženog izjasnio da rešenje o odbacivanju revizije nikada nije primio, već da je za isto saznao od tuženog. Spisi parničnog predmeta su 9. maja 2011. godine iznova prosleđeni Višem sudu u Smederevu, ali je taj sud još jednom spise vratio (rešenje Gž. 374/11 od 19. maja 2011. godine), kako bi se ocena o blagovremenosti žalbe upotpunila.

Prvostepeni sud je izvršio dostavu rešenja o odbacivanju revizije punomoćniku tuženog, nakon čega je spise parničnog predmeta ponovo uputio Višem sudu u Smederevu. Rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž1. 7/11 od 5. oktobra 2011. godine je ukinuto ožalbeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Vrhovni kasacioni sud je potom rešenjem Rev2. 229/12 od 28. marta 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog.

Do narednog presuđenja su održana još dva ročišta za glavnu raspravu. Punomoćnik tužioca je podneskom od 11. januara 2013. godine izvršio preciziranje tužbenih zahteva tužilaca za isplatu terenskog dodatka za preostali period (jun 2004. – maj 2005. godine), s tim da je tužbeni zahtev tužioca M. N . sveden na maj 2005. godine.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 1243/10 od 16. januara 201 3. godine je najpre utvrđeno da je tužba tužioca P. A . povučena (pov lačenje učinjeno podneskom od 19. novembra 2010. godine), a potom su u celini usvojeni tužbeni zahtevi preostal ih tužilaca.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 3514/14 od 18. septembra 2015. godine, kojom je ožalbena presuda preinačena u delu odluke o glavnoj stvari, tako što su tužbeni zahtev i tužilaca u celini odbijen i kao neosnovan i, dok je u delu odluke o troškovima parničnog postupka prvostepena presuda ukinuta i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilaca uručena 23. oktobra 2015. godine.

Osnovni sud u Velikoj Plani, koji je 1. januara 2014. godine preuzeo nadležnost Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, doneo je rešenje P1. 421/15 od 23. novembra 2015. godine, kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. Po žalbi tuženog, Viši sud u Smederevu je doneo rešenje Gž. 64/16 od 13. jula 2016. godine, kojim je žalbu odbio i ožalbeno rešenje u celini potvrdio. Navedeno drugostepeno rešenje je punomoćniku tužilaca uručeno 3. avgusta 2016. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 53/13 -Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.). da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 11. jula 200 5. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani, i da je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Smederevu Gž. 64/16 od 13. jula 2016. godine, koje je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručeno 3. avgusta 201 6. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 11 godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je u sporu iz radnog odnosa pravnosnažna presuda doneta nakon više od deset godina od podnošenja tužbe, a postupak okončan za 11 godina (pravnosnažnošću odluke o troškovima parničnog postupka), ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao 1 1 godina, te da se ovako dugo trajanje postupka u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efiksanosti, pre svega, prvostepenog suda. Činjenice da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano nakon godinu dana od podnošenja tužbe, da je za pismenu izradu (prve po redu) prvostepene presude Opštinskom sudu u Velikoj Plani bilo potrebno više od godinu dana, te da je u dokaznom postupku, ukoliko se izuzme čitanje pismen e dokumentacij e, za sve vreme trajanja postupka izveden samo dokaz ekonomsko – finansijskim veštačenjem , po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti. Ovo posebno ako se ima u vidu da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem samo neznatno doprineo produžavanju trajanja postupka . Naime, u inicijalnoj fazi postupka tri ročišta za glavnu raspravu su odložena na saglasan p redlog parničnih stranaka, uključujući i podnosioca ustavne žalbe .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i neznatan doprinos podnosioca ustavne žalbe, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Što se tiče dela ustavne žalbe kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 15. septembra 201 6. godine doneo Odluku Už-6977/2014, kojom je, pored ostalog, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Ž. V, M . T, Z . A . i V . P . izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5050/12 od 2. jula 2014. godine.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe podnosioca M. N . i na osnovu uvida u priložene dokaze utvrdio da je ovaj podnosilac u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom bio u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe u predmetu Už-6977/2014.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3514/14 od 18. septembra 2015. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredabi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-6977/2014 od 15. septembra 201 6. godine.

U vezi navoda o povredi člana 145. stav 2. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da se odredbom člana 145. stav 2. Ustava ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje sudske vlasti u jedinstvenom pravnom poretku. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom došlo do povrede tog načela, navodi o učinjenoj povredi moraju biti u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije utvrđeno.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti