Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao skoro petnaest godina. Sud je ocenio da su višestruka ponavljanja postupka i neažurnost sudova doveli do prekomernog trajanja, dok je ostali deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7617/2022
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. „P. L.“ doo Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. „P. L.“ doo Beograd i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija u predmetu broj 345-07-00514/2013-07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. „P. L.“ doo Beograd na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. „P. L.“ doo Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 1. jula 2022. godine, preko punomoćnika V. Đ. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 3963/18 od 28. aprila 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbija, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija u predmetu broj 345-07-00514/2013-07.

Povreda prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, obrazlaže se time što je Upravni sud u osporenoj presudi postupio protivno pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, prema kome je postojala obaveza da se utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe imao pravo da emituje program u kontrolisano vreme. Podnosilac smatra da je to pravo imao u skladu sa članom 119. ranije važećeg Zakona o radiodifuziji, odnosno do okončanja javnog konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje programa. Povredu prava na suđenje u razumnom roku vidi u tome što je osporeni postupak otpočeo rešenjem nadležnog organa od 29. novembra 2006. godine i okončan osporenom presudom Upravnog suda od 28. aprila 2022. godine, ističući da ni jednom radnjom ili propuštanjem nije doprineo dužini trajanja tog postupka, već je naprotiv više puta urgirao kod upravnog organa i suda za brže odlučivanje.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija broj 345-07-00514/2013-07 i Upravnog suda U. 3963/18, kao i iz celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije (u daljem tekstu: Upravni odbor RATEL-a) broj 1-05-3471-73/06 od 29. novembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 28. stav 2. tačka 3) Zakona o telekomunikacijama („Službeni glasnik RS“, br. 44/03 i 36/06), zabranjen je, bez odlaganja, na neodređeno vreme rad radio stanice „P.“, zbog neposedovanja dozvole za radio stanicu koja je bila propisana odredbom člana 65. stav 1. istog zakona. Prvostepeni organ je uvidom u bazu podataka utvrdio da podnosilac nema dozvolu za rad koja je bila propisana navedenim zakonom, te je sproveo postupak kontrole radio-emisija o čemu je sačinjen izveštaj kontrolora od 13. jula 2006. godine, u kome je navedeno da podnosilac neovlašćeno koristi bliže označenu radio-frekvenciju.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4516/07 od 4. juna 2009. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 22. maja 2007. godine i poništeno navedeno rešenje. Isti sud je utvrdio povrede pravila postupka, imajući u vidu da iz spisa predmeta ne proizlazi da je podnosilac učestvovao u sprovedenom postupku kontrole radio-emisija i da nema dokaza da je podnosiocu na zakonom propisan način uručen sačinjeni izveštaj kontrolora radio-emisija od 13. jula 2006. godine, kao i da je nejasno koje odlučne činjenice je tuženi organ utvrdio u postupku kontrole.

Upravni odbor RATEL-a je u izvršenju navedene presude doneo rešenje broj 1-01-345-56/10 od 22. januara 2010. godine, kojim je, kao i prethodnim rešenjem, iz istog razloga zabranjen rad radio-stanice „P.“, odnosno neovlašćeno korišćenje bliže označene radio-frekvencije. U ponovnom postupku je sačinjen novi izveštaj kontrolora radio-emisija od 15. decembra 2009. godine, u kome je utvrđeno da podnosilac neovlašćeno koristi bliže označenu radio-frekvenciju, bez prethodno pribavljene dozvole za rad.

Presudom Upravnog suda U. 17360/10 od 30. januara 2012. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv navedenog rešenja.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 192/12 od 28. februara 2013. godine uvažen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke, ukinuta navedena presuda Upravnog suda i predmet vraćen tom sudu na ponovno odlučivanje. Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, Upravni sud je propustio da oceni navode tužbe, koji se ponavljaju u zahtevu za preispitivanje sudske odluke: da podnosiocu nije omogućeno učešće u postupku, koje je bilo propisano odredbom člana 23. stav 2. tada važećeg Zakona o telekomunikacijama, da podnosilac ne koristi neovlašćeno radio-frekvenciju, u smislu člana 119. Zakona o radiodifuziji („Službeni glasnik RS“, br. 42/02, 97/04, 76/05, 79/05, 62/06, 85/06, 86/06 i 41/09), da su koordinate frekvencije označene u rešenju tuženog organa netačne i da je rešenje doneo Upravni odbor RATEL-a čijim članovima je istekao mandat.

Presudom Upravnog suda U. 4795/13 od 23. maja 2013. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno rešenje od 22. januara 2010. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je našao da iz stanja u spisima predmeta ne proizlazi da je podnosiocu omogućeno učešće u postupku, niti ima dokaza da je izveštaj kontrolora radio-emisija od 15. decembra 2009. godine dostavljen podnosiocu uz pobijano rešenje, u skladu sa zakonom. U pogledu navoda podnosioca da, u smislu člana 119. tada važećeg Zakona o radiodifuziji, ima pravo da koristi radio-frekvenciju za emitovanje TV programa na teritoriji grada Beograda do okončanja javnog konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje programa, Upravni sud je istakao da u spisima predmeta nema dokaza da je taj javni konkurs okončan, odnosno da je doneto novo rešenje po prigovoru podnosioca protiv rešenja Saveta Republičke radiodifuzne agencije (u daljem tekstu: Saveta RRA) broj 513/06 od 1. jula 2006. godine. Takođe je ocenjeno da je bez uticaja na odlučivanje navod tužbe da je pobijano rešenje doneto od strane članova Upravnog odbora RATEL-a kojima je istekao mandat.

Postupajući u izvršenju navedene presude, inspektor elektronskih komunikacija Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, kao stvarno nadležan za rešavanje u prvom stepenu, saglasno čl. 132. do 135. Zakona o elektronskim komunikacijama („Službeni glasnik RS“, br. 44/10 i 60/13 – Odluka US), doneo je rešenje broj 345-07-00514/2013-07 od 16. januara 2014. godine, kojim se zabranjuje, bez odlaganja, podnosiocu ustavne žalbe, imaocu radio stanice, rad radio stanice „P.“, odnosno neovlašćeno korišćenje bliže označene radio-frekvencije, do pribavljanja dozvole nadležnog organa. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je u ponovnom postupku izvršen inspekcijski nadzor nad radom radio stanice „P.“ na dvema bliže označenim lokacijama, o čemu je sačinjen zapisnik od 1. avgusta 2013. godine; da je tokom kontrole statusa predajnika utvrđeno da ta radio stanice ne emituje program na 34. UHF kanalu, kao i na ostalim UHF kanalima; da je zakonski zastupnik podnosioca 24. septembra 2013. godine dao izjavu u prostorijama Ministarstva o okolnostima rada radio stanice i neovlašćenog korišćenja bliže označene frekvencije, o čemu je sačinjen zapisnik, koji je isti potpisao; da Republička agencija za elektronske komunikacije, kao pravni sledbenik RATEL-a, nije, po zahtevu RRA, izdala podnosiocu dozvolu za radio stanicu, u smislu člana 82. tada važećeg Zakona o telekomunikacijama; da pozivanje podnosioca na to da ima ovlašćenje da emituje program, u skladu sa članom 119. ranije važećeg Zakona o radiodifuziji, jer nije okončan javni konkurs za izdavanje dozvola, nije od uticaja na konkretni postupak, imajući u vidu da podnosilac nije dostavio odgovarajuće dokaze – dozvolu za radio stanicu, dozvolu za upotrebu radio-frekvencije, niti podneti zahtev za izdavanje pojedinačne dozvole za korišćenje radio-frekvencije.

Žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja je prvobitno bila odbačena kao neblagovremena zaključkom tog organa broj 345-01-00562/2014-07 od 25. septembra 2014. godine, koje je potvrđeno rešenjem Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija broj 345-01-562/2014-07 od 4. novembra 2014. godine.

Presudom Upravnog suda U. 14358/14 od 4. maja 2017. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno drugostepeno rešenje od 4. novembra 2014. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u izvršenju presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 345-01-562/2014-07 od 26. jula 2017. godine, kojim je poništen zaključak prvostepenog organa od 25. septembra 2014. godine, a potom je doneo rešenje broj 345-01-562/2014-07 od 22. januara 2018. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 16. januara 2014. godine. U drugostepenom rešenju je dodatno ocenjeno da podnosiocu nikada nije izdata dozvola za radio stanicu, pa pozivanje na primenu člana 119. ranije važećeg Zakona o radiodifuziji nije bilo od značaja prilikom donošenja rešenja prvostepenog organa o zabrani rada.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 3963/18 od 28. aprila 2022. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je izloženo činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku i navedene su odredbe člana 65. ranije važećeg Zakona o telekomunikacijama, koje su istovetne odredbama člana 86. ranije važećeg Zakona o elektronskim komunikacijama, po pitanju korišćenja radio-frekvencija, na osnovu čega je Upravni sud ocenio da je pravilno prvostepeni organ zabranio podnosiocu, imaocu radio stanice, rad radio stanice do pribavljanja dozvole nadležnog organa. Isti sud je takođe našao da je podnosiocu omogućeno učešće u ponovnom postupku i pružena mogućnost da se izjasni o činjenicama koje su od značaja za odlučivanje, kao i da nije od uticaja na zakonitost prvostepenog i drugostepenog rešenja pozivanje podnosioca na to da mu nije dostavljen izveštaj kontrolora radio emisija od 15. decembra 2009. godine, imajući u vidu da je podnosiocu data mogućnost da u upravnom postupku i upravnom sporu brani svoja prava i na zakonu zasnovan interes, učešćem u upravnom postupku i podnošenjem žalbe i tužbe, u skladu sa odredbama člana 135. st. 2. i 4. ranije važećeg Zakona o elektronskim komunikacijama.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Odredbom člana 14. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da je osporeni postupak zabrane rada radio stanice pokrenut po službenoj dužnosti, te je stoga period merodavan za ocenu povrede tog prava trajao od 22. maja 2007. godine, kada je podnosilac podneo tužbu protiv prvog rešenja o zabrani rada radio stanice od 29. novembra 2006. godine, do 28. aprila 2022. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda, odnosno 14 godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje na to da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenom postupku se nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja. Podnosilac je imao interes da se osporeni postupak pravnosnažno okonča u razumnom roku.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u upravnom postupku i sudova u upravnom sporu, Ustavni sud nalazi da su upravni organi uticali na duže trajanje osporenog postupka donošenjem odluka koje su bile zahvaćene povredom pravila postupka, što su bili razlozi za poništaj tri konačna rešenja u upravnom sporu. Ipak, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi prevashodno doprineli prekomernom trajanju osporenog postupka jer su vođena četiri upravna spora, koja su ukupno trajala 12 godina i u kojima je doneto šest presuda. Prvi upravni spor je pred Vrhovnim sudom Srbije trajao dve godine, što tada još uvek nije bilo nerazumno dugo trajanje postupka. Međutim, drugi upravni spor je trajao tri godine i tri meseca, čemu je doprineo Upravni sud čiju je presudu od 30. januara 2012. godine po vanrednom pravnom sredstvu ukinuo Vrhovni kasacioni sud, dok je treći upravni spor okončan presudom Upravnog suda od 4. maja 2017. godine, trajao dve i po godine, iako je predmet ocene bila samo zakonitost odbacivanja kao neblagovremene žalbe u upravnom postupku. Konačno, poslednji upravni spor u kome je doneta osporena presuda Upravnog suda od 28. aprila 2022. godine je trajao četiri godine i nepuna dva meseca. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je Upravni sud u trenutku prijema kasnijih tužbi trebalo da ima u vidu koliko je postupak u predmetu prethodno trajao i da stoga takvim tužbama da prioritet u radu. Sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije mogao bitnije da doprinese ubrzavanju postupka korišćenjem pravnih sredstva zbog ćutanja uprave, budući da upravni organi nisu značajnije kasnili sa donošenjem svojih odluka i da se najveći deo postupka odvijao pred sudovima u upravnom sporu.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja osporenog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda U. 3963/18 od 28. aprila 2022. godine, Sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda Upravnog suda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te stoga ocenjuje da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuje tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, u sprovedenom postupku je utvrđeno da podnosiocu nije izdata dozvola za radio stanicu, u skladu sa ranije važećim Zakonom o telekomunikacijama, koji je bio na snazi do 7. jula 2010. godine, niti pojedinačna dozvola za korišćenje radio-frekvencije, nakon stupanja na snagu Zakona o elektronskim komunikacijama, 8. jula 2010. godine, te su dati prihvatljivi razlozi za ocenu da su u vreme donošenja rešenja prvostepenog organa bili ispunjeni uslovi za izricanje mere inspekcijskog nadzora zabrane rada radio stanice do pribavljanja dozvole nadležnog organa.

Navodi podnosioca ustavne žalbe da je imao pravo da, u skladu sa odredbom člana 119. ranije važećeg Zakona o radiodifuziji, nastavi da emituje program do okončanja javnog konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje programa, mogli su biti od značaja u drugom upravnom postupku u kome je pred organizacijom nadležnom za radiodifuziju odlučivano o zabrani emitovanja programa primenom odredaba navedenog zakona, a ne u konkretnom upravnom postupku u kome je odlučivano o zabrani rada radio stanice primenom odredaba ranije važećih Zakona o telekomunikacijama i Zakona o elektronskim komunikacijama.

Polazeći od navedenog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti