Odbijanje ustavne žalbe protiv presuda i zbog dužine trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda trgovinskih sudova, nalazeći da su odluke utemeljene i bez proizvoljnosti. Takođe, odbija pritužbu na dužinu postupka, smatrajući da je trajanje od godinu i sedam meseci bilo razumno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Stoisavljevića, Dragana Nišića, Dušana Eraka i Vladimira Krstića svih iz Bačkog Maglića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nikole Stoisavljevića, Dragana Nišića, Dušana Eraka i Vladimira Krstića izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu L P. 451/08 od 11. marta 2008. godine i presude Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3127/08 od 24. aprila 2008. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nikole Stoisavljevića, Dragana Nišića, Dušana Eraka i Vladimira Krstića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskom sudu Novom Sadu u predmetu P. 9286/07 i pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu L P. 451/08.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Nikola Stoisavljević, Dragan Nišić, Dušan Erak i Vladimir Krstić, svi iz Bačkog Maglića, preko punomoćnika Sonje Hadži-Borjanović, advokata iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu 3. jula 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu L P. 451/08 od 11. marta 2008. godine i presude Višeg rgovinskog suda Pž. 3127/08 od 24. aprila 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da im je uskraćeno pravo na zakonsku zateznu kamatu na prijavljeno potraživanje, jer im nisu priznata potraživanja koja se odnose na navedenu kamatu, a koja su morala biti priznata uz pravilnu primenu materijalnog prava; da su određeni pogrešni iznosi taksa, zbog čega su uputili prigovor, ali „odgovor nije stigao“, te im je povređeno pravo da tako utvrđene iznose taksa „napadaju žalbom“; da se pristrasnost postupajućeg sudije „vidi i u upućenoj opomeni za plaćanje sudskih taksa, kao i u donetoj odluci o troškovima postupka „gde mimo odredaba Zakona o taksama kažnjava tužioce stavljajući enormne iznose“. U žalbi je, takođe, navedeno da su podnosioci dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na tužioce u drugim postupcima vođenim pred istim sudom, a kojima su „dosuđeni jedinstveni troškovi postupka“. Podnosioci su naveli da se do donošenja osporene presude 11. marta 2008. godine postupak „neprimereno dugo“ vodio, te su tako krivicom suda obezvređena prijavljena potraživanja. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a podnosioce uputi da „podnesu odštetni zahtev za naknadu štete koju su pretrpeli“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu L P. 451/08, u prijave potraživanja podnosilaca u likvidacionom postupku otvorenim nad likvidacionim dužnikom A.D. za osiguranje „IMPERIJAL“ iz Beograda, u rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 115/05 od 19. aprila 2007. godine kojima je odlučeno o prijavi potraživanja svakog od poverilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao i u ostalu prikupljenu i dostavljenu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 21. novembra 2003. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog A.D. za osiguranje „IMPERIJAL“ iz Beograda radi naknade štete, kojom su tražili da sud obaveže tuženog da na ime naknade nematerijalne štete, po različitim vidovima, isplati tužiocima određene iznose, kao i da tužiocima naknadi troškove postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 9090/03. U toku ovog postupka održano je tri ročišta (12. januara i 3. novembra 2004. godine i 16. februara 2005. godine), dok je jedno ročište odloženo (15. decembra 2004. godine), jer tuženi nije bio uredno pozvanih, izvedeni su dokazi saslušanjem tužilaca i svedoka, kao i dokaz veštačenjem putem veštaka specijalista za oblast ortopedije, neuropsihijatrije i sudske medicine, za sve tužioce.

Opštinski sud u Novom Sadu je 23. marta 2005. godine doneo rešenje P. 9090/03 kojim je određen prekid postupka u ovoj parnici, s obzirom na to da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. 27/05 od 26. januara 2005. godine nad tuženim otvoren postupak likvidacije, s tim da će se parnični postupak nastaviti kad stečajni upravnik ili pravni sledbenik tuženog preuzme postupak ili kada ih sud, na predlog protivne strane, pozove da to učine. Ovo rešenje postalo je pravnosnažno 14. aprila 2005. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 25. aprila 2005. godine Trgovinskom sudu u Beogradu podneli prijavu potraživanja u likvidacionom postupku prema dužniku A.D. za osiguranje ''IMPERIJAL'' u likvidaciji iz Beograda, kojom su tražili da sud utvrdi potraživanja poverilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe prema dužniku na ime nematerijalne štete u opredeljenim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom počev od podnošenja prijave pa do isplate, kao i na ime troškova parničnog postupka.

Trgovinski sud u Beogradu doneo je 19. aprila 2007. godine rešenja L. 115/05 kojima je priznao potraživanja podnosiocima ustavne žalbe po osnovu autoosiguranja u iznosima koji su bili navedeni u prijavi potraživanja, osim za Dušana Eraka, kome je osporen određeni iznos glavnog potraživanja. Istim rešenjima osporena su i potraživanja podnosilaca koja su se odnosila na troškove postupka u konkretnim iznosima. Za osporena potraživanja podnosioci su upućeni da u roku od osam dana pokrenu parnicu radi utvrđivanja osporenih potraživanja i da o tome obaveste likvidaciono veće.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 43/27 od 25. aprila 2007. godine otvoren je stečajni postupak nad tuženim, kome je promenjen naziv u „IMPERIJAL OSIGURANjE“ a.d. u stečaju.

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe su se podneskom od 7. decembra 2007. godine obratili Opštinskom sudu u Novom Sadu, sa zahtevom da donese rešenje kojim se postupak u ovoj pravnoj stvari nastavlja i kojim se Opštinski sud u Novom Sadu oglašava stvarno i mesno nenadležnim, te predmet upućuje na dalje postupanje Trgovinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Opštinski sud u Novom Sadu je, povodom navedenog zahteva tužilaca, 11. decembra 2007. godine doneo rešenje P. 9090/07 kojim je odredio nastavak postupka prekinutog 23. marta 2005. godine, predmet je po ovom rešenju dobio nov broj P. 9286/07, i istim rešenjem se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Predmet je, po pravnosnažnosti ovog rešenja, dostavljen Trgovinskom sudu u Beogradu 21. januara 2008. godine, gde je formiran predmet L P. 451/08.

Trgovinski sud u Beogradu je, nakon pismenog i usmenog izjašnjenja parničnih stranaka na ročištu za glavnu raspravu, u kojima su, između ostalog, tužioci izmenili tužbeni zahtev tako što su tražili isplatu zakonske zatezne kamate na priznata potraživanja, kao i troškove parničnog postupka, doneo 11. marta 2008. godine osporenu presudu L P. 451/08. Ovom presudom Trgovinski sud u Beogradu je u st. 1. do 4. izreke odbacio kao nedozvoljene tužbene zahteve tužilaca kojima su tražili da se utvrde njihova potraživanja prema tuženom „IMPERIJAL OSIGURANjE“ a.d. u stečaju iz Beograda za isplatu zatezne kamate na potraživanja priznata u likvidacionom postupku, dok je stavom 5. izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Dušana Eraka, kojim je tražio da se utvrdio njegovo potraživanje prema tuženom u iznosu osporenom u likvidacionom postupku, sa zateznom kamatom. Stavom 6. izreke iste presude tužioci su obavezani da tuženom naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude, između ostalog, navedeno je da, saglasno odredbi člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku, koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 19. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, poverilac čije je potraživanje osporeno i koji je upućen na parnicu radi utvrđenja osporenog potraživanja, može pokrenuti postupak za utvrđenje samo za osporeno potraživanje. Kako je Trgovinski sud u Beogradu uvidom u rešenje tog suda L. 115/05 od 19. aprila 2007. godine utvrdio da su prijavljena samo potraživanja na ime glavnog duga, kao i troškovi postupka, a da nisu prijavljena potraživanja po osnovu zakonske zatezne kamate, to je u st. 1. do 4. izreke sud odbacio tužbene zahteve kao nedozvoljene.

Protiv navedene presude, tužioci su 26. marta 2008. godine izjavili žalbu. Odlučujući o ovoj žalbi, Viši trgovinski sud je 24. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu Pž. 3127/08, kojom je, između ostalog, odbijena kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu L P. 451/08 od 11. marta 2008. godine u delu u kome su odbačeni tužbeni zahtevi tužilaca kao nedozvoljeni i delu u kome je odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju ove presude navedeno je da je prvostepeni sud pogrešno naveo u st. 1. do 4. izreke da odbacuje tužbene zahteve, jer se u slučaju nedopuštenosti odbacuje tužba, kao i da tužioci osnovano žalbom ukazuju na protivrečnost obrazloženja prvostepene presude i sadržine njihovih prijava, ali da ta protivrečnost nije bila od uticaja na pravilnost same odluke. Naime, kako je navedeno u obrazloženju ove odluke, iako su tačni navodi u žalbi da su tužioci u postupku likvidacije nad tuženim prijavili svoja potraživanja i za zakonsku zateznu kamatu počev od podnošenja prijave do isplate, tužba nije bila dopuštena, jer iz sadržine rešenja likvidacionog veća Trgovinskog suda u Beogradu L. 115/05 od 19. aprila 2007. godine sledi da su osporena potraživanja troškova postupka, a da tim rešenjem nije odlučivano o prijavljenoj zakonskoj zateznoj kamati, zbog čega nisu bile ispunjene procesne pretpostavke da tužioci u parničnom postupku zahtevaju utvrđenje ovog potraživanja, jer u parničnom postupku može da se zahteva samo utvrđivanje onog potraživanja koje je osporeno i sa čijim utvrđivanjem je upućeno na parnicu. Viši trgovinski sud je u obrazloženju osporene odluke, napomenuo da žalioci, ovde podnosioci ustavne žalbe nisu prijavili potraživanje zatezne kamata za period pre pokretanja likvidacionog postupka, već da se, u konkretnom slučaju, u suštini radi o potraživanju zatezne kamate iz člana 69. stav 2. Zakona o stečajnom postupku, pa ostaje mogućnost da stečajni sudija odobri obračunavanje i plaćanje kamate za period posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog, odnosno likvidacionog postupka, ali tek ukoliko nakon izmirenja svih ostalih potraživanja postoje raspoloživa sredstva za isplatu. Takođe je navedeno da se neosnovano pobija odluka o parničnim troškovima, jer su tužioci u celini izgubili parnični postupak, pa ih je prvostepeni sud pravilno obavezao da tuženom nadoknade parnične troškove. U pogledu žalbenih navoda koji se odnose na troškove parničnog postupka vođenog pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a koja su im rešenjem likvidacionog veća osporena, navedeno je da su tužioci bili dužni da pokrenu parnični postupak, odnosno da zahtevaju utvrđenje istih u konkretno opredeljenim iznosima potraživanja koja su im osporena. Kako su tužioci propustili da tako postave tužbeni zahtev, to o istom prvostepeni sud nije ni mogao da odlučuje, a sa druge strane, ti troškovi nisu mogli da budu uzeti u obzir prilikom obračuna troškova ovog parničnog postupka, jer troškovi nastali do pokretanja likvidacionog postupka nad tuženim, ne predstavljaju troškove stečajnog postupka nego potraživanja koja spadaju u četvrti isplatni red, dok potraživanja troškova parničnog postupka koji je vođen nakon uputa na parnicu spadaju u troškove stečajnog postupka koji ulaze u prvi isplatni red.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje ("Službeni glasnik RS", br. 61/05 i 116/08) propisano je: da se na stečajni postupak banaka i društava za osiguranje, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje stečaj privrednih društava, izuzev odredaba o prethodnom stečajnom postupku, stečajnom sudiji, skupštini poverilaca i reorganizaciji (član 19.); da će se postupci likvidacije društava za osiguranje započeti po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ("Službeni list SFRJ", broj 84/89 i "Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96) nastaviti po odredbama ovog zakona, kao i da će se postupci likvidacije društava za osiguranje započeti po odredbama Zakona o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) nastaviti po odredbama ovog zakona (član 29. st. 3. i 4.).

Zakonom o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05), koji je važio u vreme prijavljivanja potraživanja podnosilaca, bilo je propisano: da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 66. stav 1.); da ako posle izmirenja svih ostalih potraživanja postoje raspoloživa sredstva za isplatu, stečajni sudija može odobriti obračunavanje i plaćanje kamate i posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka (član 69. stav 3.); da se poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od osam dana od dana prijema zaključka iz člana 94. ovog zakona (član 96. stav 1.); da će se stečajni postupci i postupci prinudnog poravnanja, kao i postupci likvidacije, pokrenuti po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji ("Službeni list SFRJ", broj 84/89 i "Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96) u kojima, do dana stupanja na snagu ovog zakona, sud nije doneo odluku o unovčenju imovine ili u kojima nije zaključeno prinudno poravnanje, nastaviti po odredbama ovog zakona (član 185. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da se tužba za utvrđenje može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz tog istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kada tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188. stav 2.); da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kada nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 375.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu, između ostalog, ukazuju podnosioci, Ustavni sud je utvrdio da su o tužbenim zahtevima podnosilaca ustavne žalbe odlučivali nadležni sudovi ustanovljeni zakonom, da je postupak pred tim sudovima sproveden primenom pravila merodavnog procesnog prava, da je postupak sproveden javno i da je u toku postupka podnosiocima bilo omogućeno da iznesu i obrazlože podnete zahteve i da učestvuju na način i pod uslovima koji ih nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na tuženog, kao drugog učesnika u postupku. U pogledu iznetih navoda da je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje pogrešnom primenom materijalnog prava, jer su im „uz pravilnu primenu materijalnog prava morala biti priznata potraživanja koja se odnose na zakonsku zateznu kamatu“, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani i da predstavljaju subjektivni stav podnosilaca ustavne žalbe, a ne pravno utemeljenu tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava. Naime, podnosioci su u likvidacionom postupku, između ostalog, prijavili potraživanja po osnovu zakonske zatezne kamate na glavna potraživanja, ali od momenta prijave potraživanja pa do isplate, dakle ne i za period pre prijave potraživanja. Likvidaciono veće Trgovinskog suda u Beogradu nije ova potraživanja ni utvrdilo ni osporilo, s obzirom da, kako to sledi iz odredbe člana 69. stav 3. Zakona o stečajnom postupku, koji se u konkretnom slučaju primenjivao, obračunavanje i plaćanje kamata i posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog, odnosno u navedenom slučaju likvidacionog postupka, može odobriti stečajni, odnosno likvidacioni sudija, ako posle izmirenja svih ostalih potraživanja postoje raspoloživa sredstva za isplatu. S obzirom da potraživanja podnosilaca koja su se odnosila na zakonsku zateznu kamatu nisu osporena, a parnica protiv likvidacionog dužnika može se pokrenuti samo radi utvrđivanja osporenog potraživanja, to je tužba podnosilaca bila nedopuštena, pa je pravna posledica podnošenja nedozvoljene tužbe bila njeno odbacivanje.

Prema oceni Ustavnog suda, i u pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na odluku o troškovima postupka, sudovi su osporene odluke zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog i materijalnog prava. Ovo stoga što su podnosiocima ustavne žalbe rešenjima likvidacionog veća Trgovinskog suda u Beogradu L. 115/05 od 19. aprila 2007. godine osporena potraživanja opredeljenih iznosa troškova parničnog postupka vođenog pre pokretanja likvidacionog postupka, te su oni radi utvrđivanja tih potraživanja upućeni na posebnu parnicu. Kako je u parnici na koju su upućeni trebalo da se utvrdi da li podnosioci imaju pravo na potraživanje iznosa naznačenih u prijavi potraživanja u likvidacionom postupku, a na ime troškova ranije vođenog postupka, to je trebalo da tužbeni zahtevi u parničnom postupku na koji su upućeni rešenjem likvidacionog veća glase na utvrđenje potraživanja tačno određenih iznosa. Međutim, podnosioci su tek naknadno, i to od stečajnog suda, tražili da obaveže tuženog da im naknadi ukupne troškove parničnog postupka. Ovako postavljenim tužbenim zahtevom, a kako i iz navoda ustavne žalbe sledi, podnosioci su zapravo tražili troškove jedinstvenog postupka pokrenutog po njihovoj tužbi 2003. godine, koji je vođen i pred Opštinskim sudom u Novom Sadu i pred Trgovinskim sudom u Beogradu. S obzirom na to da podnosioci nisu uspeli u ovom postupku, jer im je tužba u jednom delu odbačena, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev jednog tužioca, to sudovi, primenom pravila merodavnog procesnog prava, nisu ni dosudili troškove postupka tužiocima, već tuženom.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava podnosilaca da utvrđeni iznos takse „napadaju žalbom“, kao i „da se pristrasnost sudije vidi u upućenoj opomeni za plaćanje sudskih taksa“, Ustavni sud ukazuje da Zakon o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 i 31/09) ne predviđa pravo na pravni lek protiv naloga za plaćanje sudske takse, kao ni protiv opomene za plaćanje sudske takse. Saglasno odredbi člana 41. stav 1. Zakona, žalba je jedino dozvoljena protiv rešenja kojim je utvrđen iznos neplaćene taske i iznos kaznene takse, a takseni obveznik je privredno društvo ili drugo pravno lice. Prema oceni Ustavnog suda, protiv naloga ili opomene za plaćanje sudske takse, takseni obveznik kome je utvrđena taksena obaveza bi imao pravni interes da podneskom traži da se taj nalog, odnosno opomena ukine, i po tom zahtevu bi, s obzirom da dvostepenost nije predviđena zakonom, mogao da odlučuje sud koji je nalog, odnosno opomenu i izdao. Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je Trgovinski sud u Beogradu 28. maja 2008. godine izdao nalog tužiocima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, za plaćanje sudske takse za odluku po žalbi u iznosu od 39,800.00 dinara, kao i opomenu za plaćanje sudske takse za žalbu protiv presude u istom iznosu. Nakon prigovora tužilaca od 23. juna 2008. godine na ovako utvrđene obaveze, sud je 13. septembra 2008. godine izdao novi nalog za plaćanje takse za odluku po žalbi u ukupnom iznosu od 1,300,00 dinara, kao i novu opomenu za plaćanje takse za žalbu protiv presude u istom iznosu, a koje su podnosioci i izmirili uplatom od 24. septembra 2008. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude donete primenom merodavnih odredaba materijalnog prava, te nema osnova za tvrdnju da su osporene odluke i obrazloženja pravnih stavova izneta u njima posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, a u cilju stavljanja u povlašćen položaj druge strane u postupku.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u pogledu povrede načela zabrane diskriminacije iz 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporenim odlukama podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način bili diskriminisani u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnosioma zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije. U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da u identičnoj pravnoj situaciji njima „nisu dosuđeni jedinstveni troškovi parničnog postupka kako pred Opštinskim sudom tako i pred Trgovinskim sudom nakon što je postao stvarno i mesno nadležan“, a da je u nekim drugim postupcima isti sud dosudio navedene troškove postupka, što podnosioce „dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na druge oštećene“, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi nisu osnovani. Ovo stoga jer je uvidom u dostavljene presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 5623/07 od 4. marta 2008. godine i P. 625/08 od 26. maja 2008. godine, Sud utvrdio da su u navedenim postupcima tužioci imali delimičan uspeh, te su im na osnovu toga, a primenom odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, dosuđeni troškovi parničnog postupka u adekvatnom delu, te da se ne radi o identičnim pravnim, ali ni činjeničnim situacijama.

7. Ocenjujući navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak za naknadu nematerijalne štete protiv tuženog A.D. za osiguranje „IMPERIJAL“, otpočeo podnošenjem tužbe podnosilaca ustavne žalbe – 21. novembra 2003. godine i da je do donošenja rešenja o prekidu tog postupka od 23. marta 2005. godine, trajao jednu godinu i četiri meseca, a da je od dana podnošenja zahteva podnosilaca ustavne žalbe za nastavak tog postupka 7. decembra 2007. godine, pa do pravnosnažne odluke o tužbenim zahtevima podnosilaca – 24. aprila 2008. godine, proteklo četiri i po meseca, te da je postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe pred Opštinskim sudom u Novom Sadu i pred Trgovinskim sudom u Beogradu ukupno trajao jednu godinu i sedam i po meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja je, u konkretnom slučaju, otpočela podnošenjem tužbe 21. novembra 2003. godine i trajala do donošenja osporene odluke Višeg trgovinskog suda od 11. marta 2008. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, počev od 21. novembra 2003. godine.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da je isti okončan u okviru razumnog roka. Ovo tim pre što je, prema oceni Ustavnog suda, deo navedenog parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu bio značajno složen, jer je bilo četiri tužilaca, od kojih je svaki potraživao isplatu različitih iznosa po više vidova nematerijalne štete, te je sud trebalo da utvrdi postojanje svakog od tih vidova kod svakog tužioca i, u slučaju postojanja štete, da odredi visinu njene nadoknade. Stoga su u toku tog dela postupka izvedeni neophodni dokazi saslušanjem tužilaca i svedoka i veštačenjem putem veštaka medicinske struke tri različite specijalnosti. Ustavni sud je ocenio i da su Trgovinski sud u Beogradu, donevši odluku o tužbenim zahtevima u roku od mesec i po dana od dana dostavljanja spisa tom sudu 21. januara 2008. godine, kao i Viši trgovinski sud, odlučivši o žalbi tužilaca u roku manjem od mesec dana od izjavljivanja žalbe, izuzetno ažurno postupali.

Prema oceni Ustavnog suda, ni likvidacioni postupak koji je otvoren nad tuženim društvom za osiguranje, a u kome je odlučeno o potraživanjima podnosilaca ustavne žalbe u primerenom roku od dve godine od prijave tih potraživanja, nije produžio trajanje navedenog parničnog postupka, tako da bi njegovo trajanje prelazilo okvire razumne dužine.

Ustavni sud smatra da su razlozi izneti u ustavnoj žalbi u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, zapravo izraz shvatanja podnosilaca o pogrešnoj primeni materijalnog i procesnog prava u navedenom parničnom postupku, odnosno o neophodnosti da se podnosiocima „prizna zakonska zatezna kamata“, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić