Odluka o ustavnoj žalbi povodom prestanka službe u vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda povodom prestanka službe u vojsci. Sud smatra da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je dopuna dokaznog postupka nakon prvostepenog rešenja u skladu sa zakonom o upravnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O. iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. O. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 27033/10 od 21. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O. iz Gornjeg Milanovca je, 2. februara 2012. godine, preko punomoćnika Ratka Radulovića, advokata iz Šapca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 27033/10 od 21. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe na osnovu rešenja prvostepenog organa prestala služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, da mu je žalba protiv prvostepenog rešenja odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva odbrane, te da je podnosiocu osporenom presudom odbijena kao neosnovana tužba koju je izjavio protiv konačnog upravnog akta; da radno mesto podnosioca nije bilo ukinuto jer je podnosilac na to radno mesto ponovo primljen 2. februara 2009. godine; da je u predmetnom upravnosudskom postupku pogrešno primenjeno materijalno pravo; da je Upravni sud u svojim ranije donetim presudama zauzeo stav da potvrde na koje se upravni organ poziva u rešenju kao dokaze za razlog prestanka službe ne mogu predstavljati validan dokaz, iz razloga što su pribavljene tek 2009. godine, odnosno nakon donošenja rešenja o prestanku službe iz 2005. godine, dok je u obrazloženju osporene presude zauzeo stav da su iste potvrde relevantne za odlučivanje, bez obzira na vreme njihovog izdavanja.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenom presudom povređena Ustavom zajemčena prava na koja se u ustavnoj žalbi poziva, da poništi osporeni pojedinačni akt, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Vojne pošte 1097 Niš Up-2 broj 92/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Vojne pošte 9807 broj 58-17 od 8. aprila 2005. godine određeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, u Vojnoj pošti 9807-5 G. M, na radnom mestu upravnika servisa termoenergetike (rukovalac parnih kotlova sa ATK PV), sa danom 11. maj 2005. godine, zbog ukidanja radnog mesta, a u skladu sa odredbom člana 143. stav 1. tačka 9. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem Vojne pošte 1092 B. Up-2 broj 92-2/05 od 12. maja 2005. godine, odbijena je žalba podnosioca koju je blagovremeno izjavio protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije U-SCG 905/06 od 18. aprila 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku drugostepeni organ je doneo rešenje UP-2 broj 92/05 od 23. februara 2009. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. marta 2009. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv navedenog konačnog upravnog akta. Upravnom sudu su 1. januara 2010. godine, na osnovu odredaba iz čl. 89. i 90. stav 1. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09), ustupljeni predmeti Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova u kojima do 31. decembra 2009. godine nije doneta konačna odluka, a za koje je nadležan Upravni sud, saglasno odredbi člana 29. stav 1. navedenog Zakona.

Upravni sud je, na sednici održanoj 24. juna 2010. godine, doneo presudu U. 7718/10 (2009), kojom je tužba uvažena i poništeno drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku Vojna pošta 1097 N. je donela rešenje UP-2 broj 92/05 od 30. jula 2010. godine kojim je odbijena žalba podnosioca kao neosnovana.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe i protiv navedenog rešenja pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu, Upravni sud je, na sednici održanoj 21. decembra 2011. godine, doneo osporenu presudu U. 27033/10, kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi upravni organ za svoju odluku dao jasne i argumentovane razloge koje je prihvatio i Upravni sud; da je tuženi organ postupio po primedbama Vrhovnog suda iz presude U-SCG 905/06 od 18. aprila 2008. godine, izvršio dopunu postupka, pribavio potvrde Uprave za kadrove - Sektor za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 362-3 od 19. januara 2009. godine, Sektora za politiku odbrane – Uprave za organizaciju Ministarstva odbrane broj 31-1 od 8. januara 2009. godine i Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Č, ispostava G. M. broj 101-570 od 31. decembra 2008. godine, a koje se, po oceni Upravnog suda, smatraju pravno relevantnim za odlučivanje u predmetnoj stvari, budući da se odnose na činjenice iz perioda koji prethodi prestanku radnog odnosa podnosiocu, bez obzira na vreme njihovog izdavanja, a kojima se potvrđuje da je radno mesto podnosioca ukinuto i da nije postojala mogućnost da podnosilac bude raspoređen na drugo radno mesto, odnosno nije mu se moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije ; da su svi dokazi prethodno dostavljeni podnosiocu radi učešća u postupku; da je tuženi organ činjenicu da je podnosilac ponovo zasnovao radni odnos u Vojsci Srbije na sličnom formacijskom mestu ocenio kao okolnost da je njemu data prednost prilikom zapošljavanja.

Rešenjem Vojne pošte 5002 broj 477-2 od 5. februara 2009. godine podnosilac je raspoređen u Vojnu poštu 2143 G. M, na radno mesto rukovalac parnih kotlova sa ATK PV.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposoljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku, između ostalog, odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što je o zakonitosti odluke o prestanku njegove službe u Vojsci odlučivano na osnovu dokaza koji su pribavljeni tek 2009. godine, iako je prvostepeno rešenje doneto još 8. aprila 2005. godine.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su ti organi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da je radno mesto podnosioca ustavne žalbe ukinuto i da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ali da je navedena povreda otklonjena u postupku pred drugostepenim organom. Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa ( član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku), iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

S obzirom na to da je drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, našao da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvostepenim rešenjem, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena donosioca osporene presude o tome da je o prestanku službe podnosiocu ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom. U osporenoj presudi je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo i da nisu osnovani navodi podnosioca da njegovo radno mesto nije ni bilo ukinuto jer je podnosilac na to radno mesto ponovo primljen 2. februara 2009. godine, a na nesumnjiv način bilo je utvrđeno da je radno mesto podnosioca ukinuto 2005. godine, te da je, po konkursu iz 2008. godine podnosilac 2009. godine ponovo primljen u službu u Vojsku Srbije, na sličnom formacijskom mestu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je isti stav je zauzeo u svojoj Odluci Už-broj 5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Upravnog suda povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac povredu ovog prava vezuje samo za činjenicu da je u prethodno donetim presudama sudova koji su odlučivali u upravnom sporu zauzet stav da potvrde na koje se upravni organ poziva u rešenju ne mogu predstavljati validan dokaz, iz razloga što su pribavljene tek 2009. godine, odnosno nakon donošenja rešenja o prestanku službe iz 2005. godine, dok je u obrazloženju osporene presude zauzet stav da su iste potvrde relevantne za odlučivanje, bez obzira na vreme njihovog izdavanja.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavo dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke od odluke koje se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujuća kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o ustavnoj žalbi povodom prestanka službe u vojsci

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti