Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog desetogodišnjeg trajanja stečajnog postupka i nemogućnosti naplate potraživanja. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7622/2020
27.06.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi E. V . iz Bečeja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba E. V . i utvrđuje da su podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu , iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 29/20 (raniji broj predmeta St. 372/11).

2. Utvrđuje se pravo E. V . na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 29/20, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev E. V . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. V . iz Bečeja je , 31. jula 2020. godine, preko punomoćnika S . A, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz čl ana 32. st av 1. i čl ana 58. st av 1. Ustava Republike Srbije , u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da osporeni stečajni postupak traje više od osam godina, pa da u tom predmetu nije uspela da naplati potraživanje koje je nasledila od njenog pravnog prethodnika i koje potiče iz radnog odnosa. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu materijalne štete.

Kako se odredbe navedenih međunarodnih ugovora po svojoj sadržini ne razlikuju od odredaba Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, Ustavni sud je postojanje povrede označenih prava cenio u odnosu na odredbe najvišeg pravnog akta u Republici Srbiji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 372/11 od 24. juna 2011. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom A.D. „o.“ Bečej, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju.

Podnositeljka ustavne žalbe se u predmetnom stečajnom postupku legitimisala kao pravni sledbenik V. J, koji je imao potraživanje iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku po osnovu izvršne isprave. Privredni sud u Novom Sadu je zaključkom St. 372/11 od 28. novembra 2011. godine utvrdio potraživanje stečajnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem St. 372/11 od 8. oktobra 2019. godine zaključio stečajni postupak nad stečajnim dužnikom i nastavio postupak nad stečajnom masom.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak nad stečajno masom nastavljen pod brojem St. 29/20, pa da je stečajni postupak pravnosnažno okončan nakon što je postalo pravnosnažno rešenje Privrednog suda u Novom Sadu St. 29/20 od 14. jula 2021. godine, kojim je zaključen postupak nad stečajnom masom.

4. Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka kao pravni sledbenik titulara potraživanja iz radnog odnosa prijavila isto u ovom predmetu koje joj je i utvrđeno, te da je stečajni postupak pokrenut donošenjem rešenja Privrednog suda u Novom Sadu St. 372/11 od 24. juna 2011. godine, kojim je otvoren postupak nad stečajnim dužnikom A.D. „o .“ Bečej, a postupak okončan nakon što je postalo pravnosnažno rešenje istog suda o zaključenju postupka nad stečajnom masom St. 29/20 od 14. jula 2021. godine . Iz navedenog proizlazi da je ovaj postupak kolektivnog namirenja stečajnih poverilaca trajao više od deset godina , što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je prilikom odlučivanja u ovoj ustavnopravnoj stvari pre svega imao u vidu merodavnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom. U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) , te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da je predmetni stečajni postupak koji je vođen prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom trajao duže od 10 godina, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Novom Sadu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa državnim kapitalom, predstavlja istovremeno i povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu i utvrdio da je podnositeljki u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 29/20 povređeno pravo na imovinu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 29/20, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17 .) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnositeljke, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti