Odluka Ustavnog suda o povredi prava u parničnom postupku dužem od 27 godina
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 27 godina. Sud je konstatovao izuzetnu neaktivnost prvostepenog suda, uključujući period od sedam i po godina bez zakazanog ročišta.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Ocokoljića iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 201 5. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Ocokoljića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 135/12.
2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ljubiša Ocokoljić iz Ivanjice izjavio je, 1. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika Velisava Mićića, advokata iz Ivanjice, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 135/12.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak čija se dužina osporava u vreme izjavljivanja ustavne žalbe bio u toku i da je trajao duže od 26 godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ujedno ukazujući da on svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu advokatskih troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 135/12, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužilac Ž. T. iz Ivanjice podneo je 24. maja 1985. godine Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu protiv tuženih SIZ za javne i nekategorisane puteve Ivanjica i ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je tražio da sud utvrdi da tužilac ima prema drugotuženom pravo korišćenja na fizičkom delu izgrađenog građevinskog zemljišta, koji čini deo označene katastarske parcele u ukupnoj površini od 24 m², što je tuženi dužan da prizna i da dozvoli da se tužilac upiše u javne knjige. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 452/85.
Opštinski sud u Ivanjici je, nakon osam zakazanih ročišta, od kojih jedno nije održano, 5. februara 1987. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 452/85, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je u postupku po žalbi drugotuženog, potvrđena presudom Okružnog suda u Titovom Užicu Gž. 752/87 od 14. aprila 1987. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Gzz. 164/87 od 16. decembra 1987. godine ukinute su presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 452/85 od 5. februara 1987. godine, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog, kao i presuda Okružnog suda u Titovom Užicu Gž. 752/87 od 14. aprila 1987. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak. Spisi predmeti vraćeni su prvostepenom sudu 7. marta 1988. godine.
U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio novi broj P. 179/88, Opštinski sud u Ivanjici je prvo ročište zakazao za 17. maj 1989. godine. Pored ovog ročišta, do zaključenja glavne rasprave, zakazano je još 15 ročišta, od kojih jedno nije održano. U periodima od 13. novembra 1989. do 25. juna 1997. godine, od 23. januara 1998. do 1. novembra 1999. godine i od 3. jula 2000. do 30. oktobra 2001. godine nije zakazano ni jedno ročište. Presudom Opštinskog suda u Ivanjici P. 179/88 od 26. februara 2002. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Okružni sud u Užicu je, rešavajući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 1737/02 od 18. oktobra 2010. godine, kojim je ukinuo označenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.
Nakon što su spisi 19. novembra 2002. godine vraćeni Opštinskom sudu u Ivanjici, predmet je dobio novi broj P. 591/02. U ovoj fazi postupka prvo ročište je zakazano za 18. februar 2004. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 17 ročišta, od kojih dva nisu održana. Opštinski sud u Ivanjici je 14. maja 2007. godine doneo presudu P. 591/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Užicu je 10. septembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 1914/07, kojim je vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Ivanjici, radi dopune postupka, a nakon što su mu spisi posle dopune postupka ponovno dostavljeni, Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 2283/08 od 18. februara 2009. godine, kojim je ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 591/02 od 14. maja 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U trećem ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 122/09. U 2009. godini održana su četiri ročišta, dok jedno nije održano. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici, a predmet je dobio broj P. 1/10. U ovoj fazi postupka, nakon još 12 održanih i jednog neodržanog ročišta, Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici je 15. septembra 2011. godine doneo rešenje P. 1/10, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, do donošenja odluke Opštine Ivanjica o određivanju urbanističkih planova koji nisu u suprotnosti sa Zakonom o planiranju i izgradnji i o određivanju građevinskog zemljišta od opšteg interesa. Rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 4/12 od 11. februara 2012. godine preinačeno je označeno prvostepeno rešenje, tako što je odlučeno da nema mesta prekidu postupka.
U nastavku prvostepenog postupka predmet je dobio broj P. 135/12, a Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici je, posle jednog održanog ročišta, 9. marta 2012. godine, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 135/12, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Apelacioni sud u Kragujevcu je, u postupku po žalbi tužioca, 3. septembra 2012. godine doneo presudu Gž. 2296/12, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 135/12 od 9. marta 2012. godine.
Tužilac je 23. oktobra 2012. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, koji je rešenjem Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 135/12 od 3. decembra 2012. godine odbijen kao neosnovan. Rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 44/13 od 5. februara 2013. godine označeno prvostepeno rešenje je potvrđeno.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuj e od naveden e odred be Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava označenih u ustavn oj žalb i cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava kojom se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici 24. maja 1985. godine, do njegovog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu od 3. septembra 2012. godine, trajao preko 27 godina.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog parničnog postupka.
Trajanje parničnog postupka više od 27 godina, u okviru kojih je četiri puta doneta prvostepena presuda, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. S tim uvezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud - Opštinski sud u Ivanjici imao više perioda izuzetne neaktivnosti, a posebno od 13. novembra 1989. do 25. juna 1997. godine, odnosno sedam i po godina, kada nije zakazao ni jedno ročište.
6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnih sudova, a pre svega Opštinskog suda u Ivanjici, u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, od lučujući kao u tački 1. izreke.
Ocena Ustavnog suda je zasnovana na praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistem u države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60 . do 63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i više od dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.
Imajući u vidu mali značaj prava o kome je raspravljano u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti Odluku Ustavnog suda Už-2695/2010 od 20. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).
U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine , koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.
7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić