Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko jedanaest godina. Sud dosuđuje podnositeljki naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda u sporu radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prv im o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6570/10 (ranije predmet Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P1. 973/01) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz Beograda podnela je, 2. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika K . S . i G . K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku označenom u izreci.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno : da je tužba u odnosnoj pravnoj stvari, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, podneta još 2001. godine; da je prvostepena presuda doneta nakon devet godina od podnošenja tužbe, a drugostepena presuda dve godine nakon prvostepene; da je protiv drugostepene presude izjavljena revizija, o kojoj u vreme podnošenja ustavne žalbe nije bilo odlučeno. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spis predmeta Prv og o snovnog suda u Beogradu P1. 6570/10 (ranije predmet Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P1. 973 /01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe J . B . iz Beograda, podnela je 2 9. novembra 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv preduzeća „G.“ a.d. iz Beograda, radi poništaja rešenj a tuženog kojim je konstatovano da tužilja nije zasnovala radni odnos u tom preduzeću. Tužbom je traženo da sud tužilju vrati u radni odnos na radno mesto na kojem je radila pre donošenja pobijanog rešenja, kao i da sud obaveže tuženog da snosi troškove postupka. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 973/01.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je po tužbama drugih tužilaca protiv istog tuženog, u istoj pravnoj stvari, istovremeno vodio postupke u predmetima P1. 968/01, P1. 976/01, P1. 982/01 i P1. 985/01, a 22. aprila 2003. godine je doneo rešenje o spajanju navedenih parnica, radi jednovremenog odlučivanja, tako da se postupak ubuduće vodi pod brojem P1. 973/01.

Do donošenja prvostepene presude sud je zakazao 29, a održao 17 ročišta. Osam ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu pripisati ostalim tužiocima, a za održavanje jednog ročišta nisu bile ispunjene procesne pretpostavke. Postupajući sud je pet ročišta odložio radi izjašnjenja stranaka na podneske protivne strane koji su im uručeni na ročištima. U dokaznom postupku sud je pribavio prijave za zasnivanje radnog odnosa tužilaca i izveštaj Nacionalne služb e za zapošljavanje o oglašavanju za slobodna radna mesta za 2000. i 2001. godinu, te izveo dokaz saslušanjem tužilaca.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6570/10. Presudom tog suda od 24. maja 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tuži laca u celini. Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbe, koju je tužilja J . B, ovde podnositeljka ustavne žalbe, izjavila 6. jula 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. septembra 2010. godine dostavio žalbe tužilaca i spis predmeta Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbama.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6330/10 od 6. juna 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6570/10 od 24. maja 2010. godine.

Tužioci su izjavili reviziju protiv drugostepene presude.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1085/2012 od 30. maja 2013. godine odbijene su kao neosnovane revizije tužilaca, izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6330/10 od 6. juna 2012. godine.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja susledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.). Odredbe člana 195. Zakona o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu i da nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom (član 311. st. 2. i 5.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje saglasno odredbama člana 506. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 72/11), propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u radnom sporu koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 973/01, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6570/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući ove navode podnositeljke sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period ocene trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od podnošenja tužbe 29. novembra 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 29. novembra 2001. godine, a da je okončan donošenjem revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1085/12 od 30. maja 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 11 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca, čiji se uticaj procenjuje u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak. Sud je u ovom postupku trebalo da utvrdi da li su radna mesta na kojima su radili tužioci, među kojima i podnositeljka ustavne žalbe, bila javno oglaš ena, te da li je moglo doći do preobražaja radnog odnosa sa određenog vremena na neodređeno vreme , saglasno odredbama tada važećeg Zakona o radnim odnosima

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka, budući da je samo jedno ročište (od 16. oktobra 2009. godine), odloženo na saglasan predlog parničnih stranaka. Ustavni sud je konstatovao da nekoliko ročišta nije održano zbog izostanka drugih tužilaca, ali je ocenio da se takvo postupanje drugih tužilaca ne može pripisati u doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se njime rešavalo pitanje postojanja njenog radnog odnosa kod tuženog, kao poslodavca.

Razlozi za neprimereno dugo trajanj e predmetnog parničnog postupka prevashodno leže u nedelotvornom postupanju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da uz pozive za ročišta sud nije dostavljao podneske koji su bili povod za održavanje ročišta, već ih je uručivao parničnim strankama na ročištu. Takođe, iako prvostepeni sud nije imao periode neaktivnosti, Ustavni sud ocenjuje da ročišta nisu zakazivana u skladu sa potrebama postupka, imajući u vidu da je održano 17 ročišta, a da je sud jedino izveo dokaz saslušanjem tužilaca i pribavio izveštaje tuženog i Nacionalne službe za zapošljavanje u vezi sa prijavama na radna mesta na kojima su radili podnosioci ustavne žalbe.

Polazeći od toga da je prvostepena presuda doneta posle osam i po godina, Ustavni sud ocenjuje da je nedopustivo dugo trajao postupak pred prvostepenim sudom, posebno imajući u vidu da se radi o parnici iz radnog odnosa. Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni postupak po žalbi protiv prvostepene presude trajao godinu dana i devet meseci (od 20. septembra 2010. godine, kada su mu dostavljeni spisi predmeta na odlučivanje, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6330/10 od 6. juna 2012. godine), a odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda o reviziji protiv navedene drugostepene presude (presudom Rev2. 1085 /2012 od 30. maja 2013. godine) nepunu godinu dana, pa je ocenio da su drugostepeni i revizijski sud svoje odluke doneli u razumnom roku, a da je do povrede prava na pravično suđenje dovelo neefikasno i neekonomično postupanje prvostepenog suda, pre svega Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P1. 973/01.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prv im o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6570/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu i to da je predmetu Už-2119/2009 doneo Odluku od 19. aprila 2012. godine, kojom je usvojio ustavnu žalbu podnosilaca A.S. i Đ. O, obojice iz Beograda, koji su zajedno sa J . B, ovde podnositeljkom ustavne žalbe, bili tužioci u istom sporu, protiv istog tuženog i povodom istog pravnog pitanja, sa tim da, u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi navedenih podnosilaca, predmetni parnični postupak nije bio okončan, odnosno bio je u fazi odlučivanja pred drugostepenim sudom, po žalbi protiv prvostepene presude.

7. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.