Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog korišćenja stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova kojima je podnosilac obavezan na naknadu štete. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje nije povređeno, a da su sudovi pravilno utvrdili pasivnu legitimaciju i odgovornost podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Antića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Antića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Rumi P. 820/06 od 24. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 709/08 od 30. maja 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Antić iz Rume podneo je 7. jula 2008 godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Rumi P. 820/06 od 24. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 709/08 od 30. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je tužba u ovoj pravnoj stvari morala biti odbačena zbog nedostatka pasivne legitimacije na njegovoj strani, te da je tužena mogla biti samo njegova i tužiočeva firma A.D. „Srem put“ iz Rume, a da je ona eventualno mogla prema njemu da istakne regresni zahtev za štetu koja bi isplatila tužiocu. Dalje je naveo da on kao tuženi i tužilac nisu imali nikakva prava i obaveze direktno jedan prema drugome, tj. da niti je tužilac bio dužan da od njega neposredno traži predaju stana, niti je on bio dužan da mu stan neposredno preda, a samim tim i nadoknadi štetu, koju je tužilac imao zbog nekorišćenja stana. Takođe je naveo da mu je uskraćeno pravo da raspravlja pred sudom, jer je s obzirom na broj ukidanja ranije donetih presuda prvostepenog suda (dve presude) i razloga zbog kojih su te presude ukidane, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici bio dužan da pre odluke o žalbi protiv prvostepene presude zakaže raspravu, saglasno odredbi člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Takođe je istakao da je povređeno načelo iz Zakona o parničnom postupku o suđenju u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude i donese privremenu meru zabrane izvršenja pravnosnažne presude, jer bi njenim izvršenjem pretrpeo nenadonadivu štetu.

Imajući u vidu istaknuti zahtev podnosioca, Ustavni sud je jedino ispitivao da li je osporenim presudama povređeno istaknuto pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, a ne i na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Rumi je 24. januara 2008. godine doneo osporenu presudu P. 820/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca R.M, te je obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade štete za isplaćene zakupnine isplati za period od 3. marta 1998. godine pa do 30. avgusta 1999. godine iznos od 3600 DM, sa domicilnom kamatom zemlje porekla ove valute počev od 30. avgusta 1999. godine pa sve do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine iznos od 1827,41 evra sa kamatom na ovaj iznos utvrđenu propisima EU počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate i to u dinarskoj protivvrednosti ovako obračunatog iznosa glavnog duga i kamate, po najpovoljnijem kursu koji plaćaju banke u mestu plaćanja na dan plaćanja; za period od 1. oktobra 1999. godine pa sve do 15. marta 2001. godine iznos od 2652 DM, sa kamatom zemlje porekla valute na ovaj iznos počev od 15. marta 2001. godine kao dana dospelosti pa sve do 31. decembra 2001.godine, a od 1. januara 2002. godine iznos od 1332,48 evra, sa kamatom EU na ovaj iznos počev od 1. januara 2002. godine pa sve do konačne isplate i to u dinarskoj protivvrednosti ovako obračunatog iznosa glavnog duga i kamate koliko isti budu iznosili po najboljem kursu koji plaćaju banke u mestu plaćanja na dan plaćanja; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 97.000,00 dinara. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je odlukom A.D. „Vojvodina – Srem put“ Ruma broj 4003/2 od 23. decembra 1997. godine, tužiocu R.M. dodeljen stan koji se nalazi u ulici JNA broj 131-135 u Rumi, ali da je istom odlukom odlučeno da se tužiocu ne dodeljuje stan na privremeno korišćenje do okončanja spora koji se vodio pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 207/97 i P. 685/96, uz obrazloženje da A.D. „Vojvodina – Srem put“ Ruma nije u posedu navedenog stana, već da se u njega uselio tuženi, kome je stan u prvobitnoj raspodeli dodeljen; da je tužiocu rešenjem A.D. „Vojvodina – Srem put“ Ruma broj 475 od 3. marta 1998. godine dodeljen predmetni stan na privremeno korišćenje, uz obrazloženje da će se rešenje o konačnoj dodeli stana doneti nakon spora koji se vodi pred sudom, a da je istim rešenjem tužilac upućen na Fond za stanovanje radi zaključenja ugovora o privremenom korišćenju stana; da pošto je u navedenom stanu već živeo tuženi, koji se u stan uselio bez rešenja, tužilac se nije mogao useliti u navedeni stan, niti zaključiti ugovor o korišćenju stana sa Fondom za stanovanje, na koji je upućen rešenjem o privremenoj dodeli stana; da je nakon toga tužilac bio prinuđen da stanuje kao podstanar i privatno plaća stan za sebe i svoju porodicu u periodu od 3. marta 1998. godine do 15. marta 2001. godine; da je odlukom stambene komisije A.D. „Vojvodina – Srem put“ Ruma broj 612/99 od 15. marta 2001. godine tužiocu dodeljen dvosoban stan u ulici 27. oktobra broj 7 u Rumi, te više nije morao da bude podstanar i plaća zakupninu; da je u ovom slučaju nesporno da je tužilac bio prinuđen da u navedenom periodu iznajmljuje stan za sebe i svoju porodicu; da je tuženi na opisani način onemogućio tužioca da koristi stan koji mu je dodeljen na privremeno korišćenje, zbog čega ga je izložio plaćanju zakupnine sve dok tužiocu odlukom stambene komisije nije dodeljen drugi stan; da je time tuženi naneo štetu tužiocu u vidu umanjenja njegove imovine, te je sud primenom čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev tužioca kao osnovan.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je 30. maja 2008. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Gž. 709/08 kojom je žalba tuženog delimično uvažena, a delimično odbijena, te je presuda Opštinskog suda u Rumi P. 820/06 od 24. januara 2008. godine: potvrđena u pobijanom usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu i troškovima postupka i to za isplatu iznosa od 1827,41 evra, sa domicilnom kamatom počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate sve u dinarskoj protivvrednosti, te za isplatu domicilne kamate u dinarskoj protivvrednosti na iznos od 3600 DM za period od 30. avgusta 1999. godine pa do 31. decembra 2001. godine, te za isplatu iznosa od 1332,48 evra, sa domicilnom kamatom počev od 1. januara 2002. godine pa do isplate sve u dinarskoj protivvrednosti na iznos od 2652 DM za period od 15. marta 2001. godine pa sve do 31. decembra 2001. godine, te za isplatu parničnih troškova u iznosu od 97.000,00 dinara; preinačena u ostalom pobijanom usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu za isplatu iznosa od 3600 DM i isplatu iznosa od 2652 DM, sve u dinarskoj protivvrednosti, te je tužbeni zahtev u ovom delu odbijen kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je činjenično stanje utvrđeno u skladu sa sadržajem dokaznog materijala u spisu predmeta, koje je prvostepeni sud u bitnim momentima pravilno ocenio; da nije osnovan prigovor tuženog u pogledu nepostojanja pasivne legitimacije; da postoji odgovornost tuženog za naknadu štete tužiocu na ime troškova stanovanja u privatnom stanu za sporni period u kome je tužilac imao osnov da privremeno koristi predmetni stan, a koji je bespravno koristio tuženi; da s obzirom na to da je tužilac u ovoj pravnoj stvari krivicom tuženog, u smislu člana 153. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 154. istog zakona, pretrpeo štetu koja predstavlja umanjenje imovine tužioca saglasno članu 155. Zakona o obligacionim odnosima, to je tuženi kao odgovorno lice u smislu člana 185. istog zakona dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nastanka štete, koja obaveza se smatra dospelom od trenutka nastanka štete, odnosno da naknadi štetu u visini troškova koje je tužilac imao plaćanjem stanarine za sporni period; da je sud pobijanu odluku delom preinačio i zahtev tužioca za isplatu dinarske protivvrednosti od 3600 DM i 2652 DM odbio kao neosnovan, jer je tužbenim zahtevom i pobijanom odlukom tražena i usvojena dva puta isplata glavnog duga, i to prvi put u dinarskoj protivvrednosti evra, a drugi put u dinarskoj protivvrednosti DM, pa se zahtev za isplatu dinarske protivvrednosti DM kao valute koja više nije u prometu pokazao neosnovanim.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog uvećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psiohičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.).

Odredbom člana 369. stav 3. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Navod o povredi prava na raspravu pred sudom, podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da je drugostepeni sud bio dužan da pre odluke o žalbi, saglasno odredbi člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, zakaže raspravu, „s obzirom na broj ukidanja ranije donošenih presuda prvostepenog suda (dve presude) i razloga zbog kojih su te presude ukidane“. Međutim, iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije ne proizlazi da su bili ispunjeni uslovi za zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom, propisani odredbom člana 369. stav 3. važećeg Zakona o parničnom postupku, odnosno da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a da se pobijana presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Po oceni Ustavnog suda, suprotna žaliočeva tvrdnja je izraz subjektivne ocene o ispunjenosti uslova za zakazivanje rasprave pred drugostepenim sudom, a ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na raspravu pred sudom. Ustavni sud takođe konstatuje da je Okružni sud u Sremskoj Mitrovici osporenu drugostepenu presudu zasnovao na neizmenjenom činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji potkrepljuju njegovu tvrdnju da mu je povređeno pravo na raspravu pred sudom, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Navod o povredi prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe zasniva i na tome da nije imao pasivnu legitimaciju u predmetnom parničnom postupku.

U parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 820/06 utvrđeno je da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, bespravno koristio stan koji je tužiocu dodeljen na privremeno korišćenje odlukom poslodavca broj 475 od 3. marta 1998. godine, usled čega je u spornom periodu za tužioca nastala šteta u vidu troškova na ime plaćanja stanarine.

Kad neko prouzrokuje štetu drugome, za njega nastaje obaveza da je nadoknadi, dok oštećenik stiče pravo da zahteva nadoknadu. Imajući u vidu da je u parničnom postupku utvrđeno da je usled radnje tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, došlo do umanjenja imovine tužioca, Ustavni sud je ocenio da nije osnovan navod podnosioca ustavne žalbe da nije imao pasivnu legitimaciju u predmetnom parničnom postupku.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi u parničnom postupku, da naknadi štetu tužiocu, nisu rezultat proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno učestvovanje u postupku, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja pravnosnažne presude, Ustavni sud konstatuje da nije odlučivao o tom zahtevu, jer je doneo konačnu odluku kojom je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je time predmetni zahtev postao bespredmetan.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević