Odbacivanje ustavne žalbe jer ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu jer podnosilac nije pružio ustavnopravne razloge kojima bi potkrepio tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i imovinu. U suštini, traženo je instanciono preispitivanje zakonitosti sudskih odluka, što nije u nadležnosti Suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-764/2011
09.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Summer Co“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. jun 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Summer Co“ d.o.o. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2420/09 od 28. aprila 2009. godine i presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 2634/10 od 2. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Summer Co“ d.o.o. iz Beograda je, preko punomoćnika Stojana Kukića, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu 17. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava stranaca iz člana 17. Ustava Republike Srbije, načela neposredne primene zajemečnih prava iz člana 18. Ustava, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da ga sud u izvršnom postupku nije obavestio o izvršnom postupku koji se vodi protiv njega; da osporena prvostepena presuda nije pisana ćiriličnim pismom, a što je u suprtnosti sa članom 6. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da je suština spora koji se vodio kod Trgovinskog suda u Beogradu da tuženi nema pravo na naknadu, ali da se sud nije upuštao u meritum spora; da mu nikad ništa nije stiglo od suda; da u sudskom postupku nije uspeo zato što je stranac.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Trgovinski sud u Beogradu osporenom presudom P. 2420/09 od 28. aprila 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se obaveže tuženi SOKOJ – Organizaciji za zaštitu autorskih muzičkih prava iz Beograda da mu na ime glavnog duga plati označeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Ova presuda je napisana latiničnim pismom.
Privredni apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Pž. 2634/10 od 2. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu. Navedena presuda je napisana ćiriličnim pismom.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.), kao i mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. U konkretnom slučaju zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, te pravo na imovinu iz člana 58. Ustava. Formalno pozivanje podnosioca na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na istim razlozima koji su isticani i u žalbi protiv osporene prvostepene presude i cenjeni u osporenoj drugostepenoj presudi, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporenih presuda, niti se ukazuje na proizvoljnost u njihovom donošenju. Naime, sudovi su u parničnom postupku dali dovoljne i jasne razloge za svoje odluke, navodeći da se eventualni propusti i nepravilnosti u izvršnom postupku, a posebno u pogledu urednosti dostave, mogu istaći samo u tom konkretnom izvršnom postupku, i da se tužbom u parničnom postupku ti propusti ne mogu otkloniti. S druge strane, u samom parničnom postupku utvrđeno je da je rešenje o izvršenju dostavljeno podnosiocu ustavne žabe kao izvršnom dužniku, a da podnosilac ustavne žalbe nije koristio zakonom dozvoljene pravne institute -prigovor i predlog za vraćanje u pređašnje stanje u cilju sprečavanja pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, što u ustavnoj žalbi nije osporeno. Zbog toga je postojao zakonski osnov za prinudnu naplatu potraživanja izvršnog poverioca opredeljenog u verodostojnoj ispravi, a nije postojao osnov da se tužbom u parnici traži povrađaj naplađenog iznosa.

Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud učinio procesni propust time što je osporenu presudu izradio na latiničnom pismu. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije obrazložio, niti je naveo konkretne razloge na koji način je zbog ovog procesnog propusta prvostepenog suda bio sprečen, odnosno onemogućen u ostvarivanju svojih prava i interesa u postupku pred drugostepenim sudom.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da razlozima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda, te se stoga oni ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Kako u konkretnom slučaju parnični postupak nije vođen radi naknade štete koja je podnosiocu ustavne žalbe prouzrokovana nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa, već radi duga, to se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutom povredom člana 35. stav 2. Ustava.

U vezi sa označenom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo da je sud u bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučio na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava priložio odgovarajuće dokaze.

Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju, koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju, time što je podnosilac izjavio žalbu protiv osporene prvostepene presude, o kojoj je odlučivao nadležni drugostepeni sud. To znači da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasnivaju se na onim razlozima za koje je Ustavni sud u okviru ocene povrede prava na pravično suđenje utvrdio da ne predstavljaju ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, pa ih posebno ne obrazlaže.

Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na to da su mu osporenim presudama povređena prava zajemčena članom 17. Ustava Republike Srbije, koje se odnose na strane državljane, te ne mogu biti povređena podnosiocu koje je domaće pravno lice. Najzad, načela neposredne primene zajemečnih prava iz člana 18. Ustava i zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, mogu biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom, ali samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje se pozvao podnosilac ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede navedenih načela.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe jer ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti