Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio drugostepenu presudu. Parnični sudovi su proizvoljno primenili pravo jer nisu adekvatno razmotrili primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji ima jaču pravnu snagu od uredbe na kojoj su zasnovali odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Martina Popovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Martina Popovića i utvrđuje da je presudama Privrednog suda u Beogradu P. 1170/10 od 6. juna 2011. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 7001/11 od 20. juna 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 7001/11 od 20. juna 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 1170/10 od 6. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Martin Popović iz Beograda, preko punomoćnika Marka Bogdanovića, advokata iz Beograda, podneo je, 2. oktobra 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1170/10 od 6. juna 2011. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 7001/11 od 20. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je parnični sud ocenio kao neosnovano njegovo pozivanje na Sporazum o sukcesiji, iako je u pitanju propis koji ima jaču pravnu snagu nego uredba, kao i da nije od značaja njegova savesnost prilikom zaključivanja spornog ugovora o prometu nepokretnosti, jer je morao da zna da je raspolaganje predmetnim stanom bilo zabranjeno uredbom. Podnosilac smatra da je do povrede prava na pravično suđenje došlo i usled nejednakog postupanja sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1170/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1170/10 od 6. juna 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, privrednog društva DP „BORELI“ Sombor, te je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o prodaji određenog stana, zaključen između prvotuženog - „Borovo“ DOO Vukovar, Republika Hrvatska, kao prodavca, i drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao kupca, a koji je overen pred Opštinskim sudom u Šidu 12. juna 2008. godine.

U obrazloženju označene prvostepene presude navedeno je da je predmetnim ugovorom prodaju nepokretnosti izvršilo pravno lice sa sedištem na teritoriji republike koja nije bila članica Savezne Republike Jugoslavije, a u vreme kada je takvo raspolaganje bilo izričito zabranjeno Uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima, te je sud, primenom odredaba čl. 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima, utvrdio da je taj ugovor ništav. Prema oceni prvostepenog suda iznetoj u obrazloženju označene presude, nisu osnovani navodi drugotuženog da je prilikom zaključenja ugovora bio savestan, jer je znao ili je trebalo da zna da je raspolaganje predmetnim stanom bilo zabranjeno prinudnim propisom.

Protiv označene prvostepene presude tuženi su izjavili žalbu, naglašavajući da je pre zaključenja spornog ugovora zemljišnoknjižni vlasnik predmetnog stana bio prvotuženi, koji je kao vlasnik upisan nakon što je Komisija Republičkog geodetskog zavoda, na zapisniku od 12. aprila 2007. godine, konstatovala da su ispunjeni uslovi za to, jer je prvotuženi univerzalni sukcesor ranijeg nosioca prava korišćenja na predmetnom stanu, koji je izvršio svojinsku transformaciju. U žalbi je navedeno i da je sporni ugovor zaključen saglasno odredbi člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, a koji ima jaču pravnu snagu nego uredba na koju se prvostepeni sud pozvao.

Privredni apelacioni sud, odlučujući o žalbi tuženih, doneo je osporenu presudu Pž. 7001/11 od 20. juna 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1170/10 od 6. juna 2011. godine, ocenjujući da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je sporni ugovor ništav, jer je zaključen i raspolaganje je izvršeno u vreme kada je Uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određene nepokretnosti, pokretnih stvari i pravima to izričito bilo zabranjeno.

U obrazloženju osporene drugostepene presude Privredni apelacioni sud je konstatovao da je predmetna nepokretnost 31. decembra 1990. godine bila u društvenoj svojini, kao i da je pravo korišćenja te nepokretnosti bilo upisano u korist SOUR „Borovo“ Jugoslovenski kombinat gume i obuće – RO Prodaja – OOUR Maloprodaja Morava „Borovo“. Prema stanovištu drugostepenog suda, prvotuženi jeste pravni sledbenik nosioca prava korišćenja na predmetnoj nepokretnosti, a koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, ali da on nije mogao da stekne pravo svojine na predmetnom stanu na osnovu promene oblika svog organizovanja i svojinske transformacije koja je sprovedena prema propisima Republike Hrvatske, kao države njegovog sedišta, s obzirom na to da između Republike Hrvatske i Republike Srbije ne postoji reciprocitet u pogledu priznavanja prava svojine na nepokretnostima nastalom transformacijom društvene svojine u privatnu u toku postupka promene oblika organizovanja kod pravnog lica nosioca prava korišćenja. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane navode žalbe kojima se ukazuje da je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti Sporazum o pitanjima sukcesije, Prilog G, a ovo stoga što navedeni sporazum nije regulisao pitanje sticanja prava na imovnu svojinskom transformacijom u postupku promene oblika organizovanja nosioca prava korišćenja na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji izvan njegovog sedišta i koja je izvršena posle odvajanja bivših republika SFRJ, u državi sedišta nosioca prava korišćenja.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 1. i 2.).

Prilogom G Sporazuma o pitanjima sukcesije (Sporazum je potpisan 29. juna 2001. godine u Beču, a potvrđen Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji je objavljen u „Službenom listu SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/02, a stupio na snagu 11. jula 2002. godine) propisano je: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, a osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava će imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama (član 2.) stav 1. podparagraf (a)); da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu (a) onog člana biti ništavan (član 2. stav 1. podparagraf b)); da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (član 7.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je u govor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 26 /96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr. zakon) propisano je: da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.); da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d).

Uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS", br. 49/91, 50/91, 55/91, 29/92, 46/92 i 50/95), koja je prestala da važi 26. jula 2008. godine, bilo je propisano: da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a čiji su vlasnici, odnosno korisnici pravna lica i imaoci radnji sa sedištem na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije, da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, čiji su vlasnici, odnosno korisnici fizička lica koja imaju prebivalište na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije i njihovi su državljani, da se privremeno zabranjuje raspolaganje imovinom (nepokretnosti, pokretne stvari i prava) kojom u smislu člana 20. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Savezne Republike Jugoslavije raspolaže Savezna Republika Jugoslavija, a da se raspolaganjem, u smislu ove uredbe, smatra prodaja, zamena, poklon, zakup, opterećenje stavljanjem hipoteke ili drugih tereta na nepokretnosti i svi drugi oblici raspolaganja, odnosno svojinskih promena, kao i odnošenje stvari sa teritorije Republike Srbije (član 1. st. 1, 2, 3. i 5.); da su akti i radnje koje su pravna i fizička lica iz član 1. ove uredbe preduzela suprotno odredbama ove uredbe posle 24. maja 1991. godine ništavi i da će nadležni organ izvršiti, po službenoj dužnosti, brisanje upisa u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima nad njima, izvršenih na osnovu akata iz stava 1. ovog člana (član 4.).

Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ ("Službeni glasnik RS", br. 31/01, 61/08, 109/08, 14/09, 40/09, 79/09, 111/09, 67/10 i 73/11) propisano je: da se ovom uredbom uređuje zaštita društvene imovine delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ: Republike Bosne i Hercegovine, Republike Slovenije i Republike Hrvatske (dalje: poslovne jedinice), zaštita prava zaposlenih u tim poslovnim jedinicama i popis delova preduzeća iz Republike Srbije na teritoriji navedenih republika bivše SFRJ (član 1.); da će se odlukom koju donose zaposleni poslovne jedinice organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu ove uredbe, da je početna imovina za osnivanje preduzeća iz stava 1. ovog člana imovina poslovne jedinice sa bilansnim stanjem na dan 31. decembra 1991. godine, da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ove uredbe, a zahtev za upis u sudski registar se podnosi u roku od 15 dana od dana donošenja odluke i da je preduzeće iz stava 1. ovog člana dužno da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja o upisu u sudski registar obavesti ministarstvo nadležno za odgovarajuću oblast o izvršenom upisu (član 2.); da preduzeće ili drugo pravno lice koje je nastalo organizovanjem od poslovne jedinice ili preduzeća kojima su pripojena sredstva poslovne jedinice kao i pravni sledbenici ovih privrednih subjekata ne mogu da otuđuju sredstva u društvenoj svojini koja koriste, opterete hipotekom ili raspolažu na drugi način (na primer: poklon, zakup, zamena) bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, osim prodaje proizvoda i usluga u obavljanju registrovane delatnosti i da pravno lice iz stava 1. ovog člana ne može vršiti statusne ili organizacione promene, niti vršiti pretvaranje društvene svojine u druge oblike svojine bez saglasnosti Vlade Republike Srbije (član 11. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe smatra da je parnični sud trebalo da primeni odredbe međunarodnog sporazuma, kao propisa jače pravne snage.

S tim u vezi, a polazeći od odredaba člana 16. stav 2. i član 194. st. 3. i 4. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da su potvrđeni međunarodni ugovori deo pravnog poretka Republike Srbije, kao i da sa njima ne smeju biti u suprotnosti zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji.

Nadalje, u pogledu primene Sporazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud konstatuje da prema stanovištu drugostepenog suda, nije bilo mesta da se u konkretnom slučaju primeni ovaj sporazum jer njime nije regulisano pitanje sticanja prava na imovini svojinskom transformacijom u postupku promene oblika organizovanja nosioca prava korišćenja na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji izvan sedišta prvotuženog i koja je izvršena posle odvajanja bivših republika SFRJ u državi sedišta nosioca prava korišćenja, te je neosnovano pozivanje na primenu ovog sporazuma. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da parnični sud primenu Sporazuma nije isključio iz razloga hijerarhije pravnih akata, već jer je našao da sporno pitanje nije regulisano tim sporazumom.

S tim u vezi, u pogledu primene člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud ukazuje da je osnovna ideja pravne zaštite celog Priloga G – da se u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica izvrši vraćanje u prvobitno stanje, odnosno na dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan označen je 31. decembar 1990. godine. Odredbama ovog člana Sporazuma svaka ugovornica je preuzela obavezu da prizna, zaštiti i vrati prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na njenoj teritoriji, a na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine. Istim članom predviđeno je da će biti poštovani svi ugovori između građana ili drugih pravnih lica SFRJ, koji su zaključeni nakon navedenog datuma. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud konstatuje da Sporazum o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti.

Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju osporenim presudama utvrđena ništavost ugovora o prodaji predmetne nepokretnosti. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da su u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom tuženi, među kojim i ovde podnosilac ustavne žalbe, isticali da je, rešenjem nadležnog organa, prodavac predmetne nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora bio upisan u javne knjige kao vlasnik te nepokretnosti, nakon što je taj organ konstatovao da su ispunjeni uslovi za to. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je zakonom ustanovljena pretpostavka tačnosti upisa izvršenog u javnim knjigama, kao i da je ova pretpostavka oboriva, u propisanom postupku.

Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije u suštini ukazuje na neophodnost utvrđivanja odnosa imovine privatizovanog preduzeća koja je postojala u Republici Srbiji u momentu upisa dela preduzeća na osnovu Uredbe o zaštiti imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ (tužilac je organizovan u skladu sa navedenom Uredbom i to od dela nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova) i aktuelne imovine koja postoji nakon poslovanja tog dela preduzeća. Ovo utoliko pre što je to rešenje u skladu sa pravilom međunarodnog privatnog prava prema kome je za statusna pitanja pravnog lica merodavno pravo države čiju državnu pripadnost ono ima, pri čemu ne treba smatrati da je izvršenom svojinskom transformacijom povređen domaći javni poredak.

Ustavni sud je mišljenja da je sa aspekta međunarodnog privatnog prava, potrebno raspraviti pitanje kvalifikacije izvršene svojinske transformacije, odnosno da li je reč o statusnom pitanju (za koje je merodavan lex societas), u kom slučaju bi merodavno bilo pravo države čiju pripadnost ima konkretno pravno lice, odnosno strano pravo, ili o stvarnopravnom pitanju (koje se uređuje prema principu lex rei sitae), u kom slučaju bi merodavno bilo pravo države mesta nalaženja (privatizovane) imovine, odnosno domaće pravo.

Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični sud nije cenio kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije prvotuženog, posebno imajući u vidu sadržinu člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije i primene merodavnog prava za rešavanje spornog slučaja, te da je, stoga, zaključivanje redovnog suda bilo proizvoljno i arbitrerno. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemečeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine (videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Privrednog apelacionog suda i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 1170/10 od 6. juna 2011. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno cenio navode podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, niti prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti