Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova, koji su više puta ukidali odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7648/2012
22.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1688/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š. iz K. je 1. oktobra 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22, 23, 25, 32, 36. i 37. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 3209/11. Podnositeljka je dopunom ustavne žalbe od 3. aprila 2014. godine osporila presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1688/12 od 19. oktobra 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3549/12 od 30. januara 2014. godine, smatrajući da je tim presudama povređeno njeno pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak trajao više od deset godina, pa nalazi da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu štete zbog uskraćivanja njenih ustavnih prava u ovom radnom sporu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1688/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja M. Š, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 26. septembra 2003. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tužene Osnovne škole “S.“ iz Kragujevca, radi isplate uvećanja zarade zbog preopterećenosti u radu u visini od 20% zarade za školske godine 2001/2002 i 2002/2003. Predmet je zaveden pod brojem P. 5118/03.

Tužilja je podneskom od 6. decembra 2004. godine istakla prvostepenom sudu novi tužbeni zahtev, tražeći da joj tužena isplati uvećanje zarade po istom osnovu i za školske godine 2003/2004 i 2004/2005.

Tužilja je podneskom od 29. decembra 2004. godine istakla prvostepenom sudu novi tužbeni zahtev, tražeći da joj tužena isplati nagradu u iznosu utvrđenom na sednici Školskog odbora tužene održanoj 24. januara 2004. godine.

Tužena je podneskom od 13. januara 2005. godine istakla da se protivi preinačenju tužbe.

Tužilja je podneskom od 11. maja 2005. godine istakla prvostepenom sudu nove tužbene zahteve, tražeći da joj tužena isplati nagradu na osnovu Pravilnika tužene o pohvalama i nagradama nastavnika, kao i da joj naknadi nematerijalnu štetu po osnovu duševnih bolova i diskriminacije.

Tužilja je podneskom od 20. juna 2005. godine istakla prvostepenom sudu novi tužbeni zahtev, tražeći da joj tužena naknadi nematerijalnu štetu po osnovu nanošenja duševnih bolova i prouzrokovanja straha niskog inteziteta.

Tužena je podneskom od 5. jula 2005. godine istakla da se protivi preinačenju tužbe.

Opštinski sud u Kragujevcu je 28. jula 2005. godine doneo delimičnu presudu P. 5118/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje radi isplate uvećanja zarade zbog preopterećenosti u radu u visini od 20% zarade za školske godine 2001/2002 i 2002/2003. Prvostepena delimična presuda je 6. septembra 2005. godine otpravljena iz suda.

Okružni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 1666/05 od 18. novembra 2005. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio navedenu delimičnu presudu. Drugostepeni sud je 1. februara 2006. godine vratio Opštinskom sudu u Kragujevcu spise predmeta sa pismenim otpravcima drugostepene presude.

Vrhovni sud Srbije je 19. jula 2006. godine doneo rešenje Rev. II 1129/06, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljene protiv drugostepene presude, ističući da navedeni vanredni pravni lek nije izjavljen preko advokata.

Tužilja je 31. oktobra 2006. godine podnela prvostepenom sudu predlog za ponavljanje postupka, u delu koji je okončan pravnosnažnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 5118/03 od 28. jula 2005. godine.

Opštinski sud u Kragujevcu je 4. aprila 2007. godine doneo rešenje PP. 1/2006, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužilje za ponavljanje postupka.

Okružni sud u Kragujevcu je 6. septembra 2007. godine doneo rešenje Gž1. 550/07, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepeno rešenje.

Opštinski sud u Kragujevcu je 4. marta 2008. godine doneo rešenje PP. 1/06, kojim je obavezao tužilju da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 167/08 od 23. maja 2008. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Opštinskom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak, ističući da je prvostepeni sud doneo odluku o troškovima parničnog postupka pre nego što je doneo odluku kojom se završava postupak u ovoj pravnoj stvari.

Opštinski sud u Kragujevcu je 10. juna 2009. godine doneo rešenje P. 5118/03, kojim je odbio preinačenje tužbe u delu koji se odnosi na dodatne tužbene zahteve koje je tužilja istakla u toku parnice.

Osnovni sud u Kragujevcu je nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari i predmet je zaveden pod brojem P1. 37/10.

Tužilja je podneskom od 24. maja 2010. godine ponovo istakla sve tužbene zahteve koje je postavila u parničnom postupku.

Osnovni sud u Kragujevcu je 25. oktobra 2010. godine doneo presudu P1. 37/10, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje.

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 3760/10 od 28. novembra 2011. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 3209/11. Osnovni sud u Kragujevcu je 19. januara 2012. godine doneo rešenje P1. 3209/11, kojim je odbacio tužbu u celini zbog presuđene stvari, ističući da je sud u potpunosti odlučio o tužbi tužilje koja je preinačena podneskom od 24. maja 2010. godine, tako što je o prvom tužbenom zahtevu odlučeno pravnosnažnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu P. 5118/03 od 28. jula 2005. godine, dok je o ostalim tužbenim zahtevima isti sud odlučio na taj način što je 10. juna 2009. godine doneo rešenje kojim je odbio preinačenje tužbe.

Postupajući po žalbi tužilje, Viši sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 37/12 od 25. juna 2012. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Osnovnom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da prvostepeni sud nije postupio po nalozima iz rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3760/10 od 28. novembra 2011. godine, u smislu odredbe člana 384. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 1688/12. Osnovni sud u Kragujevcu je 19. oktobra 2012. godine doneo osporenu presudu P1. 1688/12, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je tužilja u školskim godinama 2003/2004 i 2004/2005 radila kod tuženog kao nastavnik iz predmeta tehničko obrazovanje i informatika, sa punim radnim vremenom, 40 sati u toku nedelje i za taj rad primala zaradu utvrđenu rešenjima o koeficijentima za obračun zarade; da je tužilja pri izvođenju nastave iz tehničkog obrazovanja radila sa celim odeljenjem, a što ne predstavlja osnov za uvećanje zarade i da se rad sa celim odeljenjem vrednuje jednako za obračun i isplatu zarade, kao i rad sa polovinom odeljenja; da Pravilnik o radu tužene ne predviđa da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu kada radi sa celim odeljenjem, pa je neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila uvećanje zarade za navedene školske godine zbog preopterećenosti u radu; da tužilja u toku postupka nije pružila dokaze po kom osnovu joj pripadaju nagrade koje je tražila, kao i razlika između isplaćene i pripadajuće nagrade, s obzirom na nespornu činjenicu da joj je odlukom VD direktora tužene br. 01-150 od 4. marta 2005. godine po osnovu uspeha učenika na takmičenjima dodeljena nagrada od 15% od prosečne plate, uz platu za februar 2005. godine, te su i ti tužbeni zahtevi neosnovani; da je prema odredbama člana 18. Zakona o radu zabranjena neposredna ili posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama ili neko drugo lično svojstvo; da tužilja tvrdnje o diskriminaciji temelji na uskraćivanju isplate nagrade, stavljanje tužilje u nepovoljniji položaj tokom realizacije nastave sa celim odeljenjem, neovlašćenom prepisivanju i fotokopiranju spisa, a što se ne može upodobiti navedenim zakonskim odredbama, pa nema ni osnova za naknadu nematerijalne štete koju je tužilja tražila.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 3549/12 od 30. januara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Osnovnog suda u Kragujevcu i ističući da tužilja nije dokazala u postupku postojanje diskriminatorskih radnji, niti postojanje uzročne veze sa štetom, u smislu odredaba čl. 220 – 223. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da sva ko ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22 .); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, te da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je f izički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se je mči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako lice ima pravnu sposobnost, te da l ice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama i da p unoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina, kao i da su iz bor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece slobodni (član 37.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se od 23. februara 2005. godine primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu, te da je za preinačenje tužbe posle dostavljanja tužbe tuženom, potreban pristanak tuženog i da sud može dozvoliti preinačenje i kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice (član 193. st. 1. i 2.); da je preinačenje tužbe, pored ostalog, isticanje drugog zahteva uz postojeći (član 194. stav 1.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/1 1, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u skladu sa odredbama člana 506. tog zakona primenjivao na ovaj radni spor nakon donošenja rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž1. 37/12 od 25. juna 2012. godine, je takođe afirmisao načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 26. septembra 2003. godine , podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe Opštinskom sudu u Kragujevcu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3549/12 od 30. januara 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj radni spor trajao deset godina i četiri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Budući da je podnositeljka ustavne žalbe u ovom radnom sporu postavila 12 tužbenih zahteva, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je našao da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka, jer je podnela reviziju protiv delimične presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 5118/03 od 28. jula 2005. godine koja prema odredbama Zakona o parničnom postupku nije bila dozvoljena, a što je imalo za posledicu donošenje rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1129/06 od 19. jula 2006. godine. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe četiri puta preinačavala tužbu, postavljajući nove tužbene zahteve i da je ona 31. oktobra 2006. godine podnela predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog navedenom delimičnom presudom, a koji je rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 550/07 od 6. septembra 2007. godine pravnosnažno odbijen kao neosnovan. I pored toga što je podnositeljka ustavne žalbe na ovaj način nesumnjivo uticala na dužinu trajanja parnice, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava predviđenih zakonom, a u cilju ostvarenja uspeha u parničnom postupku. S obzirom na to da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome parnična stranka ne snosi odgovornost za duže trajanje parničnog postupka “ukoliko se koristila prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa“ (videti presudu u predmetu Sokolov protiv Rusije od 22. septembra 2005. godine). S tim u vezi, valja ukazati i da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosioca predstavke ne može pripisati u odgovornost ni postupajućim sudovima (videti presudu u predmetu Surmeli protiv Nemačke od 8. juna 2006. godine). Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da postupajući sudovi ne mogu da snose odgovornost zbog dužeg trajanja ovog parničnog postupka u vremenskom intervalu od podnošenja tužbe do trenutka donošenja rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 550/07 od 6. septembra 2007. godine, kojim je pravnosnažno odbijen kao neosnovan navedeni predlog podnositeljke ustavne žalbe za ponavljanje postupka.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjivi interes da se efikasno okonča ovaj radni spor.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Kragujevcu (počevši od 4. marta 2008. godine, kada je doneo rešenje kojim je odlučio o troškovima parničnog postupka) i Osnovnog suda u Kragujevcu presudno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Pogrešno postupanje Opštinskog suda u Kragujevcu koje je u velikoj meri uticalo na prekomerno dugo trajanje ovog radnog spora se, po oceni Ustavnog suda, ogleda u tome što je navedeni sud doneo delimičnu presudu P. 5118/03 od 28. jula 2005. godine, a da je nakon toga rešenjem P. 5118/03 od 10. juna 2009. godine odbio preinačenje tužbe u delu koji se odnosi na tužbene zahteve o kojima nije odlučio navedenom presudom. Imajući u vidu karakter delimične presude kojom parnični sud odlučuje o nekom od više tužbenih zahteva postavljenih u parničnom postupku, Ustavni sud smatra da ovakva presuda, de facto, sadrži i odluku suda o dozvoli preinačenja tužbe u slučaju kada se tužilac u parnici koristio procesnom mogućnošću predviđenom odredbama čl. 193. – 195. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, a tuženi se izričito protivio preinačenju tužbe. Polazeći od redosleda radnji koje je preduzeo Opštinski sud u Kragujevcu u ovom predmetu, Ustavni sud nalazi da prvostepeni sud nije imao ovlašćenje da donese rešenje kojim odbija preinačenje tužbe u situaciji kada je pre toga doneo delimičnu presudu. Ovakvo pogrešno postupanje navedenog suda je, po oceni Ustavnog suda, procesno zakomplikovalo ovu parnicu i nesumnjivo je uticalo na nepotrebno prolongiranje radnog spora. U tom kontekstu, Ustavni sud posebno napominje da je parnični sud u takvoj procesnoj situaciji dužan da blagovremeno odluči o preinačenju tužbe kada se tuženi tome izričito protivi, a sve u cilju efikasnog sprovođenja i okončanja parničnog postupka. Suprotno tome, Ustavni sud je primetio da je Opštinski sud u Kragujevcu tek nakon četiri godine od dana protivljenja tužene preinačenju tužbe odlučio o njenom prigovoru. Takođe, Opštinski sud u Kragujevcu je rešenjem PP. 1/06 od 4. marta 2008. godine obavezao podnositeljku ustavne žalbe da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka, a da pre toga nije odlučio o osnovanosti svih njenih tužbenih zahteva, te je Okružni sud u Kragujevcu rešenjem Gž1. 167/08 od 23. maja 2008. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Ustavni sud je dalje utvrdio da odgovornost Osnovnog suda u Kragujevcu za prekomerno dugo trajanje ovog radnog spora posebno leži u činjenici da su dve prvostepene odluke u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta i nepostupanje prvostepenog suda po nalozima drugostepenog suda, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju razloge koji su uticali da se ovaj postupak nepotrebno produži. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine) . S tim u vezi, Ustavni sud smatra da postoji doprinos i Višeg suda u Kragujevcu za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka, jer je drugostepeni sud rešenjem Gž1. 37/12 od 25. juna 2012. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 3209/11 od 19. januara 2012. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak, iako je u skladu sa odredbom člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan da zakaže raspravu i odluči o žalbi podnositeljke, pošto je već jedanput bila ukinuta prvostepena presuda.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnositeljka poziva na povredu načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22, 23, 25, 32, 36. i 37. u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnositeljka izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidij ernog karaktera ovog pravnog sredstva.

S obzirom na izneto, a imajući u vidu da u momentu podnošenja ustavne žalbe predmetni parnični postupak još nije bio pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da pre podnošenja ustavne žalbe nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od činjenice da je podnositeljka dopunom ustavne žalbe od 3. aprila 2014. godine osporila presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1688/12 od 19. oktobra 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3549/12 od 30. januara 2014. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su se Osnovni sud u Kragujevcu i Apelacioni sud u Kragujevcu pozvali na odredbe merodavnih propisa na kojima su zasnovali svoj pravni stav o neosnovanosti tužbenih zahteva podnositeljke i da su dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da ne postoji zakonska i autonomna regulativa kod tužene prema kojoj bi podnositeljka mogla da ostvari uvećanje zarade zbog rada sa celim odeljenjem, te da podnositeljka, u smislu zakonskih pravila o teretu dokazivanja, nije dokazala po kom osnovu joj pripadaju nagrade koje je tražila i da su postojale neke diskriminatorske radnje tužene na osnovu kojih je pretrpela nematerijalnu štetu.

Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 22. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba nema ustavnopravnih razloga koji bi ukazivali na to da je podnositeljki povređeno pravo na sudsku zaštitu, jer je ona nesumnjivo iskoristila pravo da podnese tužbu radi zaštite subjektivnih prava, a nadležni sudovi su u dve sudske instance odlučili o osnovanosti njenog tužbenog zahteva. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da navedeno ustavno pravo ne podrazumeva i pozitivan ishod postupka za lice koje traži sudsku zaštitu.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koja se može pripisati u krivicu nedelotvornom postupanju sudova, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 1881/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 6714/2012: Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1796/2012: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 4358/2011: Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava
• Už 4928/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5191/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku