Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog uznemiravanja svojine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog uznemiravanja svojine. Postupak koji traje preko pet godina odugovlačen je prvenstveno zbog neefikasnosti suda u upravljanju postupkom veštačenja. Naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Popovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. aprila 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Popovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 148/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

3. Ova odluka će se objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Popović iz Novog Pazara je 7. jula 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Mare H. Popović iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 148/05.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je 29. marta 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru “zbog uznemiravanja svojine i imisije zvuka”; da je sud odredio izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta u prisustvu stranaka sa veštakom građevinske struke; da je sud rešenjem odredio da veštačenje građevinske struke obavi D. Đ, koji je trebalo da svoj nalaz i mišljenje dostavi sudu u primerenom roku nakon obavljenog veštačenja; da je veštak nakon više od godinu dana od obavljenog veštačenja tražio izuzeće zbog opterećenosti većim brojem predmeta; da zahtev veštaka nije osnovan, jer je veštačenja trebalo da obavlja po redosledu njihovog prijema u rad; da je isti veštak po nalogu suda od 27. juna 2008. godine ponovio veštačenje uz prisustvo tužioca, njegovog punomoćnika i tuženih, ali je veštačenje prekinuo kada ga je tužilac dobronamerno opomenuo da ne odstupa u svom veštačenju od predmeta tužbenog zahteva.

S obzirom na izneto, podnosilac ustavne žalbe smatra da je veštak svesno odugovlačio postupak i samovoljno odlučio da ne obavi veštačenje u celini. Kako započeti parnični postupak ni nakon tri godine i četiri meseca, računajući od dana podnete tužbe nije okončan, a neizvesno je koliko će još trajati, podnosilac smatra da Opštinski sud u Novom Pazaru u ovom predmetu nije iskoristio zakonska ovlašćenja koja je imao da parnični postupak okonča u razumnom roku, a time je i povredio pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu. Stoga predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu u parničnom postupku povređena navedena ustavna prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 27. oktobra 2009. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), od Opštinskog suda u Novom Pazaru zahtevao da dostavi na uvid spise predmeta P. 148/05. Traženi predmet dostavljen je Ustavnom sudu 6. novembra 2009. godine.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 148/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. februara 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv prvotuženog Predraga Popovića, koji je rođeni brat podnosioca, i drugotužene Amalije Popović, oboje iz Novog Pazara, “zbog uznemiravanja svojine i imisije zvuka”. Tužbenim zahtevom je tražio da se obavežu tuženi da uklone svoja vrata sa zida tužiočeve kuće, da vrate zid svoje kuće i odvoje svoju kuću od tužiočeve, da uklone krovnu konstrukciju sa krova tužiočeve kuće i vrate je u pređašnje stanje, kao i da naknade troškove spora, sve u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Uz tužbu je priložio kao dokaz ugovor o fizičkoj deobi nepokretnosti Ov. br. 1616/81 od 13. oktobra 1981. godine, kojim je izvršena fizička deoba nasleđene imovine između tužioca i prvotuženog.

U toku parničnog postupka pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P. 148/05 zakazano je ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu (8. jula 2005, 26. oktobra 2006, 15. maja 2007, 2. jula 2007, 27. novembra 2007, 25. marta 2008, 7. aprila 2008, 23. maja 2008, 26. juna 2008, 3. februara 2009, 28. aprila 2009. godine).

Na ročištu za glavnu raspravu od 8. jula 2005. godine izvršen je uvid u pismene dokaze koje je podneo tužilac i određeno je izvođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta u prisustvu stranaka i veštaka građevinske struke. Sud je dopisom od 26. maja 2006. godine obavestio parnične stranke da će veštačenje obaviti sudski veštak D. Đ. i pozvao ih da se izjasne da li imaju primedbe u pogledu ličnosti veštaka. Dopisom od 15. juna 2006. godine sud je pozvao veštaka da preuzme predmet radi veštačenja. Na ročište za glavnu raspravu zakazano za 26. oktobar 2006. godine na licu mesta, pristupile su stranke, ali nije pristupio veštak, iako je bio uredno pozvan. Sud je pismenim putem naložio veštaku da u roku od 8 dana dostavi svoj pismeni nalaz i mišljenje, uz upozorenje da može biti zamenjen drugim veštakom i da može biti kažnjen.

Posle sedam meseci i jedne urgencije tužioca (od 15. marta 2007. godine), naredno ročište je zakazano za 15. maj 2007. godine. Na ročište za glavnu raspravu nisu pristupili tuženi, iako su bili uredno pozvani, a sud je dopisom naložio veštaku da pismeni nalaz i mišljenje dostavi u roku od 30 dana.

Na sledećem ročištu za glavnu raspravu, koje je zakazano za 2. jul 2007. godine, pristupile su stranke, ali nije pristupio veštak, niti je u ostavljenom roku dostavio nalaz i mišljenje. Tužilac je stoga predložio da sud odredi drugog veštaka M.S. Dopisom suda od 9. jula 2007. godine obaveštene su stranke da je određen novi veštak M. S, umesto dotadašnjeg D. Đ. Tuženi su podneskom od 13. jula 2007. godine obavestili sud da imaju primedbe na izbor veštaka M. S. jer nema “licencu” za obavljanje navedenog posla, te su predložili da sud odredi veštaka sa liste sudskih veštaka. Sud je dopisom od 7. septembra 2007. godine obavestio tužioca da nije u mogućnosti da odredi drugog veštaka, osim sa liste najbližeg Okružnog suda u Kraljevu što iziskuje povećane troškove. Dotadašnji veštak D. Đ. je, takođe, podneskom od 23. oktobra 2007. godine tražio da sud odredi drugog stalnog sudskog veštaka.

Na ročištu od 27. novembra 2007. godine, sud je doneo rešenje kojim je prihvatio predlog tužioca da zbog smanjenja troškova postupka dotadašnji veštak nastavi sa veštačenjem i da svoj nalaz i mišljenje u pisanom obliku dostavi u roku od 30 dana, pod pretnjom zakonskih posledica. Dopisom od 11. decembra 2007. godine veštak D. Đ. ponovo je tražio od suda da ga oslobodi dužnosti veštačenja, navodeći da je tužilac u razgovoru sa njim izrazio sumnju u njegovu objektivnost. Tužilac je podneskom od 17. decembra 2007. godine obavestio sud da i dalje predlaže da veštačenje iz razloga ekonomičnosti obavi dotadašnji veštak i predložio da se zahtev za izuzeće veštaka odbije kao neosnovan. Sud je dopisom od 18. januara 2008. godine tražio od veštaka D. Đ. da ga obavesti da li je odustao od zahteva za izuzeće.

Na naredno ročište zakazano za 25. mart 2008. godine nisu pristupili tuženi i veštak D. Đ. Sledeće ročište zakazano je za 7. april 2008. godine i veštak D. Đ. je prihvatio da nastavi veštačenje u ovoj pravnoj stvari.

Ročište zakazano na licu mesta za 23. maj 2008. godine nije održano, jer nisu pristupili veštak D. Đ. i punomoćnik tuženih.

Na ročište koje je održano 26. juna 2008. godine nisu došli tuženi, ali je pristupio veštak, kome je naloženo da dostavi pismeni nalaz i mišljenje, u roku od 30 dana od dana održavanja ročišta. Veštak je 23. decembra 2008. godine dostavio pismeni nalaz i mišljenje.

Ročišta zakazana za 3. februar 2009. i 28. april 2009. godine nisu održana.

Do dana dostavljanja spisa Ustavnom sudu, Opštinski sud u Novom Pazaru nije doneo odluku u predmetnom parničnom postupku.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava propisano je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka u predmetu P. 148/05 na snazi je bio Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, broj 125/04), kojim je (bilo) propisano: da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. stav 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249. stav 1.); da ako se stranke ne sporazumeju o licu koje će biti određeno za veštaka i o predmetu i obimu veštačenja, o tome će odlučiti sud, kao i da sud može, nezavisno od sporazuma stranaka odrediti drugog veštaka, ako oceni da složenost veštačenja to zahteva (član 250. st. 3 i 4.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da sud određuje veštačenje rešenjem koje sadrži: ime i prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, predmet i obim veštačenja i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pisanom obliku i da se prepis rešenja dostavlja veštaku zajedno sa pozivom za ročište za glavnu raspravu, kao i da će sud u pozivu upozoriti veštaka da svoje mišljenje mora izneti savesno i u skladu sa pravilima nauke i struke i upozoriti ga na posledice nedostavljanja nalaza i mišljenja u ostavljenom roku, odnosno neopravdanog izostanka sa ročišta i pravu na nagradu i naknadu troškova (član 256. st. 1, 2. i 3.); da veštak svoj pisani nalaz i mišljenje, koje mora biti obrazloženo, dostavlja sudu pre rasprave i da sud dostavlja strankama nalaz i mišljenje najmanje osam dana pre ročišta za glavnu raspravu (član 257. st. 1. i 2.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka i da će ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji su nejasni, nepotpuni ili protivrečni sami sebi ili utvrđenim okolnostima sud odrediti veštaka da ih dopuni, odnosno ispravi nalaz i mišljenje i odrediti rok za ponovno dostavljanje nalaza i mišljenja (član 258. st. 1. i 2.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku P. 148/05 Opštinskog suda u Novom Pazaru povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovačenja postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 22. februara 2005. godine.

Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak u predmetu Opštinskog suda u Novom Pazaru do podnošenja ustavne žalbe trajao tri i po godine i da se postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom, sada već više od pet godina, bez donete odluke o postavljenom tužbenom zahtevu.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, tužilac je podneo tužbu zbog “uznemiravanja svojine” na svojoj kući učinjene građevinskim radovima izvedenim na kući tuženih. U odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, sud je trebalo da izvede dokaze uvidom u ugovor o fizičkoj deobi, uviđajem na licu mesta i veštačenjem građevinske struke.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Novom Pazaru snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parničnog postupak P. 148/05. Naime, odgovornost suda prvenstveno leži u činjenici da i nakon pet godina od podnošenja tužbe, nije doneta prvostepena presuda/odluka suda. Takođe je utvrđeno da u periodu od 26. oktobra 2006. godine do 15. maja 2007. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, što predstavlja neopravdanu pasivnost i nedelotvornost suda, pa se po oceni Ustavnog suda, teret odgovornosti za ovo odugovlačenje može pripisati isključivo Opštinskom sudu u Novom Pazaru. Na dugo trajanje parničnog postupka naročito je uticalo to što je veštak dostavio svoj nalaz i mišljenje sudu nakon tri godine i pet meseci od preuzimanja predmeta. U tom periodu je zbog izostanka veštaka odloženo više ročišta i veštaku nekoliko puta produžavan rok za dostavljanje nalaza i mišljenja, a da, pri tome, sud nije preduzeo nijednu od mera propisanih odredbama člana 254. stav 1. i člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kako bi obezbedio efikasno izvođenje dokaza veštačenjem građevinske struke. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih istitucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu prema kome postoji odgovornost suda zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine).

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju neopravdano dugo trajanje parničnog postupka posledica naročito neefikasnog i pasivnog postupanja Opštinskog suda u Novom Pazaru.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, svojim postupcima nije doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnosilac ustavne žalbe je prisustvovao svim zakazanim ročištima za glavnu raspravu i više puta predlagao da se odredi drugi veštak koji će obaviti građevinsko veštačenje. Podnosilac je zbog smanjenja troškova postupka odustao od predloga za promenu veštaka, ali je postupanje po ovom predlogu dovelo do neznatnog produženja postupka. Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstava propisanih Zakonom o parničnom postupku, te da je parnični sud, s obzirom na ponašanje angažovanog sudskog veštaka, trebalo da odredi drugog sudskog veštaka i bez predloga parničnih stranaka.

Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno rešavanje konkretnog parničnog postupka značajno za podnosioca ustavne žalbe. Naime, postupak se vodi kako bi prestalo uznemiravanje svojine na stambenom objektu podnosioca. Ovakvi predmeti, po oceni Suda, spadaju u sporove u kojima se zahteva efikasno vođenje parničnog postupka.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 148/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao naknadu štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije”, kao i da se naloži prvostepenom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a s obzirom na to da se odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, iz razloga što u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 148/05 još uvek nije odlučeno o postavljenom tužbenom zahtevu, niti su iscrpljena pravna sredstva za zaštitu navedenih prava, te je Sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić