Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je potvrđen prestanak radnog odnosa podnosiocu. Ocenjeno je da su odluke redovnih sudova zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava i da prava podnosioca nisu povređena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Save Žunića iz Šida, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Save Žunića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 103/09 od 5. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Žunić iz Šida je 18. maja 2009. godine Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 103/09, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, iz čl. 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 99/07 od 22. januara 2008. godine poništena rešenja tužene VIII Su-3/2004 od 23. aprila 2004. godine i VIII Su-3/2004 od 2. juna 2006. godine, obavezana tužena da tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, vrati na radno mesto i zadatke referenta u sudskoj pisarnici i da mu naknadi troškove parničnog postupka; da je presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev za poništaj navedenih rešenja tužene i reintegraciju tužioca, a tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka; da je protiv navedene drugostepene presude tužilac izjavio reviziju, koja je odbijena kao neosnovana presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 103/09 od 5. marta 2009. godine.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Okružni sud u Sremskoj Mitrovici osporenu odluku doneo bez razmatranja celokupne dokumentacije, a Vrhovni sud Srbije je odlučio o reviziji, bez detaljnog preispitivanja nižestepenih presuda, čime je podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom sudskom postupku povređeno pravo na pravično suđenje, „a samim tim i pravo na rad“. Predlaže da Ustavni sud poništi ili ukine presudu Vrhovnog suda Srbije Rev.II 103/09 od 5. marta 2009. godine i presudu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnog organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 99/07 od 22. januara 2008. godine poništena su rešenja tužene – Republike Srbije – Opštinski sud u Šidu br. VIII Su-3/2004 od 23. aprila 2004. godine i VIII Su-3/2004 od 2. juna 2006. godine, obavezana tužena da tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, vrati na radno mesto i zadatke referenta u sudskoj pisarnici i da mu naknadi troškove parničnog postupka.
Presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev za poništaj navedenih rešenja tužene i reintegraciju tužioca, a tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju koja je odbijena kao neosnovana presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 103/09 od 5. marta 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno da u postupku nije učinjena bitna povreda pravila postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, da je drugostepena presuda jasna, obrazložena i neprotivrečna, da sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama, te da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud pravilno zaključio da su zakonita osporena rešenja kojima je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa.
U obrazloženju navedene pravnosnažne presude je dalje navedeno: da član 59. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 48/91), sa izmenama, propisuje teže povrede radnih obaveza i dužnosti za koje se može izreći disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da prema stavu 1. tačka 1) ovog člana Zakona, jedna od tih povreda je i neizvršavanje, nesavesno, neblagovremeno ili nemarno vršenje radnih i drugih obaveza; da prema članu 62. ovog zakona, pokretanje i vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od šest meseci od dana izvršene povrede; da prema stavu drugom istog člana, rok iz stava prvog ovog člana ne teče za vreme odsustvovanja sa rada zbog bolovanja ili godišnjeg odmora; da je, u konkretnom slučaju, tužilac u dužem vremenskom periodu od 15. septembra 2003. godine do 20. februara 2004. godine, u izvršavanju svojih radnih obaveza na poslovima i radnim zadacima upisničara u vanparničnim predmetima, postupao sa krajnjom nepažnjom; da je napuštao radno mesto, izlazio iz zgrade suda, nije izvršavao poverene poslove i sa predmetima je postupao neažurno; da se radi o težoj povredi radne obaveze, koja je vršena u kontinuitetu, u produženom trajanju; da je zahtev za pokretanje disciplinskog postupka podnet 20. februara 2004. godine zbog povrede radne obaveze, koja je trajala u kontinuitetu do tog datuma; da su osporene odluke tužene, kojima je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa donete u okviru zakonskog roka od šest meseci od dana izvršene povrede; da je drugostepeni sud pravilno zaključio da nastupanje štete za državni organ nije uslov za izricanje disciplinske mere prestanka radnog odnosa koji kumulativno mora biti ispunjen, pored odgovarajućeg oblika vinosti, obzirom na izmene Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 39/02), koje su stupile na snagu 13. jula 2002. godine, a koje su važile u vreme donošenja osporenih odluka tužene.

Vrhovni sud Srbije je, u obrazloženju osporene presude, ocenio i da isticanje tužioca u reviziji da je u periodu od 10. februara do 11. marta 2003. godine bio na godišnjem odmoru i da je u dva navrata, od 10. marta do 10. juna 2003. godine i od 12. juna do 12. septembra 2003. godine, koristio neplaćeno odsustvo u trajanju od po 90 dana, nije od uticaja na odlučivanje, obzirom da se radi o periodu koji je prethodio periodu u kome je izvršena teža povreda radne obaveze u produženom trajanju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), kojima je propisano: da teže povrede radnih obaveza i dužnosti jesu i neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno vršenje radnih i drugih obaveza (član 59. stav 1. tačka 1)); da pokretanje i vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku od šest meseci od dana izvršene povrede i da rok iz stava 1. ovog člana ne teče za vreme odsustvovanja sa rada zbog bolovanja ili godišnjeg odmora (član 62v st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 103/09 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 103/09 od 5. marta 2009. godine, doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima.

Naime, u sprovedenom sudskom postupku konačno je utvrđeno: da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u dužem vremenskom periodu, od 15. septembra 2003. godine do 20. februara 2004. godine, u izvršavanju svojih radnih obaveza na poslovima i radnim zadacima upisničara u vanparničnim predmetima, postupao sa krajnjom nepažnjom; da je napuštao radno mesto, izlazio iz zgrade suda, nije izvršavao poverene poslove i sa predmetima je postupao neažurno; da se radi o težoj povredi radne obaveze iz člana 59. stav 1. tačka 1) Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da je povreda vršena u kontinuitetu, u produženom trajanju; da je zahtev za pokretanje disciplinskog postupka podnet 20. februara 2004. godine zbog povrede radne obaveze koja je trajala u kontinuitetu do tog datuma; da su osporene odluke tužene, kojima je podnosiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, donete u okviru zakonskog roka od šest meseci od dana izvršene povrede (rešenjem predsednika suda od 23. aprila 2004. godine tužilac je udaljen sa rada, a osporenim rešenjem tužene od 2. juna 2004. godine prigovor tužioca, izjavljen protiv prvostepenog rešenja, je odbijen kao neosnovan); da je drugostepeni sud pravilno zaključio da nastupanje štete za državni organ nije uslov za izricanje ove disciplinske mere koji kumulativno mora biti ispunjen, pored odgovarajućeg oblika vinosti, obzirom na odredbe Zakona o izmenama Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 39/02), koji je stupio na snagu 13. jula 2002. godine, a koji je važio u vreme donošenja osporenih odluka tužene.

U odnosu na navedeno, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj revizijskoj presudi ocenio da u sprovedenom sudskom postupku nije učinjena bitna povreda pravila postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, da je drugostepena presuda jasna, obrazložena i neprotivrečna, da sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama, te da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud pravilno zaključio da su zakonita osporena rešenja kojima je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa.

Vrhovni sud Srbije je, u obrazloženju osporene presude, posebno ocenio da je isticanje u reviziji da je u periodu od 10. februara do 11. marta 2003. godine tužilac bio na godišnjem odmoru i da je u dva navrata, od 10. marta do 10. juna 2003. godine i od 12. juna do 12. septembra 2003. godine, koristio neplaćeno odsustvo u trajanju od po 90 dana, nije od uticaja na odlučivanje, obzirom da se radi o periodu koji je prethodio periodu u kome je izvršena teža povreda radne obaveze u produženom trajanju.

Po oceni Ustavnog suda, osporene presude su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici i Vrhovni sud Srbije su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to pravno stanovište posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i razloge o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje i na svoj stav da u okviru postojanja povrede prava na pravično suđenje, nije nadležan da preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene procesnog i materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama, Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1502/08 od 18. septembra 2008. godine i Vrhovnog Suda Srbije Rev.II 103/09 od 5. marta 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kojem podnosilac navodi da mu je u sprovedenom sudskom postupku povređeno pravo na pravično suđenje «a samim tim i pravo na rad» i polazeći od napred date ocene o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na rad iz člana 60. Ustava, zbog toga što mu je na zakonit način i iz zakonom propisanih razloga izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa.

7. Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava - različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.
 
Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, broj 109/07).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić