Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko osam godina. Prekomerna dužina, kojoj je doprinelo i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, opravdava dosuđivanje naknade nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu K. 921/11 (ranije K. 10/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Čačka je , 3. oktobra 201 4. godine, preko punomoćnika I. V. Ć , advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu K. 10/10, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se pravo garantovano označenom odredbom Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava na pravično suđenje zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, navodi da je 12. aprila 2006. godine protiv njega podnet „optužni predlog“ pred Opštinskim sudom u Čačku zbog izvršenja krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. Krivičnog zakonika, nakon čega detaljno iznosi tok krivičnog postupka i zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac takođe smatra da mu je u osporenom krivičnom postupku povređeno i pravo na pravično suđenje i ističe: da mu je „odmah određen pritvor“ u kome je bio dva meseca; da krivično delo koje mu je krivičnom prijavom Ministarstva unutrašnjih poslova stavljeno na teret nije postojalo, odnosno „da je brisano izmenama i dopunama Krivičnog zakonika“; da je potom javni tužilac menjao pravnu kvalifikaciju krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret; da se „stvar na kraju završava odlukom Apelacionog suda u Kragujevcu gde je potvrđena odluka drugostepenog suda ...i utvrđenom težinom povrede, odnosno lakom telesnom povredom oštećenog, što je javni tužilac posle više godina morao da prihvati“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku K. 921/11 (ranije K. 10/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Čačku, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut pred tadašnjim Opštinskim sudom u Čačku 12. aprila 2006. godine podnošenjem optužnice Opštinskog javnog tužilaštva u Čačku protiv podnosioca ustavne žalbe (i još pet lica) zbog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. „Zakonika o krivičnom postupku“ u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika.

Naredbom Opštinskog suda u Čačku Kv. 163/06 od 22. juna 2006. godine je navedena optužnica vraćena Opštinskom javnom tužilaštvu u Čačku radi, pored ostalog, „preciziranja i usklađivanja kvalifikacije krivičnog dela koje se okrivljenima stavlja na teret sa zakonom na koji se tužilac poziva“, nakon čega je nadležno tužilaštvo 6. jula 2006. godine vratilo spise nadležnom sudu.

Opštinskig sud u Čačku je 21. jula 2006. godine doneo naredvu Kv. 163/06 kojom je ponovo vratilo optužnicu Opštinskom javnom tužilaštvu u Čačku radi „ispravljanja optužnice u delu u kome to nije učinjljeno“, pod pretnjom posledica propuštanja, nakon čega je 11. septembra 2006. godine rešenjem Kv. 163/06 odbio izjavljeni prigovor protiv optužnice, čime je ista stupila na pravnu snagu.

Do donošenja prve prvostepene presude (28. januar 2011. godine) glavni pretres je zakazan ukupno 18 puta (osam puta je održan, a deset puta nije), i to:

- tokom 2006. godine jedanput – nije održan zbog bolesti postupajućeg predsednika veća;

- tokom 2007. godine četiri puta – jedanput je održan, a tri puta nije (jedanput jer jedan od okrivljenih nije priveden, jedanput jer nije pristupio podnosilac koji se nalazio na izdržavanju kazne zatvora i jedanput jer je branilac podnosioca molio odlaganje zbog ranije preduzetih obaveza;

- tokom 2008. godine četiri puta – nijednom nije održan – jedanput zbog sprečenosti predsednika veća i tri puta zbog nedolaska nekog od ostalih okrivljenih, svedoka, javnog tužioca i advokata, pri čemu je poslednji put u 2008. godini glavni pretres bio zakazan za 25. novembar i određeno je da će sledeći biti zakazan naknadno pismenim putem (što je učinjeno tek 6. maja 2009. godine);

- tokom 2009. godine četiri puta – tri puta je održan, a jedanput nije zbog nedolaska jednog od okrivljenih koji je zadržan u policiji zbog osnova sumnje da je izvršio drugo krivično delo;

- tokom 2010. godine četiri puta – tri puta je održan, a jedanput nije pristupio javni tužilac, dva okrivljena lica i veštak:

- tokom 2011. godine jedanput – održan je.

Osnovni sud u Čačku je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 28. januara 2011. godine doneo presudu K. 10/10 kojom je , pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž 1. 3457/11 od 26. septembra 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je nakon toga u Osnovnom sudu u Čačku dobio novi broj K. 921/11.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Čačku je glavni pretres zakazao devet puta (sedam puta je održan, a dva puta nije i to jedanput zbog nedolaska, pored ostalih lica, i zbog advokata podnosioca koji nije hteo da bez branioca iznese odbranu i jedanput zbog nedolaska i neprivođenja okrivljenih i nedolaska svedoka.

Krivični postupak se od 4. juna 2012. godine vodio samo protiv podnosioca, budući da je u odnosu na ostale optužene razdvojen.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Osnovni sud u Čačku je 25. septembra 2013. godine doneo presudu K. 921/11 kojom je prema podnosiocu ustavne žalbe odbio optužbu za krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u sticaju sa krivičnim delom laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika.

Navedena presuda je po žalbi javnog tužioca, nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom, preinačena presudom Višeg suda u Čačku Kž. 26/14 od 14. maja 2014. godine, tako što je podnosilac oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda, dok je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. Krivičnog zakonika.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, kao sud trećeg stepena, 27. avgusta 2014. godine doneo presudu Kž3. 16/14 kojom je odbio kao neosnovane izjavljene žalbe i potvrdio drugostepenu presudu Višeg suda u Čačku Kž. 26/14 od 14. maja 2014. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1127/2014 od 25. novembra 2014. godine je odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Čačku K. 921/11 od 25. septembra 2013. godine, Višeg suda u Čačku Kž. 26/14 od 14. maja 2014. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž3. 16/14 od 27. avgusta 2014. godine.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 12. aprila 2006. godine, kada je nadležni javni tužilac podneo optužni predlog, do 28. avgusta 2014. godine kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž 3. 16/24 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao osam godina godina i nešto više od četiri mesec a. Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored samog vremena trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret podnosiocu u krivičnom postupku , te činjenica da je postupak sve do 4. juna 2012. godine vođen protiv još pet lica, Ustavni sud prihvata da je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja i izvede više dokaza od kojih je zavisila odluka o postojanju krivičnog dela, ali smatra da složenost tih pitanja i obim dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od osam godina i više od četiti meseca, posebno imajući u vidu da je nakon razdvajanja postupka u odnosu na ostale optužene glavni pretres redovno održavan.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu, kao okrivljenom u ovom krivičnom postupku, bilo u interesu da se postupak što pre okonča, a da svojim postupcima nije doprineo njegovom dužem trajanju.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance i jedanput pred sudom trećeg stepena . Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Međutim, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon osam godina i više od četiri meseca. Takođe, Ustavni sud posebno ukazuje i na period potpune neaktivnosti prvostepenog suda u trajanju od šest meseci (od 25. novembra 2008. do 7. jula 2009. godine), za koje vreme glavni pretres uopšte nije zakazivan.

Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti i kriterijume od značaja za njeno određivanje, te činjenicu da je glavni pretres odlagan i zbog nedolaska podnosioca i na zahtev njegovog branioca i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da mu je povređeno označeno ustavno pravo. Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti