Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u poreskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da Upravni sud nije dao dovoljno obrazložene razloge za odbijanje dokaza podnosioca i navoda o zastarelosti prava na utvrđivanje poreza.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7652/2016
24.12.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. L . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na se dnici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. L . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 8902/15 od 8. septembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 8902/15 od 8. septembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak Beograd broj 300-438-03-00048-2015-I1000 od 17. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. L . iz Beograda je , 12. oktobra 2016 . godine, preko punomoćnika S. B , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 8902/15 od 8. septembra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava . Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom je osporena presuda Upravnog suda kojom je podnosiocu pravnosnažno utvrđen godišnji porez na dohodak građana za 2005. godinu, u iznosu bliže označenom u prvostepenom rešenju i naložena uplata poreza .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je zastarelo pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza, te da je pogrešna ocena poreskih organa i Upravnog suda da je, u konkretnom slučaju, zastarelost prekinuta kontrolom kod poreskog obveznika - privrednog društva G.K. d.o.o, a u koju kontrolu je bio podnosilac uključen kao punomoćnik investitora, odnosno kao učesnik u vezanoj kontroli, jer, po mišljenju podnosioca, a koje pak proizlazi iz mišljenja Ministarstva finansija broj 413-00-00363/2011-04 od 16. jula 2012. godine, do prekida zastarelosti može doći samo radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika, a ne i radnjom preduzetom protiv drugog lica; da je podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer Upravni sud nije cenio navode tužbe, niti dokaze koje je podnosilac dostavio uz tužbu, iako je istakao da isti nisu ocenjeni ni od strane poreskih organa.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt, celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta u kome je odlučivano o poreskoj obavezi podnosioca ustavne žalbe, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Filijala Stari Grad broj 438-03-1234/14L-2 od 21. januara 2015. godine , podnosiocu ustavne žalbe je utvrđen godišnji porez na dohodak građana za 2005. godinu, u iznosu bliže označenom u prvostepenom rešenju i naložena uplata poreza.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak Beograd broj 300-438-03-00048-2015-I1000 od 17. aprila 2015. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 1. juna 2015. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 8902/15 od 8. septembra 2016. godine . U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je Upravni sud cenio navode tužbe, isticane i u žalbi, da je nastupila zastarelost postupka utvrđivanja poreza, ali da ih je drugostepeni organ uprave pravilno ocenio kao neosnovane, jer je zastarelost prekinuta kontrolom kod obveznika G.K. d.o.o, a u koju kontrolu je bio podnosilac uključen kao punomoćnik investitora, odnosno kao učesnik u vezanoj kontroli; da su, po oceni Upravnog suda, neosnovani navodi kojima podnosilac ukazuje da je postupao kao lice koje pruža usluge, odnosno kao punomoćnik, te da je u tom svojstvu i raspolagao predmetnim novčanim sredstvima, odnosno u ime i za račun investitora i izvođača radova, jer je u postupku nesumnjivo utvrđeno da podnosilac kao ovlašćeno lice jeste raspolagao sredstvima na računu na koji su kupci vršili uplate, podizao sredstva sa tog računa, ali da nije pružio dokaze o načinu njihove raspodele.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred poreskim organima. Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu videti i odluku Evropskog suda za ljudska prava Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. Ovaj zahtev je utoliko značajniji ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (reč je o stavu izraženom u odluci Evropskog suda za ljudska prava: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60.).

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.

Podnosilac je u podnetoj tužbi ukazao da je u prilog svojoj tvrdnji da je postupao kao lice koje pruža usluge, odnosno kao punomoćnik, te da je u tom svojstvu i raspolagao predmetnim novčanim sredstvima, odnosno u ime i za račun investitora i izvođača radova, dostavio, po njegovom mišljenju, relevantne dokaze, ali da ih ni prvostepeni, ni drugostepeni organ uprave nisu uopšte razmatrali. Takođe, podnosilac je i u tužbi, kao i u žalbi, ukazao da je zastarelo pravo Poreske uprave za utvrđivanje godišnjeg poreza na dohodak građana za 2005. godinu i kao dokaz dostavio mišljenje Ministarstva finansija u kome je navedeno da se zastarelost prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika, a ne i radnjom preduzetom protiv drugog lica. Podnosilac je ukazao da je u kontroli koja je izvršena na osnovu naloga za kontrolu broj 47-00514/2010-0022-000 od 15. novembra 2010. godine, poreski dužnik bilo privredno društvo G.K. d.o.o, a da je podnosilac bio pozvan radi davanja izjave u svojstvu svedoka, a ne kao „učesnika u vezanoj kontroli“, a za koju bi mu morao biti uručen nalog.

U obrazloženju osporene presude je konstatovano da su, po oceni Upravnog suda, neosnovani navodi kojima podnosilac ukazuje da je postupao kao lice koje pruža usluge, odnosno kao punomoćnik, te da je u tom svojstvu i raspolagao predmetnim novčanim sredstvima, odnosno u ime i za račun investitora i izvođača radova, jer je u postupku nesumnjivo utvrđeno da podnosilac kao ovlašćeno lice jeste raspolagao sredstvima na računu na koji su kupci vršili uplate, podizao sredstva sa tog računa, ali da nije pružio dokaze o načinu njihove raspodele.

Ustavni sud napominje da je Zakonom o opštem upravnom postupku usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da organ po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.). Posledica toga je da Zakon o opštem upravnom postupku ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada organu koji vodi postupak. Jemstvo da će organ nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razumljive razloge u odluci. Iz navedenog, van sumnje, proizlazi da organ uprave u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije, a istu obavezu potom ima i Upravni sud koji ceni zakonitost tako donetog konačnog upravnog akta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da ni upravni organi, niti Upravni sud nisu dali obrazloženje o tome zbog čega nisu prihvatili dokaze koje je podnosilac priložio u prilog svojoj tvrdnji da je novčanim sredstvima raspolagao u ime i za račun drugih lica. Ustavni sud ponovo ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza. Međutim, u obrazloženju presude je navedeno da podnosilac dokaze nije ni pružio. Takođe, vezano za navod podnosioca da je zastarelo pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza za 2005. godinu, Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud samo preuzeo obrazloženje drugostepenog organa uprave. Imajući sve izrečeno u vidu, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje , a u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak Beograd broj 300-438-03-00048-2015-I1000 od 17. aprila 2015. godine, ne prejudicirajući pri tome konačan ishod predmetnog upravnosudskog postupka.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosi oca o povredi načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava , s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u poreskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti