Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina bez meritorne odluke. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj . J . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 333/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Valjevu P. 2172/98) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba Lj. J . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1271/14 od 21. avgusta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J . iz Valjeva je, 2. oktobra 2014. godine, preko punomoćnika Ž . L, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1271/14 od 21. avgusta 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 333/10. Navela je da joj je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1271/14 od 21. avgusta 2014. godine odbijena njena žalba koju je izjavila protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu P. 333/10 od 8. jula 2014. godine kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, sa obrazloženjem da je dužnost punomoćnika podnositeljke bila da proveri za kada je zakazano ročište; da u Zakonu o parničnom postupku nije propisana obaveza punomoćnika da proverava kada je ročište zakazano u slučaju kada je nejasan termin njegovog održavanja, te joj je iz navedenih razloga osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje; da je predmetni postupak trajao više od 13 godina te joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje. Zahtevala je naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P. 333/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. decembra 1998. godine podnela Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv S.M, S.J. i S.S, radi predaje u državinu. Predmet je dobio broj P. 2172/98.

Prvo ročište za glavnu raspravu nakon podnete tužbe bilo je zakazano tek za 25. maj 2000. godine, ali nije održano iz procesnih razloga. Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano 13 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka geodetske struke, saslušan je veštak i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok 16 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog nedolaska punomoćnika tuženih, četiri zbog procesnih nedostataka, pet zbog nedolaska tužilje, dva na zahtev tužilje, a jedno radi pokušaja mirnog rešenja spora. Tužbeni zahtev je preciziran 14. juna 2004. godine.

Na ročište od 9. juna 2014. godine obe stranke nisu pristupile, a nisu opravdale svoj izostanak te je Osnovni sud u Valjevu doneo rešenje P. 333/10 od 9. juna 2014. godine da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu P. 333/10 od 8. jula 2014. godine odbijen je kao neosnovan predlog punomoćnika podnositeljke kojim je tražio da se dozvoli povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 9. juna 2014. godine i da se ukine rešenje Osnovnog suda u Valjevu P. 333/10 od 9. juna 2014. godine kojim je određeno da se tužba smatra povučenom.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1271/14 od 21. avgusta 2014. godine odbijena je žalba podnositeljke kao neosnovana i potvrđeno ožalbeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Valjevu P. 333/10 od 8. jula 2014. godine.

U obrazloženju rešenja je navedeno: da je protiv prvostepenog rešenja tužilja izjavila dve žalbe zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava; da nisu osnovani navodi u žalbama tužilje da se prvostepeno rešenje zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog toga što je sud na osnovu stanja u spisima na nesumnjiv način utvrdio da se iz poziva za glavnu raspravu koji je upućen punomoćniku tužilje, jasno vidi da je ročište bilo zakazano za 9. jun 2014. godine, sa početkom u 12,00 časova, iz čega je prvostepeni sud izveo dalje pravilan zaključak da ne postoje opravdani razlozi zbog kojih je punomoćnik tužilje propustio da dođe na ovo ročište; da se u žalbama iznose nove činjenice odnosno predlažu novi dokazi, a to je veštačenje od strane sudskog veštaka grafologa, ali u žalbama nije učinjeno verovatnim da bez krivice žalioca ovi dokazi nisu mogli da se iznesu uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje, pa se ovi navodi ne mogu prihvatiti; da se u žalbama samo ponavlja ono što je istaknuto u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, uz objašnjenja da punomoćnik tužilje nije bio u obavezi da vrši proveru kada je zakazano ročište s obzirom na to da je dobio poziv; da ako punomoćniku nije bilo jasno iz poziva (mada je, po nalaženju toga suda, vrlo jasno da se radi o 12,00 časova) da li se radi o 12,00 časova ili 12,30 časova, njegova je dužnost bila da u interesu svoje stranke i posledica koje bi mogle po nju nastati, izvrši proveru za kada je zakazano ročište.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 8. decembra 1998. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 15 godina i osam meseci u kome nije doneta nijedna meritorna odluka, već je samo procesno odlučivano, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje predmetnog postupka leži na prvostepenom sudu koji 15 i po godina nije meritorno odlučio. Takođe, prvostepeni sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti i to prvi u trajanju od godinu i po dana, u periodu od podnete tužbe do 25. maja 2000. godine kada je bilo zakazano prvo ročište, a drugi u periodu od dve i po godine, od 17. novembra 2005. do 29. maja 2008. godine kada takođe nije bilo zakazano nijedno ročište.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od značaja za podnositeljku ali da je sama podnositeljka doprinela dužini trajanja postupka imajući u vidu da pet ročišta nije bilo održano zbog njenog nedolaska, a dva na njen zahtev. Takođe, doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka se ogleda i u činjenici što je u periodima neaktivnosti parničnog suda u ukupnom trajanju od četiri godine podnositeljka bila potpuno pasivna i nije pokazivala nikakvo interesovanje kod postupajućeg suda za ubrzanje postupka.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je na strani tuženih bilo više lica, a postupajući sud je morao da izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja. Međutim, i relativna složenost spora ne može biti opravdanje za prekomerno trajanje postupka od 15 godina i osam meseci u kome prvostepeni sud nije doneo nijednu meritornu odluku.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P. 2172/98, a zatim pred Osnovnim sudom u Valjevu pod brojem P. 333/10, pa je ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost postupka, kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka nije dostavila dokaze da je u predmetnom postupku pretrpela materijalnu štetu. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postuka i odlučivanje.

8. U pogledu osporavanja rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1271/14 od 21. avgusta 2014. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Valjevu P. 333/10 od 8. jula 2014. godine kojim je odbijen predlog podnositeljke za vraćanje u pređašnje stanje, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna osporenom odlukom, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom nakon nadležnih parničnih sudova, preispita zakonitost osporenog rešenja. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i pogrešnom ocenom određenih dokaza koje ona smatra bitnim za odlučivanje u predmetnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili prihvatanja, odnosno neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnositeljke iz žalbe protiv prvostepenog rešenja ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Po oceni Suda, drugostepeni sud je u osporenom rešenju dao jasne, detaljno argumentovane i ustavnopravno prihvatljive razloge, na osnovu kojih je odbijen predlog za povraćaj u pređašnje stanje, zasnovan na zaključku da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi da se postupak vrati u stanje u kome se nalazio pre propuštanja, jer za to nisu postojali opravdani razlozi. Naime, drugostepeni sud je u osporenom rešenju pošao od merodavnih odredaba Zakona o parničnom postupku i dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje žalbe podnositeljke i potvrdu prvostepenog rešenja kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta, a to je da sudu nisu dati opravdani dokazi o razlozima koji su sprečili punomoćnika podnositeljke da prisustvuje zakazanom ročištu. Stoga su neprihvatljive tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1271/14 od 21. avgusta 2014. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1217/14 od 21. avgusta 2014. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni sud ukazuje da se pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je navode o povredi tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti