Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku protiv preduzeća sa pretežnim državnim kapitalom. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete, dok je žalba na odluke o nematerijalnoj šteti odbačena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M . iz Bojnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavn e žalb e na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 9/10, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbacuje se ustavna žalba Gordane Mitić izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 4062/15 od 3. februara 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 424/16 od 25. aprila 2016. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. G. M . iz Bojnika je , 11. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz Lebana, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčen og članom 58. Ustava Republike Srbije, u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10 kao i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 4062/15 od 3. februara 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 424 /16 od 25. aprila 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnositeljka ustavn e žalb e je prijavi la svoj a potraživanj a u postupku stečaja koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 5/09 od 29. aprila 2009. godine nad stečajnim dužnikom DP „m . .E“ iz Lebana. Podnositeljka je samo delimično namirila svoja potraživanja u stečajnom postupku koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10.
Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 4062/15 od 3. februara 2016. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je zahtev predlagača i utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu pod brojem St. 9/10; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere i radnje, kako bi se postupak u predmetu St. 9/10 okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno je pravo predlagača na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 30.000,00 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije, opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača u preostalom delu za utvrđenje prava na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 170.000,00 dinara; u stavu petom izreke odbačen je predlog predlagača u delu u kome je tražio namirenje novčanog potraživanja u visini potraživanja opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Lebanu I. 480/04 sa pripadajućim troškovima.
Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 424/16 od 25. aprila 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, i potvrđ eno je ožalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 4062/15 od 3. februara 2016. godine u stavu trećem njegove izreke, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i u stavovima četvrtom i petom njegove izreke.
4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanja utvrđena u stečajnom postupku podnositeljki ustavn e žalb e, a protiv stečajnog dužnika DP „m. E .“ iz Leskovca, koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosi teljke na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudsk om odlukom (isti stav izražen je u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalb u usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.
Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, a koji joj nije isplaćen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).
Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim su dom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
5. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 4062/15 od 3. februara 2016 . godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 424/16 od 25. aprila 2016. godine, u pogledu odluke o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ustanovljen kao pravno sredstvo nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13) preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.
Podnositeljki ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni stečajni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnositeljka mo že tvrditi da je „žrtv a“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).
S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi podnositeljki dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 30.000,00 dinara nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 4062/15 od 3. februara 2016 . godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 424/16 od 25. aprila 2016. godine ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala tvrdnja o povredi ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom preispita odluke redovnih sudova. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.
6. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.