Odbijanje ustavne žalbe protiv odluke o prestanku profesionalne vojne službe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu profesionalnog vojnog lica kome je služba prestala zbog neopravdanih izostanaka. Sud je utvrdio da rokovi za pokretanje postupka nisu prekluzivni, te da odluka Upravnog suda nije proizvoljna niti je povređeno pravo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7656/2018
01.07.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . G . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. G . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 4772/16 od 5. aprila 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. G . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 4772/16.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika Đ . T , advokata iz Beograda , 26. juna 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4772/16 od 5. aprila 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe profesionalna vojna služba prestala zbog neopravdanog izostanka sa službe sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci , na osnovu odredbe član 110. stav 1. tačka 3) Zakona o Vojsci Srbije; da je postupak za prestanak službe pokrenut posle isteka „prekluzivnog“ roka iz odredbe člana 116. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, kojom je propisano da se predlog za pokretanje postupka dostavlja nadležnom starešini u roku od osam dana od dana kada je nastao razlog za prestanak službe; da u konkretnom slučaju nije bilo formalnog predloga za prestanak službe, pa on nije ni mogao biti dostavljen nadležnom starešini u zakonskom roku; da je stoga povređena i odredba člana 116. stav 4. Zakona o Vojsci Srbije, kojom je propisano da se o predlogu za prestanak službe odlučuje u roku od 30 dana od dana prijema predloga; da se zakonski rok za pokretanje postupka za prestanak službe nije mogao prolongirati zbog vođenja drugih postupaka u kojima je odlučivano o tome da li podnosiocu pripada pravo na platu za dane u koje je navodno neopravdano izostao sa službe; da je podnosilac u dane kada se nije javljao na posao imao odobreno bolovanje, te se njegov izostanak sa medicinske terapije nije mogao tretirati kao neopravdano odsustvo sa posla, već se radi o zloupotrebi prava iz zdravstvenog osiguranja, što je mogao biti razlog za pokretanje disciplinskog postupka, a ne i za prestanak službe iz pomenutog razloga; da se Upravni sud u osporenoj presudi nije izjasnio o navedenim spornim pitanjima, koja su bila izneta u tužbi, a posebno nije jasno zašto je dao značaj rešenjima o nepripadanju plate , u pogledu kojih je u prethodnoj presudi od 19. juna 2015. godine naveo da se na osnovu njih n e može utvrditi činjenično stanje.

Takođe je navedeno da je Upravnom sudu trebalo više od dve godine da u osporenoj presudi zauzme stav koji nije usaglašen sa prethodnom presudom, što je nepravično i istovremeno suđenje u „nerazumnom roku“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Upravnog suda povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 1. Ustava, ukine osporenu presudu i predmet vrati istom sudu na ponovno odlučivanje o tužbi u upravnom sporu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu spisa predmeta Komande za razvoj Beogradske brigade pov. broj 1377-3 i Upravnog suda U. 4772/16, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Komandant Komande za razvoj Beogradske brigade je 3. septembra 2012. godine doneo naredbu pov. broj 201-10 o prestanku profesionalne vojne službe podnosiocu ustavne žalbe, vodniku saobraćajne službe, zbog neopravdanog izostanka sa službe sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, u skladu sa odredbom člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona o Vojsci Srbije . U obrazloženju naredbe je navedeno da je u postupku za prestanak profesionalne vojne službe utvrđeno da je podnosilac neopravdano izostao sa posla osam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, i to: 15. jula, 5, 12. i 26. avgusta, 2. septembra, 14, 21. i 28. oktobra 2011. godine.

Rešenjem Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 86-2 od 5. decembra 2012. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedene naredbe prvostepenog organa.

Podnosilac je u tužbi od 26. decembra 2012. godine podnetoj protiv navedenog drugostepenog rešenja naveo da je postupak pokrenut posle isteka roka propisanog odredbom člana 116. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i da je „imao odobreno bolovanje“ u dane za koje se tereti da je neopravdano izostao sa posla.

Presudom Upravnog suda U. 17569/12 od 19. juna 2015. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je ocenio da je pobijano rešenje doneto uz bitnu povredu pravila postupka iz člana 199. stav 2. u vezi sa članom 235. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer se iz obrazloženja tog rešenja i stanja u spisima predmeta ne može sa sigurnošću zaključiti da je postupak koji je prethodio donošenju naredbe prvostepenog organa pravilno sproveden u skladu sa odredbama Zakona o Vojsci Srbije. Ovo iz razloga što s e u spisima predmeta ne nalaze: akt kojim je po službenoj dužnosti pokrenut postupak za prestanak profesionalne vojne službe od strane ovlašćenog lica iz člana 114. Zakona o Vojsci Srbije, te nema dokaza da li je i kada je predlog za prestanak službe dostavljen starešini nadležnom za donošenje akta o prestanku službe, u smislu člana 116. stav 1. Zakona; dokazi na osnovu kojih je na nesumnjiv način utvrđeno da je podnosilac neopravdano izostao sa službe sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, kao što je evidencija prisutnosti odnosno odsutnosti sa posla.

S tim u vezi, Upravni sud je ocenio da su konačna i pravnosnažna rešenja, kojima je odlučeno da podnos iocu ne pripada pravo na platu za određene dane , doneta u drugom postupku i sama po sebi ne predstavljaju valjane dokaze iz kojih nesumnjivo proizlaze činjenice koje su odlučne za donošenje naredbe o prestanku službe, a posebno se na osnovu njih ne može sa sigurnošću ispitati pravilnost sprovedenog postupka prestanka službe. Takođe je navedeno da se ne može zaključiti da li je podnosilac u navedene dane neopravdano odsustvovao sa propisane grupne psihoterapije u toku radnog vremena ili u toku bolovanja, od čega zavisi da li se takvo odsustvovanje ceni kao neopravdano izostajanje sa službe ili zloupotreba bolovanja.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, Vojna pošta 5002 Beograd je donela rešenje Up-2 broj 86-6/12 od 9. novembra 2015. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništena naredba prvostepenog organa od 3. septembra 2012. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Naredbom komandanta Komande za razvoj Beogradske brigade pov. broj 1377-3 od 15. decembra 2015. godine utvrđeno je, kao i u prethodno poništenoj naredbi, da je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba iz razloga propisanog odredbom člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona o Vojsci Srbije. Takođe je konstatovano da je podnosilac razrešen od profesionalne vojne službe 7. decembra 2012. godine.

Rešenjem Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 5-2/16 od 18. februara 2016. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedene naredbe prvostepenog organa.

U obrazloženjima pomenutih akata prvostepenog i drugostepenog organa je navedeno:

- da je rešenjem komandanta VP 4557 Beograd (Komandni bataljon Komande za obuku) pov. broj 41-44 od 9. decembra 2011. godine protiv podnosioca ustavne žalbe, tada komandira Odeljenja za transport u Četi za počasti, u činu starijeg vodnika, pokrenut disciplinski izviđaj zbog postojanja osnovane sumnje da je učinio disciplinski prestup iz člana 149. tačka 9) Zakona o Vojsci Srbije „neopravdan izostanak s dužnosti ili iz službe najmanje dva radna dana uzastopno ili tri radna dana sa prekidima u periodu od 12 meseci“, jer je neopravdano izostao sa službe ukupno osam radnih dana u toku 2011. godine; da je Vojni disciplinski tužilac u aktu I VDT broj 4/12 od 2. februara 2012. godine konstatovao da se u vezi sa izostancima podnosioca sa posla radi o predmetu prestanka službe na osnovu odredbe člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona o Vojsci Srbije, te je rešenjem komandanta VP 4557 Beograd pov. broj 63-4 od 13. februara 2012. godine obustavljen disciplinski izviđaj;

- da je komandant VP 4557 Beograd pokrenuo upravne postupke radi utvrđivanja da podnosiocu za svaki dan neopravdanog izostanka sa službe ne pripada pravo na platu; da je podnosiocu 30. jula 2012. godine uručeno osam rešenja drugostepenog organa VP 5002 Beograd Up-2 br. 61-2/12, 57-2/12, 58-2/12, 63-2/12, 60-2/12, 62-2/12, 64-2/12 i 59-2/12 sva od 19. jula 2012. godine, kojima su odbijene žalbe podnosioca izjavljene protiv osam rešenja prvostepenog organa VP 4557 Beograd Up-1 br. 2-4, 3-7, 4-7, 6-7, 7-7 i 13-7 sva od 23. maja 2012. godine i Up-1 br. 5-7 i 8-7 oba od 28. maja 2012. godine, kojima je odlučeno da podnosiocu ne pripada pravo na platu za sledeće dane: 15. jul, 5, 12. i 26. avgust, 2. septembar, 14 , 21. i 28. oktobar 2011. godine, jer je za svaki dan posebno, na osnovu saslušanja svedoka i uvida u radne liste, dokazano da je podnosilac izostao sa posla time što nije prisustvovao produženoj grupnoj psihoterapiji, čime je zloupotrebio obavezu odlaska na terapije da bi njima pravdao izostanak sa rada, a za te dane nije dostavio dokaze da se nalazio na bolovanju; da je neposredno pretpostavljeni starešina odobrio podnosiocu da radi prisustvovanja terapiji bude odsutan sa posla i evidentirano je da je podnosilac u navedene dane bio na lekarskom pregledu, što znači da je u radnim listama upisano da je bio opravdano odsutan sa posla; da podnosilac svoje odsustvo sa posla nije prijavio narednog dana što je bio dužan da uradi prema odredbama Pravila službe; da su tužbe podnosioca protiv prethodno navedenih drugostepenih rešenja odbijene presudama Upravnog suda U. 11184/12 od 15. novembra 2012. godine, U. 11171/12 i U. 11183/12 od 10. januara 2013. godine, U. 11182/12, U. 11173/12 i U. 11172/12 od 17. januara 2013. godine, U. 11185/12 od 7. februara 2013. godine i U. 11186/12 od 21. februara 2013. godine;

- da se konačnim rešenjima VP 5002 Beograd od 19. jula 2012. godine, koja su doneta u postupcima utvrđivanja prava na platu, dokazuje da je podnosilac neopravdano izostao sa posla osam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, zbog čega su se stekli uslovi iz člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona o Vojsci Srbije da podnosiocu prestane profesionalna vojna služba; da je komandant Komande za razvoj Beogradske brigade pokrenuo postupak za prestanak službe, tako što je sa podnosiocem obavio službeni razgovor 28. avgusta 2012. godine, o čemu je sačinjen zapisnik int. broj 54-19 od 3. septembra 2012. godine; da je postupak za prestanak službe pokrenut šestog radnog dana računajući od 30. jula 2012. godine, kada je podnosilac primio konačna rešenja VP 5002 Beograd od 19. jula 2012. godine, ne računajući period od 6. do 24. avgusta 2012. godine, kada se podnosilac nalazio na godišnjem odmoru; da je stoga postupak za prestanak službe pokrenut u roku od osam dana od dana kada je nastao razlog za prestanak službe, u skladu sa članom 116. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije; da je komandant Komande za razvoj Beogradske brigade starešina nadležan za pokretanje postupka za prestanak profesionalne vojne službe i za odlučivanje o prestanku službe, u smislu čl. 114. i 116. Zakona o Vojsci Srbije i tačke 1. alineja 2. Odluke o prenošenju ovlašćenja za rešavanje o stanjima u službi i drugim odnosima u službi u Vojsci Srbije („Službeni vojni list“, broj 39/09); da nije bilo posebnog formalnog predloga za prestanak službe, jer u konkretnom slučaju predlog nije trebalo dostavljati višem nadležnom starešini, a nema zakonskog osnova da komandant sam sebi dostavlja predlog za prestanak službe podoficiru; da je jasno da od poslednjeg dana neopravdanog izostanka sa posla, a to je bio 28. oktobar 2011. godine, nije bilo moguće u roku od 38 dana (osam dana – rok za pokretanje postupka i 30 dana – rok za odlučivanje o predlogu za prestanak službe) doneti odluku o prestanku službe, jer je podnosilac tvrdio da će svoje izostanke opravdati doznakama lekara ili drugim dokazima, pa je upravni postupak trebalo sprovesti u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje, a podnosiocu omogućiti da učestvuje u postupku, štiti svoja prava i predlaže izvođenje dokaza.

Podnosilac je u tužbi od 22. marta 2016. godine podnetoj protiv rešenja drugostepenog organa od 18. februara 2016. godine, pored toga što je ponovio ranije navode o isteku Zakonom propisanog roka za pokretanje postupka, istakao da je „terapija bila određena u toku radnog vremena i da tada nije bilo otvoreno bolovanje “.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4772/16 od 5. aprila 2018. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ kada je pobijanim rešenjem odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv naredbe prvostepenog organa, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje je taj sud u svemu prihvatio kao pravilne. Upravni sud je naveo da je cenio navode tužbe, ali je s obzirom na stanje u spisima predmeta i razloge drugostepenog rešenja, našao da se oni ne mogu prihvatiti kao osnovani. Ovo iz razloga što iz radnih lista za dane izostanka sa službe proizlazi da je podnosiočevo stanje u službi evidentirano kao lekarski pregled, na koji se podnosilac nije odazvao, čime nije opravdao izostanak sa službe, zbog čega za te dane, po pravnosnažnim rešenjima, nije ostvario pravo na zaradu. Upravni sud je takođe ocenio da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke navodi o povredi pravila vezanih za pokretanje postupka prestanka službe , jer je podnosiocu predočena obaveza pokretanja tog postupka, nakon okončanja postupka u kojem je uz njegovo učešće, utvrđena neopravdanost izostanaka iz službe, kada je izjavio „da je bilo neopravdanih izostanaka, ali ne u tolikom broju i da će to i dokazati“, ali prema rezultatima postupka, nije pružio dok aze, niti se na njih u tužbi pozvao.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari relevantne su i sledeće odredbe Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/ 10), u tekstu koji je važio u vreme pokretanja postupka za prestanak službe podnosioca ustavne žalbe, kojima je bilo propisano: da oficiru, odnosno podoficiru prestaje služba u Vojsci Srbije ako mu prestane državljanstvo Republike Srbije; ako neopravdano izostane sa službe pet radnih dana neprekidno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci ; ako se ne vrati na službu u roku od 15 dana od dana prestanka razloga zbog kojih mu je odobreno mirovanje; ako mu je za dva poslednja perioda ocenjivanja u kojima su ispunjeni uslovi da bude ocenjen utvrđena nepovoljna ocena ; ako izgubi čin ili je izvršnom presudom vojnog disciplinskog suda osuđen na disciplinsku kaznu gubitak službe; na njegov zahtev; ako se utvrdi da je prilikom prijema u službu dao neistinite podatke koji su od značaja za prijem; ako se posle lečenja od bolesti zavisnosti ponovo utvrdi upotreba psihoaktivnih supstanci (član 110. stav 1. tač. 1) i 3) do 8) ); da postupak za prestanak službe prema odredbama čl. 110. i 112. ovog zakona, osim prestanka službe na zahtev po službenoj dužnosti pokreće starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije na položaju komandanta bataljona ili lice istog ili višeg ranga (član 114.); da se predlog za prestanak službe po odredbama člana 110. stav 1. tačka 1. i tač. 3. do 8. i člana 112. stav 2. tač. 2. do 4. i tač. 6, 7. i 9. ovog zakona dostavlja starešini nadležnom za donošenje akta o prestanku službe, u roku od osam dana od dana kad je nastao razlog za prestanak službe (član 116. stav 1.); da je nadležni starešina dužan da odluči o predlogu za prestanak službe u roku od 30 dana od dana prijema predloga (stav 4.); da se licu kojem je služba prestala po osnovu člana 110. stav 1. tačka 3. i člana 112. stav 3. tačka 2. ovog zakona, služba u Vojsci Srbije računa do dana izostanka iz službe (član 118. stav 1.); da je disciplinski prestup neopravdan izostanak s dužnosti ili iz službe najmanje dva radna dana uzastopno ili tri radna dana sa prekidima u periodu od 12 meseci (član 149. tačka 9)); da se (…) za disciplinske prestupe izriču disciplinske kazne (član 151. stav 2.); da se profesionalnom vojnom licu mogu izreći sledeće disciplinske kazne: smanjenje plate od 5% do 30% u trajanju od jednog do šest meseci; smenjivanje sa dužnosti uz postavljanje na neposredno niži položaj u trajanju od jedne do četiri godine; zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 30 dana; smenjivanje sa komandne, odnosno rukovodeće dužnosti uz zabranu postavljanja na takvu dužnost u trajanju od jedne do četiri godine; zabrana unapređenja u viši čin ili napredovanja na viši položaj u trajanju od jedne do četiri godine; vraćanje u prethodni čin; gubitak službe i gubitak čina (član 152. stav 2.); da pokretanje disciplinskog postupka za disciplinski prestup (…) zastareva protekom jedne godine od dana saznanja neposredno pretpostavljenog starešine da je disciplinski prestup učinjen (…), ali se disciplinski postupak ne može pokrenuti ako je od dana kada je disciplinski prestup učinjen prošlo tri godine (član 159. stav 2.); da vođenje disciplinskog postupka za lakše povrede dužnosti zastareva protekom jedne godine od pokretanja disciplinskog postupka, a za teže povrede dužnosti protekom tri godine od pokretanja disciplinskog postupka (stav 4.); da z astarelost vođenja disciplinskog postupka nastupa u svakom slučaju kad protekne dvaput onoliko vremena koliko je propisano u stavu 4. ovog člana (stav 6.); da zastarelost izvršenja disciplinske kazne nastupa kad protekne godinu dana od dana pravnosnažnosti odluke kojom je izrečena discipl inska kazna (član 160. stav 2.); da zastarelost izvršenja disciplinske sankcije nastupa u svakom slučaju kad protekne dvaput onoliko vremena koliko je propisano u odredbama st. 1. do 3. ovog člana (stav 4.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što se Upravni sud u osporenoj presudi nije izjasnio o spornim pitanjima iznetim u tužbi: da je njegovo odsustvo sa medicinske terapije pogrešno tretirano kao odsustvo sa rada, umesto kao zloupotreba prava iz zdravstvenog osiguranja, jer je tada bio na bolovanju, i da je postupak prestanka profesionalne vojne službe pokrenut i odluka o prestanku službe doneta posle isteka rokova propisanih odredbama člana 116. st. 1. i 4. Zakona o Vojsci Srbije (u daljem tekstu: Zakon) , koji su „prekluzivni“ i nisu se mogli prolongirati zbog vođenja postupaka u kojima je odlučivano o njegovom pravu na platu za dane izostanka sa službe.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je najpre ispitao kako je Upravni sud u osporenoj presudi obrazložio ocenu da je nastao razlog za prestanak profesionalne vojne službe podnosioca ustavne žalbe iz odredbe člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona, kojom je propisano da o ficiru, odnosno podoficiru prestaje služba u Vojsci Srbije ako neopravdano izostane sa službe pet radnih dana neprekidno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci.

Ustavni sud je konstatovao da je Komanda za razvoj Beogradske brigade kao prvostepeni organ u postupku prestanka profesionalne vojne službe podnosioca utvrdila činjenično stanje na osnovu uvida u spise predmeta Vojne pošte 4557 Beograd pred kojom su prethodno vođeni postupci u kojima je odlučivano o pravu podnosioca na platu u dane izostanka sa službe . U tim postupcima je na osnovu izvedenih dokaza, pre svega, radnih lista i izjava svedoka, uz učešće podnosioca, utvrđeno da je podnosilac neopravdano izostao sa službe osam radnih dana: 15. jula, 5, 12. i 26. avgusta, 2. septembra, 14, 21. i 28. oktobra 2011. godine. Stoga je doneto osam posebnih rešenja od 23. i 28. maja 2012. godine, kojima je za svaki navedeni dan neopravdanog izostanka sa službe utvrđeno da podnosiocu ne pripada pravo na platu. Pomenuta prvostepena rešenja postala su konačna 30. jula 2012. godine, kada su podnosiocu dostavljena drugostepena rešenja o odbijanju žalbi, a pravnosnažna su postala donošenjem presuda Upravnog suda u periodu od 15. novembra 2012. do 21. februara 2013. godine. Prema oceni nadležnih organa i Upravn og sud a u tim postupcima, podnosilac je navedenih dana neopravdano izostao sa službe jer nije prisustvovao produženoj grupnoj psihoterapij i, zbog koje mu je pretpostavljeni starešina odobrio da bude odsutan sa posla u toku radnog vremena, niti je dostavio doznake kao dokaz da se tih dana nalazio na bolovanju. Istu ocenu su dali nadležni organi u postupku prestanka službe, koju je kao pravilnu prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi.

Imajući u vidu da je podnosilac u tužbi u upravnom sporu od 22. marta 2016. godine naveo da je medicinska terapija bila određena u toku radnog vremena i da tada nije bio na bolovanju, a da je prethodno u postupku prestanka službe i sada u ustavnoj žalbi tvrdio da je tokom terapije bio na bolovanju, Ustavni sud je našao da je podnosilac izneo protivrečne navode u pogledu svog stanja u službi u dane za koje je utvrđeno da je odsustvovao sa terapije. Uzimajući to u obzir , kao i da podnosilac u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi nije opravdao svoje odsustvo sa terapije, niti je dostavio dokaze da je tokom spornih dana bio na bolovanju, Ustavni sud smatra da je Upravni sud dao dovoljne razloge za zauzet stav da je podnosilac neopravdano izostao sa službe osam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, čime je ostvaren razlog za prestanak profesionalne vojne službe propisan odredbom člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona.

Ustavni sud je potom ispitao da li je Upravni sud u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio navode tužbe koji se odnose na primenu rokova propisanih odredbama člana 116. st. 1. i 4. Zakona, posle čijeg isteka se, po mišljenju podnosioca, pomenuti razlog za prestanak službe više nije mogao primeniti. Prema navedenim odredbama Zakona, predlog za prestanak službe dostavlja se starešini nadležnom za donošenje akta o prestanku službe, u roku od osam dana od dana kad je nastao razlog za prestanak službe, dok je nadležni starešina dužan da odluči o tom predlogu u roku od 30 dana od dana njegovog prijema.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su se upravni organi izričito izjasnili o tome da je postupak pokrenut i odluka o prestanku službe podnosioca doneta u okviru navedenih rokova, što je obrazloženo time da je „razlog“ za prestanak službe nastao 30. jula 2012. godine, kada je nastupila konačnost rešenj a o nepriznavanju prava na platu, da je postupak pokrenut 28. avgusta 2012. godine, kada je obavljen službeni razgovor sa podnosiocem, a da je naredba o prestanku službe doneta 3. septembra 2012. godine. Po nalaženju upravnih organa, od nastupanja „razloga“ do pokretanja postupka je proteklo šest radnih dana, budući da se ne računa period korišćenja godišnjeg odmora od 6. do 24. avgusta 2012. godine. Takođe su istakli da nije mogao biti podnet formalni predlog za prestanak službe jer je isti starešina bio nadležan za podnošenje predloga i za odlučivanje o predlogu.

Upravni sud u osporenoj presudi nije posebno cenio da li su upravni organi pravilno utvrdili da je postupak prestanka službe pokrenut u roku od osam dana od dana nastanka razloga. Ovo stoga što je ocenio da navodi podnosioca o isteku roka za pokretanje postupka ne mogu biti od uticaja na donošenje drugačije odluke , jer je postojala obaveza pokretanja postupka prestanka službe, nakon što je konačnim rešenjima donetim u postupcima priznavanja prava na platu utvrđeno da je podnosilac neopravdano izostao sa službe osam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci.

Po shvatanju Ustavnog suda, potrebno je utvrditi pravnu prirodu rokova koji su odredbama člana 116. st. 1. i 4. Zakona propisani za dostavljanje predloga za prestanak službe i za odlučivanje o tom predlogu. Ustavni sud je pošao od toga da neopravdan izostanak profesionalnog vojnog lica sa službe može biti disciplinski prestup ili razlog za prestanak profesionalne vojne službe, u zavisnosti od broja dana neopravdanog izostanka sa službe. Naime, odredbom člana 149. tačka 9) Zakona propisan je disciplinski prestup - neopravdan izostanak s dužnosti ili iz službe najmanje dva radna dana uzastopno ili tri radna dana sa prekidima u periodu od 12 meseci . Dakle, neopravdan izostanak s dužnosti ili iz službe do četiri radna dana neprekidno ili do šest radnih dana sa prekidima u periodu od 12 meseci predstavlja disciplinski prestup zbog koga može biti pokrenut disciplinski postupak u kome se izriče disciplinska kazna, koja ne mora biti gubitak službe, već može biti i blaža disciplinska kazna, kao što je smanjenje plate u određenom procentu, smenjivanje sa dužnosti u određenom trajanju i drugo. Pri tome su odredbama čl. 159. i 160. Zakona propisani rokovi zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, kao i za izvršenje disciplinske kazne, koji su prekluzivni i ne mogu se produžiti , te se posle njihovog proteka više ne može pokrenuti i voditi disciplinski postupak, niti izvršiti disciplinska kazna. Konkretno, pokretanje disciplinskog postupka zbog navedenog disciplinskog prestupa zastareva protekom jedne godine od dana saznanja neposredno pretpostavljenog starešine da je disciplinski prestup učinjen, a disciplinski postupak se ne može pokrenuti ako je od dana kada je disciplinski prestup učinjen prošlo tri godine. Takođe, zastarelost izvršenja disciplinske kazne nastupa kad protekne godinu dana od dana pravnosnažnosti odluke kojom je izrečena disciplinska kazna, a u svakom slučaju kad protekne dve godine.

Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje na to da su odredbama člana 110. Zakona propisani razlozi zbog kojih oficiru, odnosno podoficiru mora prestati služba u Vojsci Srbije. Prema tome, neopravdan izostanak sa službe pet radnih dana neprekidno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci iz člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona predstavlja razlog koji obavezno vodi prestanku profesionalne vojne službe, koja se računa do dana izostanka iz službe. Odredbama Zakona kojima je uređen postupak za prestanak službe nisu propisani rokovi zastarelosti pokretanja i vođenja tog postupka , kao što je to učinjeno odredbama Zakona kojima je uređen disciplinski postupak. Naime, odredbama člana 116. Zakona propisani su rokovi za dostavljanje predloga za prestanak službe i rok za odlučivanje o predlogu za prestanak službe. Imajući u vidu pravnu prirodu razloga za prestanak službe iz člana 110. Zakona , kao i da Zakonom nije propisan rok zastarelosti postupka za njihovo utvrđivanje, Ustavni sud je našao da su navedeni rokovi instrukcioni, a ne prekluzivni, te se i posle njihovog proteka mogu preduzimati procesne radnje u cilju pokretanja postupka i donošenja odluke o prestanku službe. Propuštanje radnji unutar tih rokova ne proizvodi pravne posledice u pogledu primene razloga za prestanak službe. Nadležni organi su u obavezi da pokrenu i sprovedu postupak u slučaju kada su nastupile činjenice koje obrazuju razlog za prestanak službe. Navedenim rokovi ma je postavljen vremenski okvir za pokretanje i vođenje postupka koji služi njegovom ubrzanju i ukazuje na njegovu hitnost. Stoga, ocena zakonitosti odluke o prestanku službe ne zavisi od toga da li je postupak pokrenut i odluka doneta u pomenutim rokovima.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljiva ocena Upravnog suda data u osporenoj presudi da je postojala obaveza pokretanja postupka i donošenja odluke o prestanku službe, nakon što je utvrđeno da je nastao pomenuti razlog za prestanak službe. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1 . izreke.

Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava, koja je zasnovana na istim navodima kao i prethodno ocenjena povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi navodi da je Upravnom sudu trebalo više od dve godine da donese osporenu presudu , što je „suđenje u nerazumnom roku“, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava dovodi isključivo u vezu sa trajanjem upravnog spora koji je vođen pred Upravnim sud om u predmetu U. 4772/16. Stoga je Ustavni sud, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, u ovom predmetu ispitao trajanje pomenutog upravnog spora, koji je pokrenut podnošenjem tužbe od 22. marta 2016. godine, a pravnosnažno je okončan donošenjem osporene presude 5. aprila 2018. godine, iz čega sledi da je trajao nešto duže od dve godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je imao u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca. Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da u upravnom sporu čije se trajanje ceni nije bilo složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, kao i da je predmet postupka bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca.

Ustavni sud je konstatovao da je osporena presuda Upravnog suda doneta bez održavanja usmene javne rasprave, u drugom po redu upravnom spor u u istoj pravnoj stvari i da je njome p ravnosnažno okončan postupak za prestanak profesionalne vojne službe podnosioca, koji je ukupno trajao pet godina i sedam meseci.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir njegovo ponašanje u celokupnom postupku prestanka službe, pri čemu je predmetni upravni spor bio jedna faza tog postupka. Naime, podnosilac je prvu tužbu od 26. decembra 2012. godine zasnovao i na tvrdnji da je tokom spornih dana kada nije prisustvovao propisanoj terapiji bio na bolovanju, što je, pored ostalog, uticalo na donošenje presude Upravnog suda od 19. juna 2015. godine, kojom je poništeno konačno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje kako bi se nesporno utvrdilo da li su terapije bile određene u toku radnog vremena ili bolovanja, od čega je zavisilo da li je podnosilac neopravdano izostao sa službe ili je zloupotrebio bolovanje. Međutim, podnosilac u ponovnom postupku nije dostavio dokaze za tvrdnju da je bio na bolovanju, već je u tužbi od 22. marta 2016. godine, kojom je pokrenuo drugi upravni spor, izneo suprotan navod da su terapije bile određene u toku radnog vremena, a ne u toku bolovanja. Na ovaj način, podnosilac je onemogućio da se ova odlučna činjenica od koje je zavisilo utvrđivanje razloga za prestanak službe razjasni na samom početku postupka.

Imajući u vidu da je podnosilac svojim ponašanjem značajno doprineo dužem trajanju celokupnog postupka prestanka službe, Ustavni sud smatra da se podnosilac ne može sa uspehom pozivati na to da je predmetni upravni spor, kao deo tog postupka, trajao nerazumno dugo. Stoga je Ustavni sud utvrdio da u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sud om u predmetu U. 4772/16 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv odluke o prestanku profesionalne vojne službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti