Odbijanje ustavne žalbe u sporu o raskidu ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu Konzorcijuma fizičkih lica protiv presuda redovnih sudova. Sud je potvrdio da je ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut u skladu sa zakonom i ugovornim odredbama zbog neispunjenja investicione obaveze kupca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Konzorcijuma fizičkih lica po ugovoru o konzorcijumu II/1 Ov. 1608/05 od 5. jula 2005. godine, koga predstavlja Slobodan Tlačinac iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Konzorcijuma fizičkih lica po ugovoru o konzorcijumu II/1 Ov. 1608/05 od 5. jula 2005. godine, koga predstavlja Slobodan Tlačinac, izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 4460/10 od 12. septembra 2011. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 196/12 od 27. septembra 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 14/2013 od 28. novembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Konzorcijum fizičkih lica po ugovoru o konzorcijumu II/1 Ov. 1608/05 od 5. jula 2005. godine koga predstavlja Slobodan Tlačinac iz Beograda izjavio je 6. oktobra 2014. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu 5. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika Vladimira Hadži Makunčevića, advokata iz Beograda, protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava i načela utvrđenih odredbama čl. 3, 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da je tužilja Agencija za privatizaciju najpre prihvatila način na koji je podnosilac izvršio ugovoreno investiranje u subjekt privatizacije, da bi se nakon toga „predomislila“ i raskinula ugovor o prodaji društvenog kapitala , i to tek nakon što je u međuvremenu podnosilac platio drugu ratu; da je očigledno da je postojala namera da se po svaku cenu raskine predmetni ugovor; da su sudovi ignorisali interne dopise Agencije za privatizaciju i druge dokaze koji su bili u korist podnosioca; da iz svega proizlazi da se Agencija za privatizaciju ponašala protivno osnovnim načelima ugovornog prava, te načelima savesnosti i poštenja i da je na opisani način dovela u zabludu podnosioca ustavne žalbe. Povredu prava iz člana 36. Ustava podnosilac vidi u tome što je revizijski sud nije cenio njegove navode istaknute u reviziji, već je samo „formalno odlučivao“ o navedenom vanrednom pravnom leku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 4460/10 od 12. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac) Agencije za privatizaciju i utvrđeno je da je ništava odluka o povećanju osnovnog kapitala skupštine HTP „Fontana“ a. d. Vrnjačka Banja od 14. decembra 2005. godine za ukupan iznos od 254.644.000 dinara iskazan kroz „B“ emisiju akcija RSFONTE 26975 ; u stavu drugom izreke je propisano da će ta odluka biti osnov za brisanje upisa „B“ emisije akcija HTP „Fontana“ a. d. Vrnjačka Banja iz Centralnog registra, depo i kliring hartija od vrednosti i Agencije za privatizaciju ; u stavu trećem izreke odbijen je protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključen između tuženih međusobno pod brojem 1-871/05-125/02 od 19. jula 2005. godine na snazi i da proizvodi pravno dejstvo; istim stavom izreke odbijen je kao neosnovan i zahtev da se poništi kao nezakonita Odluka tužioca broj 10-1178/07-125/02 od 6. jula 2007. godine i naloži Centralnom registru, depo i kliring hartija od vrednosti da na osnovu presude izvrši prenos 70% kapitala, podeljenog u 143.718 akcija nominalne vrednosti 1.000 dinara ISIN (CFI): RSFONTE 26975 (ESVUFR), emitenta prvotuženog HTP „Fontana“ a. d , u restrukturiranju , u Vrnjačkoj Banji, sa Akcijskog fonda na drugotuženog-protivtužioca (u daljem tekstu: drugotuženi), ovde podnosioca ustavne žalbe; u stavu četvrtom izreke odbačen je eventualni protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je drugotuženi vlasnik 48,12% kapitala prvotuženog, odnosno akcija nominalne vrednosti 1.000 dinara ISIN (CFI): RSFONTE 26975 (ESVUFR), emitenta prvotuženog i da naloži Centralnom registru, depo i kliring hartija od vrednosti da na osnovu presude izvrši upis prenosa 48,12% kapitala, odnosno akcija nominalne vrednosti 1.000 dinara ISIN (CFI): RSFONTE 26975 (ESVUFR), emitenta prvotuženog HTP „Fontana“ a. d, u restrukturiranju, sa Akcijskog fonda drugotuženog ; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan eventualni protivtužbeni zahtev za obavezivanje tužioca da drugotuženom isplati 20.000.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž 196/12 od 27. septembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba drugotuženog i potvrđena je ožalbena osporena presuda Privrednog suda P. 4460/10 od 12. septembra 2011. godine u stavovima trećem, četvrtom i petom njene izreke, dok je u stavu drugom izreke ukinuta prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i šestom njene izreke i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 14/2013 od 28. novembra 2013. godine odbio kao neosnovanu reviziju drugotuženog izjavljenu protiv stava prvog izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž 196/12 od 27. septembra 2012. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je drugotuženi u svojstvu kupca zaključio je sa tužiocem 19. jula 2005. godine ugovor o prodaji 70% društvenog kapitala DP „Fontana“ u Vrnjačkoj Banji, metodom javne aukcije; da je ugovorena kupoprodajna cena od 410.000.000 dinara (4.940.949,63 evra), sa obavezom plaćanja u šest jednakih godišnjih rata; da je ugovorena obaveza investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije od strane kupca u ukupnom iznosu od 2.963.775 evra, u četiri šestomesečne rate , i to - u prvih, drugih i trećih šest meseci, dinarska protivvrednost iznosa od po 750.000 evra, a u četvrtih šest meseci dinarska protivvrednost iznosa od 713.775 evra, sa obavezom kupca da dostavi potvrdu ovlašćenog revizora kojom dokazuje da je u svemu ispunio obavezu investiranja; da će se prema klauzuli 7. predmetnog ugovora o prodaji, ugovor smatrati raskinutim po sili zakona zbog neispunjenja ako kupac ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje ne izvrši plaćanje kupoprodajne cene u iznosu, na način i u roku predviđenim ugovorom, ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje, ne investira u subjekt na način i u roku predviđenom ugovorom, raspolaže imovinom subjekta suprotno ugovoru, ne obezbedi kontinuitet poslovanja, ne izvršava odredbe aneksa 1 ugovora, ne glasa na osnovu svojih akcija u korist odluka na skupštini ili ne potpiše ugovor o zalozi, s tim da u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupca, kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu tog ugovora; da je 3. avgusta 2005. godine skupština akcionara HTP „Fontana“ a. d. donela odluku da se obaveza investicionog ulaganja izvrši unošenjem osnovnog sredstva nepokretnosti lamele IV, apartmanskog naselja „Jezero“, u Vrnjačkoj Banji (u vrednosti od 256.550.014 dinara), u vlasništvu člana Konzorcijuma Živomira Kasalice; da je skupština akcionara potom donela odluku o povećanju osnovnog kapitala novim ulogom i odobrila je povećanje osnovnog kapitala zatvorenom emisijom novih akcija po osnovu novog uloga u vrednosti od 254.644.000 dinara, odnosno 2.963.775 evra , i to emisijom 254.644 akcija serije „B“ od broja 1 do broja 254644; da je izvršenje obaveze na navedeni način potvrdio ovlašćeni revizor izveštajem od 9. decembra 2005. godine; da je dopisom od 22. februara 2006. godine tužilac obavestio tužene da ne prihvata investiranje izvršeno na navedeni način, jer je odluka o vraćanju uloga osnivaču doneta protivno odredbi člana 13. Zakona o privrednim društvima, kojom je propisano da osnivači nemaju pravo na povraćaj uloga; da tužilac ovo neprihvatanje obrazlaže činjenicom da je Agencija u kontroli postupka privatizacije utvrdila da je predmet investiranja (nepokretnost), osnivački kapital „ National Group“ Vrnjačka Banja u DOO „Apartmani jezero“ iz Vrnjačke Banje; da je na osnovu odluke o smanjenju osnovnog kapitala od 26. maja 2005. godine, koja nije registrovana u nadležnoj agenciji, celokupan ulog vraćen osnivaču; da je osnivač ugovorom ustupio Dušanu Diniću iz Vrnjačke Banje, potraživanje prema HTP „Apartmani jezero“ u iznosu od 256.550.014 dinara, koje će biti izvršeno prenosom nekretnine apartmansko naselje „Jezero“; da je Dušan Dinić navedeno potraživanje u istom iznosu dalje ustupio , 5. jula 2005. godine, Živomiru Kasalici uz obavezu izmirenja prenosom iste nekretnine; da je tužilac dopisom od 22. februara 2006. godine ostavio kupcu rok od 30 dana - za izvršenje obaveze investiranja u skladu sa ugovorom za prvih šest meseci i dostavljanje nove potvrde revizora sa vrstom uloga i tačnim iznosom, za dostavljanje bankarske garancije sa produženim rokom važnosti od 45 dana, računajući od isteka roka važnosti već predate bankarske garancije za prvih šest meseci i za dostavljanje nove bankarske garancije za narednih šest meseci; da kupac nije postupio po nalogu Agencije , već je u martu 2006. godine podneo tužbu sudu sa zahtevom da se utvrdi da je po ugovoru od 19. jula 2005. godine izvršena ugovorna obaveza minimalnog investicionog ulaganja; da je takav zahtev sud pravnosnažno odbio kao neosnovan presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 6934/06 od 18. aprila 2007. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda; da je tužilac nakon utvrđenja da je na dan 12. aprila 2007. godine, lamela IV apartmanskog naselja „Jezero“ u Vrnjačkoj Banji, upisan u registru privrednih subjekata kao osnivački ulog DOO „ Nacional Group“ u HTP Apartmani „Jezero“ Vrnjačka Banja, dopisom od 18. aprila 2007. godi ne, obavestio tužene da im ostavlja rok od sedam dana za dostavu dokumentacije na okolnost da je izvršena obaveza investiranja iz člana 5.3.1. Ugovora o prodaji od 19. jula 2005. godine; da je po bezuspešnom proteku ostavljenih rokova tužilac dopisom od 31. maja 2007. godine obavestio kupca da je doneta odluka da se ugovor o prodaji od 19. jula 2005. godine smatra raskinutim zbog neispunjenja ugovornih obaveza; da je na osnovu odluke tužioca po raskidu ugovora izvršen prenos 70% kapitala podeljenog na 143.718 akcija na Akcijski fond . Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da kupac - drugotuženi nije izvršio obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala od 19. jula 2005. godine; da drugotuženi obavezu investiranja nije izvršio pod ugovorenim uslovima pravnosnažno je utvrđeno presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 6934/06 od 18. aprila 2007. godine, o čijoj pravilnosti nema mesta raspravljanju u toj parnici; da razlozi dati u obrazloženju pobijane drugostepene presude navodima revizije nisu dovedeni u sumnju; da tužilac ni u jednom dopisu nije bezuslovno prihvatio da je kupac drugotuženi izvršio obavezu investiranja na način kako je dogovoreno u ugovoru o prodaji od 19. jula 2005. godine; da je kupac od početka bio upoznat sa činjenicom da predmet investiranja ni po kom osnovu (ni u stvarno pravnom ni u obligacionopravnom smislu) ne može biti opterećen, pa dakle ni u nadležnom registru ne može biti upisan kao osnivački kapital drugog privrednog subjekta; da je međutim, i na dan 12. aprila 2007. godine, u registru privrednih subjekata lamela IV apartmanskog naselja „Jezero“ je bila i dalje upisana kao osnivački ulog DOO „Nacional Group“ iz Vrnjačke Banje, iako je tužilac počev od 22. februara 2006. godine upozoravao drugotuženog na nepravilnosti, zbog kojih je na kraju , 3 1. maja 2007. godine, Agencija obavestila kupca da se ugovor smatra raskinutim; da je kupcu bio na raspolaganju period od više od godinu dana za otklanjanje nepravilnosti; da se prema ugovoru o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 19. jula 2005. godine (klauzula 7.1.) , ugovor smatra raskinutim po sili zakona zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje kupac (klauzula 7.1.3.) ne investira u subjekt na način i u roku predviđenom tačkom 5.2.1; da prema klauzuli 7.2 , Agencija pismeno obaveštava kupca da je ugovor raskinut; da u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane kupca, kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ovog ugovora; da je pravilan zaključak drugostepenog suda da neizvršenje obaveze investiranja na ugovoreni način od strane kupca ima za posledicu raskid ugovora, a da kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj datog (klauzula 7.2); da je istu posledicu u to vreme predviđao i član 41a stav 1. tačka 2 ) Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik PC“, br. 38/01, 18/03 i 45/05); da je navedenim propisom, ali i samim ugovorom (klauzula 7.1.) predviđeno je da u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupca, kupac kao nesavesna strana nema pravo na povraćaj datog; da je ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije jeste ugovor sui generis, koji pored elemenata obligacionopravnog sadrži i obeležja upravnog i statusnog ugovora; da se s obzirom na mešovitu pravnu prirodu ove vrste ugovora, kao i činjenicu da je forma i sadržina ovih ugovora definisana i omeđena Zakonom o privatizaciji, ne mogu bez izuzetka primenjivati opšta pravila obligacionog prava; da su u skladu sa odredbom člana 10. Zakona o obligacionim odnosima opšta pravila obligacionog prava dispozitivne prirode i primenjuju se u slučaju da ugovarači nisu slobodno izraženom voljom ugovorili što drugo (načelo autonomije volje); da prema članu 20. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorne strane mogu svoje obligacione odnose urediti drugačije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizilazi šta drugo ; da su ugovorne strane saglasnim izjavama volje predvidele obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije kao bitan element ugovora čije neizvršenje za posledicu ima raskid ugovora; da sporazum stranaka o razlozima za raskid ugovora i pravnim posledicama raskida u slučaju nesavesnosti kupca nije zabranjen prinudnim propisima, već je naprotiv u skladu sa osnovnim ciljem i svrhom privatizacije; da je i po stavu revizijskog suda, neosnovan protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala zaključen između tuženih 19. jula 2005. godine na snazi i da proizvodi pravno dejstvo; da drugotuženi nakon raskida predmetnog ugovora ne može biti vlasnik akcija , a po članu 41a stav 2. Zakona o privatizaciji raskidom ugovora iz stava 1. ovog člana zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečenom u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. Zakona, a kapital koji je bio predmet prodaje, prenosi se Akcijskom fondu; da drugotuženi nema pravo ni na povraćaj plaćenog iznosa, jer je to pravo isključeno, kako ugovorom, tako i članom 41a stav 3. Zakona o privatizaciji; da su se nižestepeni sudovi pravilnim tumačenjem sadržine ugovora od 19. jula 2005. godine i pravilnom primenom materijalnog prava na čije su se odredbe pozvali, valjano odlučili o primarnom i eventualnom protivtužbenom zahtevu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03 i 45/05), koji je važio u vreme zaključenja ugovora o prodaji 70% društvenog kapitala DP „Fontana“ u Vrnjačkoj Banji, bilo je propisano: da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o - ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicima i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, načinu rešavanja pitanja zaposlenih i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor iz stava 1. tog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i overava se u sudu, da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine Agencija dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja, a zaposlenima i manjinskim akcionarima u subjektu privatizacije na njihov zahtev, radi upoznavanja (član 41.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac - 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.).

Odlukom Ustavnog suda IU-166/2005 od 25. decembra 2008. godine („Službeni glasnik RS“, broj 17/03), u tački 1. izreke, odbijen je predlog i nisu prihvaćene inicijative za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 13. stav 2. i člana 41a Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 3/01, 18/03, 45/05 i 123/07); tačkom 2. izreke nisu prihvaćene inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 1. stav 2, člana 2. tačka 3), čl. 3. i 4, člana 6. stav 1. i čl. 16, 19, 31. i 34. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05); tačkom 3. izreke je obustavljen postupak za ocenu saglasnosti odredbe člana 42. stav 2. Zakona iz tačke 1. izreke sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora; tačkom 4. izreke je odbačena inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 3. stav 5, člana 52. stav 3. i člana 54. Zakona iz tačke 1. izreke; tačkom 5. izreke su odbačeni zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1. izreke, dok su tačkom 6. izreke odbačeni zahtevi za ocenu saglasnosti odredaba Zakona iz tačke 1. izreke sa odredbama ZOO i Zakona o stranim ulaganjima („Službeni list SRJ“, br. 3/02 i 5/03).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisan poseban pravni režim kojim su uređena prava i obaveze učesnika u postupku privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala i sankcije za neizvršenje tih obaveza. Zakonom o privatizaciji uređen je ugovor o prodaji društvenog, odnosno državnog, kapitala kao ugovor sui generis, koji ima elemente obligacionog, ali i statusnog ugovora.

Ustavni sud nalazi da je revizijski sud, pre svega, zauzeo stanovište da su strane u obligacionim odnosima slobodne, da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose urede po svojoj volji, kako je to propisano članom 10. ZOO, što je i realizovan o u spornom ugovoru parničnih stranaka. Klauzulom 7.1. zaključenog ugovora, na koju se ukazuje u obrazloženju revizijske presude, uređene su pravne posledice ukoliko kupac, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje (klauzula 7.1.3.), ne investira u subjekt na način i u roku predviđenom tačkom 5 . ugovora, čime se nedvosmisleno iskazuje autonomija volje ugovornih strana o isključenju prava restitucije kao posledice skrivljenog neispunjenja obaveza preuzetih ugovorom (klauzula 7.2 .).

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav da su zaključivanjem navedenog ugovora, same ugovorne strane isključile primenu odredbe člana 132. stav 2. ZOO, a da su posledice koje nastupaju u slučaju delimičnog neispunjenja i nakon raskida ugovora regulisale na drugačiji način, u skladu sa načelom autonomije volje i dispozitivnim karakterom odredaba čl. 10. i 20. ZOO (videti Odluku Ustavnog suda Už-6609/2012 od 11. marta 2015 godine). Dakle, kupac društvenog kapitala, u konkretnom slučaju, nema pravo ni na povraćaj plaćenog iznosa, jer je to pravo isključeno, kako ugovorom, tako i članom 41a stav 3. Zakona o privatizaciji koji je lex specialis u odnosu na ZOO.

Što se tiče navoda da su sudovi ignorisali interne dopise tužioca i druge dokaze koji su bili u korist podnosioca , kao i da se tužilac ponaša o protivno osnovnim načelima ugovornog prava, te načelima savesnosti i poštenja i da je na dove o u zabludu podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud nalazi da ovakvi navodi nemaju utemeljenja u činjenicama utvrđenim u toku predmetne parnice. Ovo stoga što je tužilac dopisom od 22. februara 2006. godine obavestio tužene da izvršeno investiranje nije prihvatljivo, ujedno im ostavljajući rok od 30 dana za izvršenje obaveze. Štaviše, sudovi su utvrdili da je na dan 12. aprila 2007. godine u registru privrednih subjekata predmetna nepokretnost (koja predstavlja investiciju na koju se podnosilac ustavne žalbe obavezao da je izvrši na osnovu ugovora o prodaju društvenog kapitala) i dalje bila upisana kao osnivački ulog „National Group“ Vrnjačka Banja . Dakle, u situaciji kada je podnosilac ustavne žalbe bio upoznat sa činjenicom da predmet investiranja ni po kom osnovu ne može biti opterećen, niti u nadležnom registru biti upisan kao osnivački kapital drugog privrednog subjekta , i kada mu je ostavljen naknadi rok za postupanje, to se ni navodi ustavne žalbe o nesavesnom i nepoštenom ponašanju tužioca i postojanju navodne zablude ne mogu prihvatiti kao osnovani sa stanovišta sadržine relevantnih odredaba zakona i prava na pravično suđenje. U prilog činjenici da podnosilac ustavne žalbe nije izvršio obavezu investiranja pod ugovorenim uslovima govori i pravnosnažna presuda Višeg trgovinskog suda Pž . 6934/06 od 18. aprila 2007. godine, o čijoj pravilnosti, kako je to naveo i Vrhovni kasacioni sud, nije bilo moguće raspravljati u parnici u kojoj su doneti osporeni akti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je revizijski sud za svoje stavove dao jasne, precizne i logične razloge, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegovog subjektivn og stava o pogrešnoj primeni merodavnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih akata, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe vezane za povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava, koje podnosilac vidi u tome što je revizijski sud nije cenio njegove navode istaknute u reviziji, već je samo „formalno odlučivao“ o navedenom vanrednom pravnom leku, Ustavni sud ukazuje isti, u konkretnom slučaju, ne mogu biti od značaja, posebno imajući u vidu da ni materijalno, niti procesno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi tog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

U vezi sa istaknutom povre dom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobod e, što u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da je učinjeno.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 3. Ustava ne jemče konkretna ljudska i manjinska prava i slobode, već se utvrđuje ustavno načelo vladavine prava, tako da navedeni član Ustava ne može biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić