Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku o imovinskim odnosima vanbračnih partnera, koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Lazića iz Kasidola, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Lazića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikom Gradištu u predmetu P. 107/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Lazić iz Kasidola podneo je Ustavnom sudu, 24. novembra 2015.godine, preko punomoćnika Dragiše Stevića, advokata iz Požarevca, ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu P. 107/14 od 28. maja 2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1696/15 od 13. oktobra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Podnosilac tvrdi da su mu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava povređena time što je isti dokaz (pot vrda o porodičnom stanju od 15. septembra 2003. godine) prihvaćen u korist suprotne strane, a ne i u odnosu na njega, kao i time što nisu uzeti u obzir dokazi o odvojenom životu stranaka. Povrede pomenutih prava , ali i prava na imovinu , vidi i u navodno arbitrernom zaključku sudova o visini udela tužilje u sticanju sporne imovine i posledično s tim u vezi dosuđenom joj iznosu troškova postupka. Zbog činjenice da je postupak trajao 11 godina smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Sud utvrdi povredu prava, poništi osporene akte i obaveže Republiku Srbiju da mu zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava naknadi štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Velikom Gradištu P. 107/14 utv rdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Violeta St okić podnela je 15. jula 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Velikom Gradištu protiv tuženog Slobodana Lazića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na bliže opisanim stvarima, po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici.

Iako je u tužbi pored adrese prebivališta tuženog u Republici Srbiji, navela i adresu njegovog boravišta u Republici Italiji, sud joj je 28. jula naložio da dostavi adresu tuženog u Republici Italiji, a zatim je tek 20. januara 2005. godine tužbu i poziv za ročište tuženom uputio diplomatskim putem.

Do kraja avgusta 2005.godine nijedno od dva zakazana ročišta nije održano zbog neuručenja pomenutih pismena tuženom za koga je nadležno diplomatsko-konzularno predstavništ vo (u daljem tekstu: DKP) dostavljalo izveštaj da se nije odazivao pozivima da pismena preuzme. Od govor na tužbu dostavio je 31. avgusta 2005.godine.

U decembru 2005. godine održano je prvo ročište, a na sledećem, koje je održano u martu 2006. godine, saslušana je samo tužilja jer tuženi nije došao u DKP da preuzme poziv za izvođenje dokaza njegovim saslušanjem.

Do donošenja prvostepene presude od 11. maja 2012. godine, od ukupno 28 zakazanih ročišta, deset nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća, jedno zbog nestanka struje, jedno zbog nedolaska tuženog koji je trebao da bude saslušan, a jedno na molbu tužiljinog punomoćnika. Dva ročišta nisu održana zbog razloga na strani sudskog veštaka (neblagovremenog dostavljanja nalaza), jedno zbog nedolaska svedoka, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja . U ovom delu postupka osim osnovnog i dopunskog građevinskog veštačenja, izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i 17 svedoka.

Pomenuta prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8154/14 od 12. marta 2014. g odine, sa obrazloženjem da je ostalo nejasno kako su utvrđeni udeli stranaka u sticanju imovine, kada uopšte nisu utvrđivani prihodi koje su stranke ostvarivale u toku vanbračne zajednice.

U ponovnom postupku, od ukupno 11 zakazanih ročišta, sedam nije održano – jedno zbog nedostavljanja izjašnjenja od strane sudskog veštaka, a ostala zbog štrajka advokata. Pored dopunskog građevinskog veštačenja određeno je i izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Veštaci obe struke su u avgustu, odnosno početkom septembra 2014. godine dostavili nalaze, a krajem septembra iste godine dostavljene su im primedbe stranaka radi izjašnjenja. Veštak građevinske struke je dva pisana izjašnjenja dostavio u oktobru i novembru 2014. godine, dok je veštak ekonomske struke tek posle tri urgencije u aprilu 2015. godine tra žio da tužilja dostavi određenu dokumentaciju kako bi se mogao izjasniti. Kako tužilja to nije učinila u ostavljenom joj roku, glavna rasprava je zaključena 28. maja 2015. godine, kada je doneta osporena prvostepena presuda P. 107/14.

Pomenutom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da tužilja po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici sa tuženim ima pravo susvo jine sa udelom od 1/3 idealna dela na bliže opisanim nepokretnim stvarima, dok je preko dosuđenog, a do ukupno traženog udela od ½ idealna dela , njen zahtev odbijen. Tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove postupka u određenom iznosu. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je sud činjenicu postojanja vanbračne zajednice stranaka utvrdio ne samo iz potvrde o porodičnom stanju od 15. septembra 2003. godine koju je izdala opština Požarevac, čija sadržina, kako se navodi u obrazloženju , nije osporena tokom postupka, već i iz iskaza većeg broja saslušanih svedoka, dok je primanja stranaka i doprinos u sticanju imovine utvrdio na osnovu nalaza veštaka ekonomske struke. Odluku o troškovima postupka sud je doneo primenom člana 153. Zakona o parničnom postupku priznajući tužilji sve troškove koje je imala jer, kako je istaknuto , tužilja nije uspela u neznatnom delu zahteva.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1696/15 od 13. oktobra 2015. g odine odbijene su žalbe stranaka i potvrđena je ožalbena nižestepena odluka uz ocenu da su neosnovani žalbeni navodi tuženog o nepravilno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu postojanja vanbračne zajednice stranaka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac, utvrđeno je: prav o na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.), pravo na imovinu (član 58.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud pre svega ukazuje da je period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od dve godine i tri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 15. j ula 2004. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka – 13. oktobra 2015. g odine. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao više od 11 godina i dva meseca, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud nalazi da se predmetni postupak može smatrati složenim imajući u vidu obimnost dokaznog postupka koji je sproveden u cilju utvrđivanja spornih činjenica – veliki broj saslušanih svedoka i dva različita veštačenja, sa nekoliko dopunskih nalaza veštaka .

Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interea za oko nčanje postupka u kratkom roku kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih prava na imovini koja je bila predmet spora. Međutim, i pored legitimnog interesa da se postupak što pre okonča, podnosilac je doprineo njegovom dužem trajanju. Naime, dva ročišta nisu održana zbog toga što podnosilac u nadležnom DKP nije preuzeo poziv i tužbu, dok jedno ročište na kome je trebao da bude saslušan nije održano zbog njegovog nedolaska. Takođe, zbog štrajka advokta, koja okolnost ne može da tereti sud, nije održano šest ročišta. Opisano postupanje tuženog produžilo je postupak za oko 18 meseci.

Što se pak tiče postupanja suda, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud tek posle šest meseci od pokretanja postupka tužbu uputio tuženom diplomatskim putem iako je adresa njegovog boravišta u inostranstvu bila navedena u tužbi. Dalje, tri ročišta nisu održana zbog sperečenosti predsednika veća, a jedno zbog nestanka struje. Osim navedenog, prva prvostepena presuda, koja je doneta nakon skoro osam godina od pokretanja postupka, ukinuta je jer sud za to vreme uopšte nije utvrđivao visinu prihoda stranaka, što znači da je sudu za utvrđivanje činjenice bitne za presuđenje trebalo skoro 11 godina.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je postupanje prvostepenog sud prevashodno dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje duže od 11 godina, što se ne može smatrati razumnom dužinom trajanja imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikom Gradištu u predmetu P . 107/14 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, ostvari utvrđ ivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđ ivanje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja pred metnog postupka i njegovu složenost, ali i doprinos podnosioca dužem trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade n ematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i na imovinu, a polazeći od toga da je, saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Sud je zaključ io da se navodi ustavne žalbe kojima se u suštini osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnost pravnih zaključaka u pogledu doprinosa tužilje u sticanju sporne imovine i uspeha u sporu, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenih prava, već se od Suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Pri tome Ustavni sud ne vidi kako je sadržina pismenog dokaza na koji ukazuje podnosilac, a na osnovu koga je , pored ostalih dokaza, utvrđena činjenica postojanja vanbračne zajednice stranaka, tumačen na različit način u odnosu na parnične stranke, što po dnosilac tvrdi u ustavnoj žalbi.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud nalazi da se podnosilac na nju samo formalno poziva, budući da uopšte ne ukazuje na različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, što je neophodan uslov da bi se uopšte moglo ispitivati postojanje povrede ovog prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se povrede prava ističu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić