Ustavni sud utvrdio povredu prava zbog dužeg boravka u zatvoru

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Podnosilac je proveo u zatvoru duže nego što je iznosila pravnosnažna jedinstvena kazna. Nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da za produženi boravak nije postojao pravni osnov.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7661/2018
03.06.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . Š . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Š . i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11916/16 od 26. aprila 2017. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2449 /17 od 25. aprila 2018. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2449 /17 od 25. aprila 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Novom sadu P. 11916/16 od 26. aprila 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Š . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 26. juna 2018. godine , preko punomoćnika G . K , advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11916/16 od 26. aprila 2017. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2449 /17 od 25. aprila 2018. godine, zbog povrede prava na slobodu i b ezbednost, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 27, članom 32. stav 1, članom 35. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jer je na izdržavanju kazne zatvora bio pet meseci i 15 dana duže nego što mu je izrečena kazna zatvora ; da je sve ovo učinjeno usled propusta u računanju vremena kada je podnosilac bio na izdržavanju kazne zatvora, kao i kasne primene Zakona o amnestiji od strane Osnovnog suda u Novom Sadu i radnjama penalnih institucija u kojima se podnosilac nalazio na izdržav anju kazne zatvora .

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda Novom Sadu P. 11916/16 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivične postupke koji su vođeni protiv podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog:

Opštinski sud u Novom Sadu je pravnosnažnom presudom K. 1739/08 od 24. januara 2009. godine osudio podnosioca ustavne žalbe na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, zbog krivičnog dela teške krađe.

Osnovni sud u Novom Sadu je pravnosnažnom presudom K. 24963/10 od 27. decembra 2010. godine osudio podnosioca ustavne žalbe na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i četiri meseca, zbog krivičnog dela razbojništva.

Podnosilac ustavne žalbe je kao osuđeno lice podneo zahtev za preinačenje navedenih pravnosnažnih presuda bez ponavljanja krivičnog postupka, radi izricanja jedinstvene kazne zatvora, u pogledu kazni zatvora koje su izrečene pravnosnažnim presudama Opštinskog suda u Novom Sadu K. 1739/08 od 24. januara 2009. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu K. 24963/10 od 27. decembra 2010. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je pravnosnažnom presudom KV. 243/11 od 3. marta 2011. godine preinačio navedene pravnosnaže presude, pa je podnosilac ustavne žalbe osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora od dve godine i tri meseca, s tim što je u jedinstvenu kaznu zatvora uračunato vreme koje je podnosilac do tada proveo na izdržavanju kazne po navedenim presudama.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za primenu Zakona o amnestiji u pogledu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 243/11 od 3. marta 2011. godine

Rešenjem o amnestiji Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 2695/12 od 20. novembra 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od izvršenja dela kazne u trajanju od sedam meseci, te je utvrđeno da će se izvršiti ostatak kazne od jedne godine i osam meseci. Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž2. 2896/12 od 28. decembra 2012. godine pravnosnažno odlučio da se podnosilac otupsti sa izdržavanje kazne zatvora po presudi Kv. 243/11 od 3. marta 2011. godine, zbog isteka kazne, sa datumom – 28. decembar 2012. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom K. 498/11 od 6. oktobra 2011. godine osudio podnosioca ustavne žalbe na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca, zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti. Prvostepena presuda je preinačena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ. 4207/11 od 11. oktobra 2012. godine, tako što je podnosilac ustavne žalbe osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za primenu Zakona o amnestiji u pogledu pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ. 4207/11 od 11. oktobra 2012. godine.

Pravnosnažnim rešenjem o amnestiji Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 146/13 od 24. januara 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od izvršenja dela kazne u trajanju od jednog meseca i 15 dana, te je utvrđeno da će se izvršiti ostatak kazne od četiri meseca i 15 dana.

Podnosilac ustavne žalbe je, kao osuđeno lice , podneo zahtev za preinačenje pravnosnažnih presuda bez ponavljanja krivičnog postupka , radi izricanja jedinstvene kazne zatvora, u pogledu kazni zatvora koje su izrečene pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 243/11 od 3. marta 2011. godine ( odnosno pravnosnažnim rešenjem o amnestiji Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 2695/12 od 20. novembra 2012. godine ) i pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ. 4207/11 od 11. oktobra 2012. godine ( odnosno pravnosnažnim rešenjem o amnestiji Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 146/13 od 24. januara 2013. godine ).

Osnovni sud u Novom Sadu je pravnosnažnom presudom KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine preinačio navedene pravnosnažne presude (odnosno navedena pravnosnažna rešenja o amnestiji), pa je podnosilac ustavne žalbe osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine, s tim što je u jedinstvenu kaznu uračunato vreme koje je podnosilac do tada proveo na izdržavanju kazne po navedenim presudama (odnosno rešenjima). Navedena presuda je postala pravnosnažna 3. aprila 2013. godine, a dostavljena je Okružnom zatvoru u Novom Sadu (sa klauzulom pravnosnažnosti) 11. aprila 2013. godine.

U otpustnom listu Okružnog zatvora u Novom Sadu od 30. aprila 2013. godine je konstatovano da se podnosilac ustavne žalbe otpušta sa izdržavanje kazne zatvora od dve godine, dana 30. aprila 2013. godine , po pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine.

Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P. 11916/16:

Tužilac Nemanja Šakić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode koja je prouzrokovana time što je podnosilac na izdržavanju kazne zatvora bio pet meseci i 15 dana duže nego što mu je izrečena kazna zatvora.

Osnovni sud Novom sadu je osporenom presudom P. 11916/16 od 26. aprila 2017. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2449 /17 od 25. aprila 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe stupio na izdržavanju kazne zatvora 15. novembra 2010. godine, a pušten je na slobodu 30. aprila 2013. godine; da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine izvršeno spajanje svih kazni zatvora (izdržanih i neizdržanih) na jedinstvenu kaznu od dve godine, pa je podnosilac pušten na slobodu 30. aprila 2013. godine; po stupanju na snagu Zakona o amnestiji doneto je rešenje Kv. 2695/12 od 20. novembra 2012. godine, na osnovu kojeg je podnosilac oslobođen kazne zatvora u trajanju od sedam meseci i određen ostatak kazne od jedne godine i osam meseci; da su protiv navedenog rešenja izjavljene žalbe Osnovnog javnog tužilaštva i podnosioca, te je rešenjem Kž2. 2896/12 od 28. decembra 2012. godine pravnosnažno odlučeno da se podnosilac otupsti sa izdržavanje kazne zatvora po presudi Kv. 243/11 od 3. marta 2011. godine, zbog isteka kazne, sa datumom 28. decembra 2012. godine; da je u međuvremenu presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K. 498/11 od 6. oktobra 2011. godine podnosilac osuđen na kaznu zatvora od tri meseca, koja je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 4207/11 od 11. oktobra 2012. godine preinačena na kaznu zatvora od šest meseci, pa je podnosilac 28. decembra 2012. godine sproveden na izdržavanju ove kazne; da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 573/13 od 13. marta 2013. godine, koja je postala pravnosnažna 3. aprila 2013. godine, utvrđeno da je presudom (greška suda , treba – rešenje m) Kv. 146/13 od 24. januara 2013. godine tužilac oslobođen izdržavanje kazne zatvora od jedan mesec i 15 dana i da se ima izvršiti ostatak kazne od četiri meseca i 15 dana, te je izvršeno spajanje svih kazni na jedinstvenu od dve godine, pa je podnosilac pušten na slobodu 30. aprila 2013. godine; da je u tom periodu bio na snazi Zakonik o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02, „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji se primenjivao do 1. oktobra 2013. godine; da navedeni Zakonik o krivičnom postupku nije propisivao pravo na naknadu štete licu za to što je bilo lišeno slobode duže vremena nego što traje krivična sankcija; da je nakon donošenja Zakona o amnestiji postala pravnosnažna presuda (greška suda , treba – rešenje) po kojoj je tužilac imao izdržati kaznu zatvora još četiri meseca i 15 dana i da je prihvatljivo pravno stanovište da podnosilac nema pravo na naknadu štete ni po osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je o pravu tužioca na amnestiju i o zahtevu za nepravo ponavljanje krivičnog postupka odlučeno bez povrede rokova; da je podnosilac tek naknadno ostvario oslobođenje dela kazne od šest meseci u trajanju od jedan mesec i 15 dana, stim što od 28. decembra 2012. godine do puštanju na slobodu 30. aprila 2013. godine nije proteklo četiri meseca i 15 dana; da podnosilac ustavne žalbe nije protivpravno zadržan na izdržavanju kazne zatvora, nezavisno od toga što je ishodovao po presudi ponovno spajanje kazni i konačno utvrđenje jedinstvene kazne zatvora u trajanju od dve godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se poziva podnosilac, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) je propisano: da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 85/05-dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09-dr. zakon, 72/09 i 76/10) (član 604. stav 1.); da ovaj zakonik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se od 1. oktobra 2013. godine (član 608.) .

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) , koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da lice koje je bez osnova osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete od države, kao i druga prava utvrđena zakonom (član 14.); da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je usled greške ili nezakonitog rada organa zadržano duže u pritvoru ili ustanovi za izdržavanje kazne ili mere (član 560. stav 1. tačka 3 )).

Odredbom člana 167. stav 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ( „Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 72/09 i 31/11), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano da se osuđeni otpušta iz zavoda onog dana kada mu je istekla kazna.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud , u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog , odnosno procesnog prava. Kao što zadatak Ustavnog suda nije da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, to i prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, nije njegov zadatak da prilikom ocene povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda donosi odluku umesto domaćih sudova , koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane (vidi presudu Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine, broj predstavke 72118/01, stav 170.).

Ustavni sud najpre ukazuje da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Osnovni sud u Novom Sadu je pravnosnažnom presudom KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine osudio podnosioca ustavne žalbe na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine (u pogledu svih izrečenih kazni zatvora), s tim što je u jedinstvenu kaznu uračunato vreme koje je podnosilac do tada proveo na izdržavanju kazne zatvora. Podnosilac je stupio na izdržavanju kazne zatvora 15. novembra 2010. godine, a otpušten je sa izdržavanja kazne 30. aprila 2013. godine. Znači, podnosilac ustavne žalbe je, kao osuđeni, ukupno izdržao kaznu zatvora u trajanju dve godine, pet meseci i 15 dana.

Ustavni sud ocenjuje da je pravilno pravno stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu da se u konkretnom slučaju u odnosu na podnosioca ustavne žalbe primenjuje Zakonik o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji se primenjivao do 1. oktobra 2013. godine, a na osnovu odredbe člana 604. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14). Merodavni Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine nije propisivao da se pod neosnovano lišenim slobode smatra lice koje je bilo lišeno slobode duže vremena nego što traje krivična sankcija koja se sastoji u lišenju slobode koja mu je izrečena. Tek Zakonikom o krivičnom postupku iz 2011. godine je propisan ovaj vid neosnovanog lišenja slobode (član 584. stav 1. tačka 3)).

Ustavni sud, međutim, ocenjuje, da je važno da između presude i samog trajanja lišenja slobode postoji uzročna veza. Tako prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, samo trajanje lišenj a slobode ne sme premašati kaznu koju je sud izrekao, ako je dopušteno skraćivanje kazne (videti presudu u predmetu Grava protiv Italije, broj 43522/98, od 10. jula 2003. godine, st. 45-46.). Ovakvo pravno stanovište Evropskog suda za ljudska prava, u konkretnom slučaju, prihvata i Ustavni sud, a imajući u vidu da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3. Ustava) . Zatim, odredbom člana 167. stav 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija iz 2005. godine bilo je propisano da se osuđeni otpušta iz zavoda onog dana kada mu je istekla kazna. U skladu sa navedenom zakonskom odredbom, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo, kao osuđeno lice , da bude pušten onog dana kada mu je istekla kazna.

Ustavni suda dalje ukazuje da su u konkretnom slučaju postojale okolnosti koje mogu ukazivati na neo snovano lišenje slobode, a koje okolnosti nisu posebno cenjene. Naime, presuda Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine (kao poslednja krivična odluka u nizu) kojom je podnosilac osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine, postala je pravnosnažna 3. aprila 2013. godine, a u kom trenutku je već istekla jedinstvena kazna zatvora od dve godine i od kog trenutka objektivno više nije postojao bio kakav pravni osnov da se podnosilac ustavne žalbe nalazi na izdržavanju kazne zatvora (podnosilac je stupio na izdržavanje kazne zatvora 15. novembra 2010. godine , a u jedinstvenu kaznu zatvora od dve godine uračunato je vreme koje je podnosilac do tada proveo na izdržavanju kazne zatvora). Međutim, podnosilac je otpušten sa izdržavanje kazne tek 30. aprila 2013. godine. U konkretnom slučaju, od ustavnopravnog značaja je utvrđenje da li su prekoračeni određeni rokovi, odnosno učinjena određena nezakonitost/greška nadležnih organa time što je pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine (sa klazulom pravnosnažnosti od 3. aprila 2013. godine) dostavljena Okružnom zatvoru u Novom Sadu tek 11. aprila 2013. godine, a podnosilac je otpušten sa izdržavanje kazne iz Okružnog zatvora tek 30. aprila 2013. godine. Ovo posebno imajuću u vidu da je odredbom člana 167. stav 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija iz 2005. godine bilo propisano da se osuđeni otpušta iz zavoda onog dana kada mu je istekla kazna ( zakonski osnov – neosnovano lišenje slobode postoji ako je lice koje je usled greške ili nezakonitog rada organa zadržano duže u ustanovi za izdržavanje kazne, član 560. stav 1. tačka 3) ZKP; ovde se može praviti analogija sa otupuštanjem iz pritvora – t o što aplikant nije pušten iz privora onog popodneva kada je doneta oslobađujaća presuda, već narednog jutra, jer službenik tog popodneva nije bio na radnom mestu, predstvljalo je povredu člana 5. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Labita protiv Italije , predstavka broj 26772/95, od 6. aprila 2000. godine).

Ustavni sud ukazuje da su se parnični sudovi bavili time da od 28. decembra 2012. godine do puštanja na slobodu 30. aprila 2013. godine nije proteklo četiri meseca i 15 dana, a to je utvrđeni ostatak kazne koji je treba lo da se izvrši po (drugom) pravnosnažnom rešenju o amnestiji Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 146/13 od 24. januara 2013. godine. U vezi sa navedenim, Ustavni sud najpre ukazuje da su parnični sudovi zauzeli pravni stav da je podnosilac stupio na izdržavanju kazne zatvora 15. novembra 2010. godine, a otpušten je sa izdržavanje kazne 30. aprila 2013. godine. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju postoji propust drugostepenog parničnog suda da obrazloži na osnovu čega je izveo zaključak da je podnosilac sproveden na izdržavanju (druge) kazne 28. decembra 2012. godine. S a druge strane, Ustavni sud ocenjuje da je izricanjem jedinstvene kazne zatvora od dve godine pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine, jedino ta (poslednja) izrečena kazna zatvora postala merodavna, a sve ostale kazne zatvora (a samim tim i utvrđeni ostatak kazne zatvora koji je trebalo da se izvrši po navedenom pravnosnažnom rešenj u o amnestiji) izgubile su svoju samostalnost. Zatim, i u otpustnom listu Okružnog zatvora u Novom Sadu je konstatovano da se podnosilac ustavne žalbe otpušta sa izdržavanje kazne zatvora od dve godine , dana 30. aprila 2013. godine , po pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Novom Sadu KV. 573/13 od 13. marta 2013. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11916/16 od 26. aprila 2017. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2449 /17 od 25. aprila 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem presude Apelacionionog suda u Novom Sadu Gž. 2449 /17 od 25. aprila 2018. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Novom sadu P. 11916/16 od 26. aprila 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava, to nije posebno razmtrao istaknute povrede prava na slobodu i bezbednost, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud utvrdio povredu prava zbog dužeg boravka u zatvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti