Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. C . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. C . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 83/00 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. C . iz B . je 2. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika V . C, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 83/00.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak trajao više od 12 godina, posebno napominjući da je drugostepeni postupak trajao šest godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 83/00, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja S. C, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 30. decembra 1999. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Ministarstva unutrašnjih poslova – Republika Srbija, B. Đ . i Samostalne agencije za p . p . u . r .“A.“ iz B, radi naknade materijalne štete. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja 19. septembra 1998. godine zaključila sa drugotuženom ugovor o kupoprodaji motornog putničkog vozila, uz posredovanje trećetužene; da je tužilja motorno vozilo registrovala na svoje ime i koristila ga do 31. avgusta 1999. godine, kada su radnici prvotužene oduzeli to vozilo iz razloga što je ono ukradeno 2. decembra 1996. godine u Novom Sadu; da je tužilja nekoliko dana nakon kupovine spornog vozila otišla kod prvotužene da izvrši proveru vlasništva vozila i da joj je radnik prvotužene potvrdio da vozilo nije ukradeno. Predmet je zaveden pod brojem P. 83/00.

Prvostepeni sud je 11. februara 2000. godine naložio tužilji da dostavi još jedan primerak tužbe, te je tužilja 16. februara 2000. godine postupila po navedenom nalogu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno 27 ročišta za glavnu raspravu (29. marta, 9. juna i 16. oktobra 2000, 6. februara, 10. maja i 5. novembra 2001, 18. februara, 4. aprila, 14. juna, 2. septembra, 16. oktobra i 11. decembra 2002, 7. februara, 2. aprila, 28. maja, 11. jula i 15. oktobra 2003, 24. juna, 10. septembra i 5. novembra 2004, 18. januara, 24. februara, 16. juna, 28. septembra i 7. decembra 2005, 8. maja i 4. jula 2006. godine), od kojih je 13 održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 29. mart, 9. jun i 16. oktobar 2000, 18. februar i 4. april 2002, 11. jul 2003, 24. jun 2004, 28. septembar 2005. i 8. maj 2006. godine nisu održana, jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njihovo održavanje pošto jedan od tuženih nije bio uredno pozvan, ročište zakazano za 11. decembar 2002. nije održano zbog nedolaska tuženih i svedoka, ročište zakazano za 7. februar 2003. godine nije održano zbog nedolaska svedoka, ročište zakazano za 15. oktobar 2003. godine nije održano iz nepoznatih razloga, ročište zakazano za 24. februar 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok ročište zakazano za 16. jun 2005. godine nije održano jer nije dostavljen traženi izveštaj Opštinskog javnog tužilaštva u Novom Sadu (s obzirom na to da je prvostepeni sud pogrešno označio broj ovog predmeta u nalogu za dostavljanje odgovarajućeg dokaza).

Prvi opštinski sud u Beogradu je 4. jula 2006. godine doneo presudu P. 83/00, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao drugotuženu da joj na ime naknade materijalne štete isplati novčani iznos od 26.023,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. septembra 1998. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj prvotužena i trećetužena naknade materijalnu štetu; u stavu trećem izreke obavezao drugotuženu da naknadi tužilji troškove parničnog postupka.

Nakon što su tužilja i drugotužena podnele žalbe protiv prvostepene presude, Prvi opštinski sud u Beogradu je 6. oktobra 2006. godine dostavio Okružnom sudu u Beogradu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbama.

Okružni sud u Beogradu je 25. marta 2009. godine doneo rešenje Gž. 2274/08, kojim je vratio spise Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, ističući da prvostepeni sud nije dostavio žalbu tužilje drugotuženoj na odgovor.

Nakon otklanjanja navedenih procesnih nedostataka, Prvi opštinski sud u Beogradu je 17. juna 2009. godine dostavio spise predmeta drugostepenom sudu.

Viši sud u Beogradu, koji je preuzeo drugostepenu nadležnost u ovom predmetu je presudom Gž. 4612/10 od 20. juna 2012. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilje i drugotužene i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 30. decembra 1999. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 4612/10 od 20. juna 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao 12 godina i pet meseci, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice. S obzirom na to da je podnositeljka tužila tri lica za naknadu materijalne štete nastale oduzimanjem motornog vozila, Ustavni sud je zaključio da je prvostepeni sud trebalo da utvrdi za svakog od tuženih ponaosob da li postoji njihova odgovornost za naknadu štete. U tom smislu, Prvi opštinski sud u Beogradu je trebalo da ispita da li postoji objektivna odgovornost prvotužene usled nepravilnog ili nezakonitog postupanja njenog organa, te da li je drugotužena, kao prodavac, odgovorna za pravne nedostatke prodate stvari (zaštita od evikcije) i da li prema odredbama ugovora o komisionu postoji odgovornost trećetužene za naknadu štete, kao komisionara. Ipak, Ustavni sud smatra da neophodnost izvođenja većeg broja dokaza radi utvrđenja pasivne legitimacije tuženih, ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona u neznatnoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu u nedovoljnom broju primeraka, pa je nadležni prvostepeni sud naložio podnositeljki da otkloni navedeni propust. Izuzimajući taj propust, Ustavni sud je našao da su podnositeljka ustavne žalbe i njen punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se predmetni parnični postupak efikasno okončao. U tom kontekstu, treba posebno istaći da je podnositeljka ustavne žalbe podnela dve urgencije od 3. oktobra 2011. godine i 12. marta 2012. godine, kojim je od Višeg suda u Beogradu tražila da se hitno okonča drugostepeni postupak.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjivi interes da se efikasno okonča ova parnica radi naknade materijalne štete nastale oduzimanjem putničkog motornog vozila.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Odgovornost navedenog prvostepenog suda za prekomerno dugo trajanje ove parnice se najviše ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo čak 14 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu se razlozi za odlaganje ročišta ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe. Neuredno pozivanje parničnih stranaka, nedolazak tuženih i svedoka, sprečenost postupajućeg sudije i dr, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. O neažurnom postupanju Prvog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu govori i činjenica da je navedeni prvostepeni sud pravio neprihvatljivo duge razmake između zakazanih ročišta (15. oktobar 2003. – 24. jun 2004. godine i 7. decembar 2005. – 8. maj 2006. godine). Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da Prvi opštinski sud u Beogradu nije dostavio drugotuženoj na odgovor žalbu podnositeljke izjavljenu protiv presude P. 83/00 od 4. jula 2006. godine, pa je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 2274/08 od 25. marta 2009. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka. Budući da je Okružni sud u Beogradu doneo navedeno rešenje procesnog karaktera tek nakon dve godine i pet meseci od dana prijema spisa predmeta, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Imajući u vidu da je drugostepeni postupak, nakon otklanjanja procesnih nedostatka pred prvostepenim sudom, trajao još tri godine, Ustavni sud je zaključio da postoji i veliki doprinos Višeg suda u Beogradu zbog prekomerno dugog trajanja žalbenog postupka.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnositeljke ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti