Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao 11 godina. Postupak se odnosio na izmenu podataka za penziju. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7665/2016
18.10.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I . M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu UP-1 broj 27-10/07 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz Užica podnela je Ustavnom sudu, 11. oktobra 2016. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12607/14 od 18. avgusta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pozvala se i na povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih odredbama čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na imovinu iz člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i načela opšte zabrane diskriminacije člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, navedeno: da prvostepenim rešenje m vojnog organa od 27. maja 2014. godine nije naloženo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje da, po osnovu unete promene podatka o položajnoj grupi u prijavi prestanka osiguranja, prizna pravo na veći iznos penzije bivšem korisniku i njegovim pravnim sledbenicima ; da je navedeno prvostepeno rešenje moralo sadržati jasan dispozitiv da sva prava koja proizlaze iz priznate veće, 9. položajne grupe , zadržava bivši korisnik , odnosno da pripadaju njegovim pravnim sledbenicima ; da je kod stava upravnih organa da prijava prestanka osiguranja predstavlja prethodno pitanje u postupku ostvarivanja prava na penziju kao „glavnog pitanja“, bilo nužno da u dispozitivu prvostepenog rešenja stoji da je ono osnov za postupanje Republičkog fonda u predmetu ponavljanja postupka; da, u nedostatku svega iznetog, prvostepeno rešenje predstavlja „bezvredan papir“.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčena takođe odredbom člana 32. stav 1. Ustava, obrazlaže se time da je postupak pred upravnim organima i nadležnim sudovima u upravnom sporu trajao „ukupno 12 godina“ i da je predmet postupka bio od egzistencijalnog značaja, kako za sada pok. D.M, kao pravnog prethodnika, tako i za podnositeljku, njenu majku i sestru, kao pravne sledbenike. S tim u vezi je navedeno da je pravično da se podnositeljki na ime naknade nematerijalne štete dosudi po 100 evra za svaku godinu trajanja postupka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom podnositeljki povređena prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na jednaku zaštitu prava, da poništi osporenu presudu i naloži Upravnom sudu da donese novu odluku o tužbi protiv drugostepenog rešenja, te da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Vojne pošte 1097 Niš UP-1 broj 27-10/07 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (u daljem tekstu: Fond SOVO) SP broj 540257 UP-1 1699-1/05 od 4. avgusta 2005. godine sada pok. D. M. je priznato pravo na starosnu penziju, u opredeljenom mesečnom novčanom iznosu, počev od 7. juna 2005. godine, od kada teče i isplata, što izraženo u bodovima iznosi 3421,110 bodova, odnosno 84 % od penzijskog osnova. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je podnosiocu u penzijski osnov uračunat deo plate prema dužnosti za 11. položajnu grupu , što iznosi 1100,000 bodova.

Rešenjem Komisije Skupštine Fonda SOVO za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika UP-2 broj 724/06 SP broj 540257 od 2. oktobra 2006. godine odbijena je žalba sada pok. D.M. izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Razmatrajući navod žalbe kojim je osporavana pravilnost elementa penzijskog osnova koji se odnosi na deo plate prema dužnosti za 11. položajnu grupu, drugostepeni organ je našao da imenovani nema naredbu o postavljenju na dužnost formacijskog mesta za 9. položajnu grupu , već je samo vršio dužnost zastupnika na tom formacijskom mestu i po tom osnovu mu je plata bila uvećana za 20%.

3.2. Sada pok. D.M. iz Užica, pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, podneo je 1. septembra 2005. godine Vojnoj pošti 1092 Kragujevac zahtev za priznavanje prava na 9. položajnu grupu, PG-9, koju je imao u času prestanka profesionalne vojne službe dana 6. juna 2005. godine, odnosno za izmenu podataka u prijavi prestanka osiguranja PPS-3 od 24. maja 2005. godine.

Nakon što je sada pok. D.M. 26. aprila 2007. godine izjavio žalbu zbog nedonošenja rešenja o zahtevu, zaključkom Vojne pošte 1097 Niš (u daljem tekstu: prvostepeni organ) , kao pravnog sledbenika VP 1092 Kragujevac, Up-1 broj 27/07 od 15. novembra 2007. godine odba čen je pomenuti zahtev, što je potvrđeno rešenjem VP 1084 Beograd Up-2 broj 154-2/2007 od 28. decembra 2007. godine, kojim je odbijena žalba izjavljena proti v navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac zahteva D.M, koji je 13. februara 2008. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo tužbu protiv navedenog konačnog rešenja, preminuo je 25. januara 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, presudom Upravnog sud a U. 2673/10 (2008) od 11. novembra 2010. godine uvažena je tužb a sada pok. D.M. i poništio navedeno drugostepeno rešenje, iz razloga što tuženi organ nije ocenio ni jedan navod žalbe, što je bio obavezan prema odredbi člana 235. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, VP 1122 Beograd ( u daljem tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem Up-2 broj 154-10/2007 od 6. decembra 2010. godine usvojila žalbu D.M, poništila zaključak prvostepenog organa od 15. novembra 2007. godine i vratila predmet na ponovni postupak.

Podnositeljka ustavne žalbe, kao pravni sledbenik sada pok. D.M, je 15. jula 2013. godine prvostepenom organu dostavila izjavu da želi da nastavi upravni postupak po navedenom zahtevu.

U daljem toku postupka, prvostepeni organ je još dva puta odbio zahtev podnositeljke, rešenjima od 20. septembra 2013. godine i od 31. januara 2014. godine, koja je drugostepeni organ poništio rešenjima od 26. decembra 2013. godine, odnosno od 1. aprila 2014. godine, vraćajući predmet na ponovni postupak i odluku .

Rešenjem prvostepenog organa UP-1 broj 27-10/07 od 27. maja 2014. godine , u tački 1. dispozitiva, usvojen je zahtev podnositeljke i promenjen podatak u 15. rubrici prijave prestanka osiguranja sada pok. D.M. (obrazac PPS-3) VP 1092 Beograd od 24. maja 2005. godine tako da umesto „Položajna grupa – jedanaesta“ stoji „Položajna grupa – deveta“, dok je u tački 2. dispozitiva odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke za zadržavanje plate sada pok. D.M. prema 9. položajnoj grupi po osnovu zastupanja upražnjenog formacijskog mesta.

U obrazloženju prvostepenog rešenja su utvrđene činjenice koje se tiču postavljenja sada pok. D.M. na formacijsko mesto (redovna dužnost): da je sada pok. D.M. naredbom ministra odbrane broj 1-57 od 30. marta 2004. godine postavljen u Komandi Užičkog korpusa na formacijsko mesto referent u 1. Odseku (za operativno-logističke poslove) 5. odeljenja (za logistiku) i da je dužnost po navedenoj naredbi primio 6. avgusta 2004. godine; da je na tom formacijskom mestu bio postavljen sve do prestanka profesionalne vojne službe dana 6. juna 2005. godine; da je za to formacijsko mesto bila utvrđena 12. položajna grupa; da je, saglasno odredbi člana 6. stav 2. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 42/94, 9/96, 1/00, 2/00 i 54/02 i „Službeni list SCG“, br. 35/04 i 42/05 ), zadržao pravo na položajnu platu prema 11. položajnoj grupi, koja je bila utvrđena za formacijsko mesto na kome je prethodno bio postavljen. Potom je utvrđeno da je sada pok. D.M. naredbama Komandanta Užičkog korpusa broj 1749-4 od 1. juna 2004. godine i broj 1749-27 od 8. decembra 2004. godine, u periodima od 1. juna do 1. decembra 2004. godine i od 8. decembra 2004. godine do prestanka vojne službe, bio određen za zastupnika upražnjenog formacijskog mesta , za koje je bila propisana 9. položajna grupa .

Prvostepeni organ je odluku u tački 1. dispozitiva rešenja obrazložio time: da je sada pok. D.M. u času prestanka profesionalne vojne službe ostvarivao položajnu platu prema 9. položajnoj grupi, koja je utvrđena za formacijsko mesto na kome je vršio zastupanje, a ne prema 11. položajnoj grupi, koja je utvrđena za formacijsko mesto na kome je bio postavljen, jer je to za njega bilo povoljnije, saglasno odredbi člana 72. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je stoga nadležna vojna jedinica nepravilno unela podatak u 15. rubrici prijave prestanka osiguranja od 24. maja 2005. godine da je imenovani u času prestanka profesionalne vojne službe ostvario položajnu platu prema 11. umesto prema 9. položajnoj grupi.

Prvostepeni organ je odluku u tački 2. dispozitiva rešenja obrazložio time da sada pok. D.M. nije ispunjavao uslove, predviđene odredbama člana 4. stav 1. i člana 6. stav 2. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore, za sticanje, odnosno zadržavanje položajne plate prema 9. položajnoj grupi, koju je ostvarivao u času prestanka profesionalne vojne službe po osnovu zastupanja.

Rešenjem drugostepenog organa Up-2 broj 154-19/2007 od 25. avgusta 2014. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Razmatrajući navode žalbe da prvostepeno rešenje predstavlja „bezvredni papir“ jer njime nije naloženo nadležnom fondu da na osnovu unete promene podatka u prijavi prestanka osiguranja prizna pravo na veći iznos penzije pravnom prethodniku i njegovim pravnim sledbenicima, drugostepeni organ je našao: da prijava prestanka osiguranja predstavlja „prethodno pitanje“ koje nadležni fond „primenjuje“ kada rešava o zahtevu za priznavanje prava na penziju; da je jedinica u kojoj je sada pok. D.M. bio na službi, bila u obavezi da „ navedeno prethodno pitanje reši u formi prijave prestanka osiguranja“ , što je i učinjeno „donošenjem“ prijave od 24. maja 2005. godine , a sada „faktički i izmenom iste “ u tački 1. dispozitiva prvostepenog rešenja; da organ koji je rešio prethodno pitanje ne može da utiče na samostalnost organa koji odlučuje o glavnom pitanju; da zbog očigledno drugačijeg rešavanja prethodnog pitanja, stranka u postupku ima mogućnost da eventualno predloži primenu nekog od vanrednih pravnih sredstava u odnosu na rešenje Fonda SOVO , kojim je odlučeno o pravu na penziju.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12607/14 od 18. avgusta 2016. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je tuženi organ pravilno odbio žalbu podnositeljke i za svoju odluku dao dovoljn e i na zakonu zasnovane razloge.

3.3. Rešenjem Fonda SOVO UP-1 broj 1717-2/09 od 6. oktobra 2009. godine podnositeljki ustavne žalbe , kao detetu umrlog korisnika starosne penzije pok. D.M, priznato je pravo na podoričnu penziju počev od 1. oktobra 2009. godine, dok je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice (u daljem tekstu: Republički fond PIO) broj 181.2-2 00154/14 od 4. aprila 2014. godine prestalo navedeno pravo podnositeljke sa 30. martom 2014. godine .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju , čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, kojima se jemči pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu, niti se član 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju razlikuje od člana 21. Ustava, kojim se utvrđuje načelo zabrane diskriminacije, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenih prava i načela cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih propisa :

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „ Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji se primenjivao na dan donošenja pravnosnažnog rešenja o priznavanju prava na starosnu penziju pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da se plata profesionalnog vojnika sastoji od: dela utvrđenog prema činu, prema dužnosti (položajna plata), prema penzijskom stažu i prema posebnim uslovima službe u Vojsci – vojni dodatak (član 71. stav 2.); da se položajna plata određuje prema položajnoj grupi utvrđenoj za formacijsko mesto na koje je profesionalni vojnik, osim vojnika po ugovoru, postavljen (član 72. stav 1.); da p o odredbi stava 1. ovog člana, položajna plata pripada i zastupniku, ako je to za njega povoljnije, kad zastupanje traje duže od jednog meseca, osim u slučaju zastupanja lica koje koristi godišnji odmor (stav 2.); da penzijski osnov čini plata koja pripada profesionalnom vojniku po članu 71. ovog zakona, u poslednjem mesecu pre prestanka svojstva profesionalnog vojnika, prema elementima plate koju profesionalni vojnik ima u času prestanka profesionalne vo jne službe (član 244. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar , da je takvo rešenje konačno (stav 2.) .

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14 ) propisano je: da se penzijski staž i zarade, naknade, ugovorne naknade, odnosno osnovice osiguranja, kao i druge činjenice od uticaja na sticanje i utvrđivanje prava, osim nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja, uzimaju u obzir pri ostvarivanju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, na osnovu podataka utvrđenih u matičnoj evidenciji (član 85. stav 1.); da se u prijave podataka za matičnu evidenciju podaci unose samo na osnovu javnih isprava i evidencija propisanih zakonom (član 134.); da je Fond dužan da proverava tačnost podataka unesenih u prijave podataka za matičnu evidenciju, da zahteva dokaze i vrši uvid u evidencije i dokumentacije na kojima se zasnivaju podaci uneseni u prijave (član 135. stav 2.); da se podaci uneti u matičnu evidenciju, na način utvrđen ovim zakonom, mogu naknadno menjati ako nadležni organ naknadno, u propisanom postupku, utvrdi promenu podataka (član 143. stav 1. tačka 1)).

Odredbom člana 79. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni list SRJ“, broj 101/10), koja nije integrisan a u tekst Zakona, propisano je da će poslove obezbeđivanja i sprovođenja penzijskog i invalidskog osiguranja kao i poslove finansijskog poslovanja koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, na dan 1. januara 2012. godine preuzeti Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Programom o preuzimanju poslova obezbeđivanja i sprovođenja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od strane Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, koji sastavni deo Uredbe o obimu i načinu preuzimanja imovine, obaveza i zaposlenih Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje („Službeni glasnik RS“, broj 97/ 11) predviđeno je da Republički fond PIO preuzima podatke za matičnu evidenciju o osiguranicima i korisnicima prava iz PIO (…), da će Fond SOVO dodeliti odgovarajuće šifre korisnicima prava i voditi računa da podaci za matičnu evidenciju o osiguranicima i korisnicima prava iz PIO budu tačni, sa ispravnim JMBG (tačka 10.) .

Uredbom o matičnoj evidenciji vojnih osiguranika i korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ“, br. 71/94 i 54/98 i „Službeni list SCG“, br. 47/04 i 49/04 ) bilo je predviđeno: da se podaci u matičnu evidenciju unose na osnovu propisanih prijava i pomoću sredstava za elektronsku obradu podataka (član 2. stav 4.); da se u matičnu evidenciju korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja unose , pored ostalog, podaci o penzijskom osnov u u poslednjem mesecu pre prestanka svojstva profesionalnog vojnika i procent penzije od penzijskog osnova (član 6. tačka 4)); da se podaci uneseni u matičnu evidenciju mogu menjati ako nadležni organ, u propisanom postupku, naknadno utvrdi promenu podataka i ako Fond, proverom podataka ili na drugi način, naknadno utvrdi da su u matičnu evidenciju uneseni neispravni, netačni ili nepotpuni podaci, odnosno da su uneseni podaci na osnovu lažnih isprava (član 14.); da se u matičnu evidenciju korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja unose promene podataka za lica registrovana u toj evidenciji ako te promene utiču na korišćenje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja (član 16.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem upravnog postupka , Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li je po stupak u konkretnom slučaju vođen u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak za priznavanje prava na položajnu plat u prema 9. položajnoj grup i i izmenu tog podatka u prijavi prestanka osiguranja pokrenut povodom zahteva od 1. septembra 2005. godine koji je podneo sada pok. D.M, pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, i da je pravnosnažno okončan 18. avgusta 2016. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12607/14. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u upravni postupak 15. jula 2013. godine, pa je našao da se u odnosu na podnositeljku razumna dužina trajanja postupka ceni od momenta podnošenja zahteva njenog pravnog prethodnika, što znači da period merodavan za ocenu o povredi prava iznosi 11 godina.

Ustavni sud je zaključio da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazati na činjenicu da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti predmeta postupka i njegovog značaja za podnosioca ustavne žalbe , ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, pos tupanja upravnih organa i sudova.

Kad je reč o značaju predmeta postupka, Ustavni sud je našao da podnositeljka ustavne žalbe , koja je bila korisnik porodične penzije od 1. oktobra 2009. godine do 30. marta 2014. godine , ima interes da se utvrdi da je sada pok. D.M. pripadala starosna penzija u većem iznosu, budući da se porodična penzija određuje od penzije koja je korisniku pripadala u času smrti. Ustavni sud je imao u vidu da je ishod osporenog postupka bila samo promena podatka o položajnoj grupi u prijavi prestanka osiguranja sada pok. D.M, te da se promena tog podatka unet og u matičnu evidenciju i utvrđivanje novog iznosa penzije može vršiti samo u postupku pred nadležnom organizacijom za penzijsko i invalidsko osiguranje, što je bio Fond SOVO, a od 1. januara 2012. godine Republički fond PIO. Ipak, s obzirom na to da je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio stanovište drugostepenog organa da je izmena podatka u prijavi prestanka osiguranja predmet rešavanja u upravnom postupku, Ustavni sud je našao da se može smatrati da je postojao legitiman interes podnositeljke da se o podnetom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ustavni sud je ocenio da se u upravnom postupku ni su postavljala složena činjeničn a i pravn a pitanja, budući da se u prijavu prestanka osiguranja unose podaci sadržani u javnim ispravama ili propisanim evidencijama, dok je ispunjenost uslova za sticanje, odnosno zadržavanje položajne plate prema 9. položajnoj grupi sada pok. D.M. cenjena prema činjenicama utvrđenim u aktima o njegovom postavljenju, odnosno o određivanju za zastupnika upražnjenog formacijskog mesta, koji su doneti 2004. godine.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da je sam početak postupka obeležio dug p eriod neaktivnosti prvostepenog organa u trajanju od dve godine. Sa druge strane, period neaktivnosti u trajanju od dve godine i osam meseci, vezan za izvršenje rešenja drugostepenog organa od 6. decembra 2010. godine, ne može se staviti na teret prvostepenom organu, imajući u vidu da tada, zbog smrti stranke po čijem zahtevu je postupak pokrenut, nije bilo procesnih uslova za vođenje postupka, sve dok podnositeljka nije dostavila izjavu da nastavlja započeti postupak . U nastavku je usledilo učestalo vraćanje predmeta na ponovni postupak, te je za kraće od godinu dana doneto šest rešenja, tri prvostepena i tri drugostepena. Takođe, vođena su dva upravna spora, od kojih je jedan trajao dve godine i osam meseci, a drugi skoro dve godine.

Kada je u pitanju ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se ona uključila u postupak 1 5. jula 2013. godine, i ako je još 2009. godine mogla preuzeti započeti upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije. Pri tome, podnositeljka, od kada je nastavila postupak, nije mogla uticati na brže rešavanje upravnih organa, jer se odugovlačenje sastojalo u vraćanju predmeta na ponovni postupak i odluku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u tom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir trogodišnji period, od 2013. do 2016. godine, u kome je podnositeljka učestvovala u postupku, krećući se, pri tom, u granicama postavljenog zahteva ustavne žalbe u kome je istaknuto da je pravično da se na ime naknade nematerijalne štete dosudi po 100 evra za svaku godinu trajanja postupka. Iz tog razloga Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos, u konkretnom slučaju, predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava.

7. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što u tački 1. dispozitiva pravnosnažnog rešenja od 27. maja 2014. godine nije naloženo Republičkom fondu PIO da na osnovu unete promene podatka o položajnoj grupi u prijavi prestanka osiguranja prizna pravo na veći iznos starosne penzije ranijem korisniku, a time i na veći iznos porodične penzije njegovim pravnim sledbenicima.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je pravnosnažnim rešenjem Fonda SOVO od 4. avgusta 2005. godine priznato pravo na starosnu penziju sada pok. D.M. i utvrđen penzijski osnov koji su činili elementi plate koju je navedeno lice imalo u času prestanka profesionalne vojne službe, što je značilo da je utvrđivan i deo plate koji mu je pripadao prema dužnosti (položajna plata). Prilikom utvrđivanja penzijskog osnova uzimala se struktura plate prema podacima utvrđenim u matičnoj evidenciji vojnih osiguranika i korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja. Stoga, da bi se položajna plata prema višoj položajnoj grupi mogla uračunati u penzijski osnov neophodno je da kao takva prethodno bude registrovana u matičnoj evidenciji. Za odlučivanje o promeni podataka utvrđenih u matičnoj evidenciji i u zavisnosti od toga, o ponovnom obračunu penzijskog osnova, nadležan je bio Fond SOVO, a od 1. januara 2012. godine nadležan je Republički fond PIO. Pri tome, izmena podatka o položajnoj grupi u prijavi prestanka osiguranja ne može obavezivati Republički fond PIO u eventualnom postupku promene podataka u matičnoj evidenciji, s obzirom na to da je Fond dužan da proverava tačnost podataka unesenih u prijave podataka za matičnu evidenciju, da zahteva dokaze i vrši uvid u evidencije i dokumentacije na kojima se zasnivaju podaci uneseni u prijave. Dakle, podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda nije uskraćena mogućnost da zaštiti svoja prava pred nadležnim organ izacijom u postupku naknadne promene podataka unetih u matičnu evidenciju. Iz tog razloga se Ustavni sud nije upuštao u ocenu pravne zasnovanosti stava drugostepenog organa, koju je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, da izmena navedenog podatka u prijavi prestanka osiguranja može biti osnov za primenu nekog od vanrednih pravnih sredstava u odnosu na navedeno pravnosnažno rešenje Fonda SOVO, kojim je odlučeno o pravu na penziju pravnog prethodnika podnositeljke .

U prilog tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu u istom predmetu , pri istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, različito odlučio u osporenoj presudi i u ranijoj presudi U. 2673/10 od 11. novembra 2010. godine . Kako podnositeljka nije dostavila dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u predmetu drugog lica donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe.

U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka samo formalno poziva na njihovu povredu, koju ne obrazlaže bilo kakvim razlozima, niti u zahtevu postavljenom u ustavnoj žalbi traži utvrđivanje njihove povrede.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 12607/14 od 18. avgusta 2016. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti