Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništivši presudu Vrhovnog kasacionog suda. Sud je zaključio da je revizijska presuda zasnovana na proizvoljnom tumačenju činjeničnog stanja i da ne sadrži adekvatno obrazloženje o ključnim navodima revizije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Knežević i Melanije Grbić, obe iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Knežević i Melanije Grbić izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1177/10 od 30. novembra 2010. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji podnositeljki izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž1. 294/09 od 2. oktobra 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Knežević i Melanija Grbić, obe iz Kikinde, preko punomoćnika Slavka Kolarskog, advokata iz Kikinde, podnele su Ustavnom sudu 18. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude naveden e u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosteljke u predmetnom postupku tužile Republiku Srbiju – Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Filijala Kikinda radi isplate razlike zarade, iz razloga što smatraju da im je povređeno pravo na odgovarajuću zaradu iz člana 104. Zakona o radu; da su podnositeljke kod tuženog poslodavca bile raspoređene na radno m mest u višeg poreskog izvršitelja, ali da su obavljale potpuno iste poslove kao i zaposleni na radnom mestu višeg inspektora naplate, pri čemu su bile nejednako plaćene; da su prvostepeni i drugostepeni sud pravilno utvrdili činjenično stanje, ali da su nižestepeni sudovi pogrešno odbili predmetni tužbeni zahtev , smatrajući da su podnositeljke bile dužne da obavljaju i „druge poslove po nalogu šefa odseka“, kako je to predviđeno aktom o sistematizaciji i rešenjem o raspoređivanju; da su podnositeljke u žalbi i reviziji osporavale takav stav nižestepenih sudova, ali da su sudovi te navode „potpuno zanemarili“; da je Vrhovni kasacioni sud, bez ikakve činjenične podloge u spisima predmeta i protivno obrazloženju nižestepenih presuda, utvrdio da su podnositeljke poslove višeg radnog mesta obavljale „povremeno“, te da je na ovaj način počinio bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da je takvim postupanjem Vrhovni kasacioni sud „sebe zapravo lišio mogućnosti da validno raspravlja o povredi prava iz člana 104. Zakona o radu“; da je u predmetnom postupku postupljeno suprotn o već postojećoj sudskoj praksi o tome da se mora platiti faktički rad, a ne stručna sprema i da je ustavno i zakonsko pravo zaposlenog na odgovarajuću zaradu za isti rad , a kako je to utvrđeno i presudom Opštinskog suda u Kikindi P1 86/08 od 8. decembra 2010. godine , koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1809/10 od 8. decembra 2010. godine. Podnosteljke su predložile da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi postojanje povreda označenih Ustavom zajemčenih prava i poništi osporenu presudu revizijskog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kikindi P1. 342/08 od 26. maja 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilja Ljubice Knežević i Melanije Grbić, ovde podnositeljki ustavne žalbe, i tužioca M. I, kojim je traženo da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo finansija - Poreska uprava – Filijala Kikinda obaveže da tužiocima isplati označene novčane iznose, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio sledeće činjenično stanje : da su, prema rešenjima Poreske uprave od 28. juna 2005. godine, tužilje bile raspoređene na radno mesto višeg poreskog izvršit elja u zvanju višeg saradnika, te da su rešenjima od 24. jula 2006. godine raspoređene na isto radno mesto u zvanju mlađeg saradnika ; da su navedenim rešenjima utvrđeni i koeficijenti za obračun plate; da svi tužioci imaju višu školu; da je, prema opštem aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Poreskoj upravi, za radno mesto viši poreski izvršitelj predviđena viša stručna sprema i da prema opisu poslova zaposleni na tom radnom mestu vrši popis, utvrđivanje početne vrednosti i zaplenu nepokretnosti u skladu sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, izrađuje odgovarajuće poreske akte i priprema nacrte rešenja, te obavlja i druge poslove po nalogu šefa odseka; da je prema navedenom aktu o sistematizaciji za radno mesto viši inspektor naplate propisana visoka stručna sprema i da prema opisu poslova zaposleni na tom radnom mestu identifikuje poreske obveznike koji imaju dospeli, a neplaćeni poreski dug, sprovodi postupak obezbeđenja naplate ustavnovljavanjem založnog prava u korist Republike Srbije u skladu sa zakonom, priprema nacrte rešenja o prinudnoj naplati i sprovodi postupak naplate u skladu sa zakonom, pstupa u svojstvu prvostepenog organa po podnetim žalbama izjavljenim protiv rešenja i zaključaka donetih u postupku obezbeđenja naplate i same naplate poreza, vodi postupak po zahtevima za odlaganje plaćanja poreskog duga, vodi postupak za povraćaj po podnetim prijavama obveznika PDV, vodi postupak za povraćaj i preknjižavanje poreza i drugih javnih prihoda u skladu sa zakonom, te obavlja i druge poslove po nalogu šefa o dseka; da su radna mesta višeg poreskog izvršitelja i višeg inspektora naplate različito vrednovana, s tim što je više vrednovano radnom mesto višeg inspektora naplate; da u Poreskoj upravi – Filijala Kikinda svi zaposleni na ta dva radna mesta obavljaju iste poslove; da tužioci obavljaju poslove svog radnog mesta višeg poreskog izvršitelja i poslove višeg inspektora naplate, kao što i viši inspektori naplate obavljaju poslove radnog mesta višeg poreskog izvršitelja; da je takvo stanje nasleđeno od ranije i traje za sve vreme za koje tužioci traže isplatu razlike zarade; da su svi zaposleni na ta dva radna mesta zaduženi sa fizičkim i pravnim licima, kao poreskim obveznicima , po početnim slovima prezimena fizičkih lica i naziva pravnih lica, tako da svako vodi određeni broj fizičkih i pravnih lica koji im na taj način pripadaju; da su, što se tiče obima poslova, više zastupljeni poslovi iz domena radnog mesta višeg inspektora naplate; da tužioci kao viši poreski izvršitelji obavljaju sve poslove oba radna mesta, kao i da viši inspektori naplate obavljaju sve poslove oba radna mesta, s tim što ni jedni ni drugi iz opisa poslova višeg inspektora naplate ne rad povraćaj i preknjižavanje poreza; da se za rad na terenu dobija radni nalog od neposrednog rukovodioca, dok se poslovi u kancelariji obavljaju bez radnog naloga; da je tužiljama u periodu od 1. avgusta 2005. godine do 30. novembra 2008. godine isplaćivana plata prema radnom mestu višeg poreskog izvršitelja na koje su raspoređene. Prema oceni prvostepenog suda, plata tužilaca određena je rešenjem direktora Poreske uprave, u skladu sa Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika, i ona se ne može menjati bez obzira što tužioci pored poslova svog radnog mesta obavljaju i poslove radnog mesta višeg inspektora naplate, koje je više vrednovano. S tim u vezi, prvostepeni sud zaključuje da je takva organizacija posla, odnosno način rada prihvaćen od strane svih izvršilaca, uključujući i tužioce, što ne znači da se ona ne može menjati, jer su radna mesta, odnosno opisi poslova striktno razdvojeni i definisani. Pored toga, polazeći od činjenice da je u opisu posla radnog mesta tužilaca navedeno da obavljaju i druge poslove po nalogu šefa odseka, prvostepeni sud je ocenio da su tužioci dužni da postupaju po nalogu svog pretpostavljenog, ukoliko šef odseka utvrdi da tužioci mogu obavljati i druge poslove i da postoji potreba za obavljanjem tih drugih poslova, posebno kada je utvrđeno da je veći obim poslova iz domena višeg inspektora naplate.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž1. 294/09 od 2. oktobra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, među kojima su i podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Kikindi P1. 342/08 od 26. maja 2009. godine. U obrazloženju osporene drugost epene presude je, pored ostalog, navedeno: da se u žalbi navodi da je prvostepeni sud tačno utvrdio činjenično stanje, ali da nije pravilno primenio materijalno pravo, kao i da se žalbom, u suštini, osporava zaključak prvostepenog suda da su tužioci prihvatili postojeću organizaciju posla; da se, po oceni drugostepenog suda, pitanje ličnog stava prema primenjenoj organizaciji poslova ne postavlja kao bitno za presuđenje u konkretnoj pravnoj stvari, gde se sa stanovišta primene materijalnog prava ne može zanemariti okolnost da su tužioci sa završenom višom školom raspoređeni na radno mesto i u zvanje, sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate, mimo koga one ne mogu ostvariti traženu razliku; da je odredbama člana 104. Zakona o radu, koji se supsidijarno primenjuje na zaposlene u dražvanim oraganima, propisano i šta se podrazumeva pod radom iste vrednosti, te da se ne može uzeti da je u pitanju rad iste vrednosti ako se za rad zahteva visok stepen stručne spreme kakav nema zaposleni koji pr etenduje na jednako vrednovanje. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu.

Protiv navedene drugostepene presude tužilje su izjavile reviziju Vrhovnom sudu Srbije osporavajući, pre svega, primenu odredaba člana 104. Zakona o radu od strane Okružnog suda u Zrenjaninu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1177/10 od 30. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjanini Gž1. 294/09 od 2. oktobra 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike plate, sa pripadajućom zakonskom kamatom; da su tužilje rešenjem direktora Poreske uprave raspoređene, u skladu sa stručnom spremom, na radno mesto višeg poreskog izvršitelja, i da su za to radno mesto primale platu u odogovarajućoj visini, saglasno odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, odnosno Zakona o platama državnih službenika; da, u konkretnom slučaju, nema zakonskih uslova , u smislu čl. 14 . i 15. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, da se tužiljama isplati razlika do iznosa plate višeg inspektora naplate, bez obzira na utvrđenje da zbog organizacije posla u filijali u kojoj tužilje rade one faktički i povremeno obavljaju i poslove radnog mesta na koje nisu rešenjem raspoređene, budući da je aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Poreskoj upravi, u opisu poslova višeg poreskog izvršitelja, navedeno da viši poreski izvršitelj, između ostalog, obavlja i druge poslove po nalogu šefa odseka; da se revizijom tužilja neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da je na sporni odnos trebalo primeniti član 104. stav 2. Zakon o radu.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosieljke ustavne žalbe poziva ju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2 .); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnos, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/71) ratifikovan je Muđunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Članom 7. tačka i) Međunarodnog pakta predviđeno je da države članice ovog pakta priznaju pravo koje ima svako lice da se koristi pravičnim i povoljnim uslovima za rad koji naročito obezbeđuju pravičnu zaradu i jednaku nagradu za rad iste vrednosti bez ikakve razlike.

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06 i 61/07) propisano je: da se na zaposlene u Poreskoj upravi primenjuju propisi o državnoj upravi, propisi o radnim odnosima i platama u državnim organima, kao i propisi iz oblasti zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja i obrazovanja, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 169. stav 1.); da su zaposleni u Poreskoj upravi dužni da izvršavaju naloge direktora, odnosno neposrednog rukovodioca izdate radi obavljanja poslova, osim onih kojima se nalaže izvršenje radnji koje predstavljaju krivično delo (član 169. stav 4.).

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02), koji se primenjivao do 1. jula 2006. godine, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnih odnosa, pored ostalih, i lica zaposlenih u ministarstvima i posebnim organizacijama (u daljem tekstu: zaposleni u državnim organima) (član 1. stav 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica, osim onih čija su prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređeni posebnim propisima (član 1. stav 2.); da se na zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena (član 1. stav 3.); da zaposleni u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica za svoj rad primaju platu (član 37. stav 1.).

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07 i 116/08), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1); da je državni službenik lice čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga organa državne uprave, sudova, javnih tužilaštava, Republičkog javnog pravobranilaštva, službi Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službi organa čije članove bira Narodna skupština (u daljem tekstu: državni organi) ili s njima povezanih opštih pravnih, informatičkih, materijalno-finansijskih, računovodstvenih i administrativnih poslova (član 2. stav 1.); da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe (u daljem tekstu: poseban kolektivni ugovor) (član 4. stav 1.); da državni službenik ima pravo na platu, naknade i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima (član 13.); da je državni službenik dužan da, po pismenom nalogu pretpostavljenog, radi i poslove koji nisu u opisu njegovog radnog mesta ako za njih ispunjava uslove, zbog privremeno povećanog obima posla ili zamene odsutnog državnog službenika, da vrstu i trajanje poslova određuje pretpostavljeni pismenim nalogom, najduže na 30 radnih dana, kao i da poslovi mogu da traju i duže od 30 radnih dana ako je potrebno da državni službenik na položaju zameni drugog ili ako na položaju ne radi niko (član 20.).

Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u državnim organima do 1. januara 2007. godine, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnih odnosa, pored ostalih, i lica zaposlenih u ministarstvima, (u daljem tekstu: zaposleni u državnim organima) (član 1. stav 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica, osim onih čija su prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređeni posebnim propisima (član 1. stav 2.); da se na zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena (član 1. stav 3.); da zaposleni u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica za svoj rad primaju platu (član 37. stav 1.)

Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07) je propisano: da se ovim zakonom uređuju plate, naknade i druga primanja državnih službenika i nameštenika (član 1.); da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu i da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate (član 2.); da državni službenik ostvaruje zaštitu prava na platu, naknade i druga primanja prema zakonu kojim se uređuje položaj državnih službenika, a nameštenik prema opštim propisima o radu (član 5.); da se osnovna plata određuje množenjem koeficijenta sa osnovicom za obračun i isplatu plata (u daljem tekstu: osnovica) (član 7. stav 1.); da se koeficijent određuje rešenjem, te da se rešenjem o koeficijentu određuje platna grupa u kojoj se nalazi radno mesto, broj platnog razreda i visina koeficijenta (član 14.); da koeficijent određuje rukovodilac državnog organa, odnosno lice ili telo koje je određeno posebnim propisom (član 15. stav 1.); da ako po pismenom nalogu pretpostavljenog državni službenik radi i poslove koji nisu u opisu njegovog radnog mesta zbog toga što je privremeno povećan obim poslova ili radi i poslove odsutnog državnog službenika, ima pravo na dodatak za dodatno opterećenje, kao i da dodatak za dodatno opterećenje od najmanje 10 radnih dana mesečno iznosi 4% osnovne plate, odnosno 5% osnovne plate ako državni službenik zamenjuje rukovodioca unutrašnje jedinice, te da dodatak za dodatno opterećenje od najmanje 20 radnih dana mesečno iznosi 8% osnovne plate, odnosno 10% osnovne plate ako državni službenik zamenjuje rukovodioca unutrašnje jedinice (član 26.).

Odredbama člana 104. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca (stav 2.); da se pod radom iste vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost i fizički i intelektualni rad (stav 3.); da odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nisu u skladu sa stavom 2. ovog člana – su ništavi (stav 4.); da u slučaju povrede prava iz stava 2. ovog člana zaposleni ima pravo na naknadu štete (stav 5.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasnivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava, propustu suda da odgovori na bitne navode iznete u reviziji, kao i na različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je našao da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljki.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku . Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Na osnovu uvida u osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je utvrdio da je u obrazloženju osporene presude kojim je odbijena revizija tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, navedeno da su tužilje rešenjem direktora Poreske uprava raspoređene na radno mesto poreskog izvršitelja i da za to radno mesto primaju platu u odgovarajućoj visini, u skladu sa zakonom, te da nema zakonskih uslova da se tužiljama isplati tražena razlika do iznosa plate višeg inspektora naplate, bez obzira na utvrđenje da zbog organizacije posla u filijali u kojoj tužilje rade one faktički i povremeno obavljaju i poslove radnog mesta na koje nisu rešenjem raspoređene, budući da je aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji u Poreskoj upravi u opisu poslova radnog mesta višeg poreskog izvršitelja navedeno da obavlja i druge poslove po nalogu šefa odseka. Po oceni Ustavnog suda, tvrdnja Vrhovnog kasacionog sud a da tužilje faktički i povremeno obavljaju i poslove radnog mesta višeg inspektora naplate protivrečna je činjeničnom stanju utvrđenom u predmetnom postupku. Ovo iz razloga što je u prvostepenom postupku utvrđeno da su podnositeljke i zaposleni na radnom mestu višeg inspektora naplate u označenom periodu obavljali iste poslove, tj. poslove oba navedena radna mesta, te da su, u pogledu obima posla, više bili zastupljeni poslovi iz domena radnog mesta višeg inspektora naplate. Takođe, shvatanje Vrhovnog kasacionog suda da obavljanje takvih „faktičkih i povremenih poslova“ spada u druge poslove koje je zaposleni dužan da obavlja po nalogu šefa odseka, kako je to predviđeno u opis u poslova konkretnog radnog mesta , ne može se prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivo. Prema stanovištu Ustavnog sud a, uobičajena formulacija „obavljanje i drugih poslova po nalogu pretpostavljenog“ iz opisa poslova radnog mesta uvek podrazumeva poslove i zadatke konkretnog radnog mesta, koji se javljaju povremeno i privremeno ili samo jednokratno, kao i poslove koji su u vezi sa poslovima koji se obavljaju na radnom mestu, ali se ne mogu precizno navesti i opisati (videti Odluku Ustavnog suda IU-68/2007 od 4. decembra 2008. godine). To svakako ne mogu biti poslovi i zadaci drugog radnog mesta.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu svoju prethodnu ocenu, nije uopšte razmatrao navode revizije o pogrešnoj primeni odredaba člana 104. Zakona o radu, već je samo zaključio da su takvi navodi neosnovani. Me đutim, suština revizijskih navoda odnosi se upravo na pogrešnu primenu navedenih odredaba zakona od strane Okružnog suda u Zrenjaninu koji je, ocenjujući da se odredbe tog zakona supsidijarno primenjuju i na zaposlene u Poreskoj upravi, našao da u konkretnom slučaju nije reč o radu iste vrednosti iz član 104. stav 3. Zakona o radu. Po oceni Ustavnog suda, u situaciji kada je utvrđeno da su podnositeljke ustavne žalbe u periodu u kome traže isplatu razlike zarade sve vreme obavljale i poslove koji nisu u opisu njihovog radnog mesta, i to, po pravilu, bez pismenog naloga, i kada je drugostepeni sud ocenio da se u konkretnom slučaju supsidijarno primenjuju odredbe člana 104. Zakona o radu, bilo je potrebno da revizijski sud ispita da li se u pogledu ostavarivanja zaštite prava na platu zaposlenih u Poreskoj upravi mogu primeniti odredbe člana 104. Zakona o radu, kao opšteg propisa o radu, i da li su te odredbe pravilno primenjene od strane drugostepenog suda.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je , saglasno odredbi člana 20. Zakona o državnim službenicima, državni službenik dužan, da po pismenom nalogu pretpostavljenog, radi i poslove koji nisu u opisu njegovog radnog mesta ako za njih ispunjava uslove, zbog privremenog povećanog obima posla ili zamene od sutnog državnog službenika, i da vrstu i trajanje poslova određuje pretpostavljeni pismenim nalogom, najduže na 30 radnih dana, kao i da državni službenik za obavljanje takvih poslova koji nisu u opisu njegovog radnog mesta, u skladu sa odredbom člana 26. Zakona o platama državnih službenika, ima pravo na dodatak za dodatno opterećenje na osnovnu platu. Takođe, zaposleni u Poreskoj upravi, saglasno odredbi člana 169. stav 4. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, dužni su da izvršavaju naloge direktora, odnosno neposrednog rukovodioca izdate radi obavljanja poslova, osim onih kojima se nalaže izvršenje radnji koje pre dstavljaju krivično delo.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporena revizijska presuda nije obrazložen a na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Takođe, Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi i da je zaključivanje Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke naložio Vrhovnom kasacionom sudu da ponovi postupak po reviziji podnositeljki izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž1. 294/09 od 2. oktobra 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji , Ustavni sud nije posebno cenio ostale navode o povredi ovog prava.

6. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na naknadu nematerijalne štete i prava na rad , zajamčenih članom 35. stav 2. i članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu da će se postupak po reviziji ponoviti, zahtev podnositeljki za utvrđivanje povrede ovih ustavnih prava ocenio kao preuranjen, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević