Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 20 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok su ostali navodi žalbe i zahtev za materijalnu štetu odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. G. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. G. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 35829/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6936/92) , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. G. iz Beograda podneo je, 3. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika M. Ž, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu u stavnu žalbu protiv pres ude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5139/11 od 20. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kome je doneta osporena odluka.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni postupak trajao 20 godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da mu je usled dugog trajanja parničnog postupka povređeno i pravo na imovinu, kao i pravo na izjavljivanje žalbe protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5139/11 od 20. juna 2012. godine kojom je preinačena prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev usvojen, a protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbijen, bez prava na ulaganje žalbe, iako je to „nova“ presuda. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 35829/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6936/12) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. Dž. iz Beograda, podneo je 6. avgusta 1992. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog J. G. iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi duga. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 6396/92.

Zbog izostanka tuženog sa ročišta od 10. novembra 1992. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 6936/92 zbog izostanka, kojom je obavezan tuženi da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime duga, sa zakonskom kamatom, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove. Na ročištu održanom 12. januara 1993. godine sud je, na predlog tuženog, dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, nakon čega je zakazano još tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušani predloženi svedoci. Tuženi je 2. juna 1993. godine podneo sudu protivtužbu kojom je tražio da sud obaveže tužioca-protivtuženog da mu isplati određeni novčani iznos na ime korišćenja usluga pića i hrane u restoranu u kojem je tuženi bio suvlasnik. Zbog izostanka parničnih stranaka sa ročišta od 22. septembra 1993. godine sud je odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca. Obe parnične stranke su tražile da sud nastavi postupak, pa je na ročištu održanom 14. aprila 1994. godine stavljeno van snage rešenje o mirovanju postupka i određen nastavak postupka. Do donošenja presude zakazano je još šest ročišta, od kojih jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva ročišta na predlog punomoćnika tužioca-protivtuženog.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 9175/93 od 26. aprila 1996. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni i protivtužbeni zahtev i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5689/97 od 25. septembra 1997. godine ukinuo ožalbenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 9175/93 od 26. aprila 1996. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 4506/97. Do donošenja sledeće presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano, i to: tri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva ročišta na zajednički predlog parničnih stranaka i jedno ročište zbog nedolaska parničnih stranaka, zbog čega je sud rešenjem od 4. februara 1999. godine odredio da postupak miruje. Na predlog tužioca – protivtuženog postupak je nastavljen i u sprovedenom dokaznom postupku saslušani su svedoci i parnične stranke.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4506/97 od 4. septembra 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev, a odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev i obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi parnične troškove.

Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10087/02 od 23. januara 2003. godine ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4506/97 od 4. septembra 2001. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio nov broj P. 2111/2003. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu od kojih tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti punomoćnika parničnih stranaka. U dokaznom postupku obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnosti revalorizacije po računima o pruženim ugostiteljskim uslugama i dopunsko veštačenje. Punomoćnik tužioca-protivtuženog je obavestio sud da je tužilac-protivtuženi preminuo 15. septembra 2005. godine i da na njegovo mesto u parnicu stupa supruga.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2111/03 od 22. marta 2006. godine usvojio u celosti tužbeni zahtev, a delimično usvojio protivtužbeni zahtev.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv navedene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14382/06 od 14. maja 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog-protivtužioca i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2111/03 od 22. marta 2006. godine u delu kojim je odlučeno o zahtevu za isplatu glavnog duga izraženog u američkim dolarima sa domicilnom kamatom, a ukinuo prvostepenu presudu u preostalim delovima i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon sedam zakazanih ročišta, od kojih jedno ročište nije održano zbog koncentracije dokaza, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, Prvi osnovni sud u Beogradu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine prešla nadležnost za odlučivanje, doneo je 21. juna 2010. godine četvrtu po redu prvostepenu presudu P. 35829/10, kojom je odbio tužbeni i protivtužbeni zahtev, kao i zahteve stranaka za naknadu troškova postupka.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane glavne rasprave od 20. juna 2012. godine, doneo presudu Gž. 5139/11 kojom je preinačio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35829/10 od 21. juna 2010. godine, tako što je obavezao tuženog-protivtužioca da tužilji-protivtuženoj na ime duga isplati u dinarskoj protivvrednosti dug izražen u evrima, sa odgovarajućom domicilnom kamatom, kao i iznos od 460,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je žalbu tuženog-protivtužioca odbio kao neosnovanu i preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je obavezao tuženog-protivtužioca da tužilji-protivtuženoj naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 5. septembra 2012. godine dostavljen punomoćniku tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do pravnosnažnog okončanja postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, 6. avgusta 1992. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5139/11 od 20. juna 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao skoro 20 godina, što bi samo po sebi moglo da ukaže da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka.

Polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, jer je trebalo odlučiti o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva za isplatu duga, što je iziskivalo da se u dokaznom postupku dva puta odredi ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopune tih veštačenja, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je kao tuženi-protivtužilac u predmetnoj parnici imao legitiman materijalni interes da sud o podnetoj tužbi i njegovoj protivtužbi radi duga odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da su podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem doprineli u određenoj meri odugovlačenju postupka. Naime, tuženi-protivtužilac i njegov punomoćnik nisu pristupili na ročišta od 22. septembra 1993. i 4. februara 1999. godine zbog čega je prvostepeni sud, u skladu sa tada važećim odredbama Zakona o parničnom postupku, odredio tromesečno mirovanje postupka. Pored toga, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije pristupio ni na prvo ročište od 10. novembra 1992. godine, kada je prvostepeni sud doneo presudu zbog izostanka. Na predlog punomoćnika podnosioca sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, ali je takvo ponašanje nužno dovelo do produženja trajanja postupka. Ustavni sud je imao u vidu i da je nekoliko ročišta odloženo na predlog punomoćnika tužioca-protivtuženog, čemu se tuženi-protivtužilac nije protivio, ili pak zbog sprečenosti punomoćnika tuženog-protivtužioca.

Ipak, Ustavni sud smatra da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom i protivtužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenom govori činjenica da su u sprovedenom postupku, koji je trajao skoro 20 godina, donete četiri prvostepene presude, od kojih su prve tri ukinute rešenjima drugostepenog suda, a četvrta je preinačena osporenom drugostepenom presudom. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina, predstavka broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04 od 10. juna 2008. godine).

Uzimajući u obzir prethodno izneto, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na određeni doprinos podnosioca dužini trajanja osporenog postupka, te eventualnu složenost činjeničnog stanja koje je utvrđivano sprovođenjem različitih veštačenja, ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje skoro 20 godina.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebnu dužinu trajanja osporenog postupka, ali i doprinos na strani podnosioca dužini trajanja parnice. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu materijalne štete „koja je izjednačena sa iznosima koje treba da plati tužilji, zbog nezakonitog rada državnog organa“, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazi o u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. S druge strane, obaveza naknade materijalne štete može da bude utvrđena onda kada postoji jasna uzročn a vez a između eventualne štete i radnje suda koji je postupao u konkretnom slučaju, a kojom je ta šteta prouzrokovana , pri čemu je uz ustavnu žalbu potrebno da se dostavi dokaz o postojanju uzročne veze i visini štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio potrebne dokaze. Naime, prema oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini iznosa koji je obavezan da plati u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, pri čemu takvo stanovište parničnog suda nije osporeno pred Ustavnim sudom, nespojiv je sa svrhom naknade štete koja se pruža oštećenom u slučaju utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca ustavne žalb e za naknadu materijalne štete.

8. U odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i pr ava na imovinu iz člana 58. Ustava koje se dovode u vezu sa osporenom presudom, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ust avne žalbe samo formalno pozvao na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome nije naveo ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tih prava, potkrepljuju tvrdnje o njihovoj povredi ili uskraćivanju.

Povodom istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako je nesporno da je podnosilac ustavne žalbe, s obzirom na pozitivan ishod prvostepenog postupka u određenom delu , izjavio žalbu protiv prvostepene presude u delu kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da se koristio pravom na preispitivanje zakonitosti prvostepene sudske odluke.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u delu u kojem je ista knuta povreda prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti