Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitih sudskih odluka u istovetnim pravnim situacijama. Odbacuje žalbu u delu koji se odnosi na pravo na imovinu, jer je podnosilac dobrovoljno raspolagao potraživanjem.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-7678/2014
03.11.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L. iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba M. L. izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu Ipv I. 305/14 od 21. avgusta 2014. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. L. iz Šapca je, 9. oktobra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu Ipv I. 305/14 od 21. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio i dužinu trajanja izvršnog postupka u kome je doneto navedeno drugostepeno rešenje.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je privredno društvo “Z.“ a.d. iz Šapca, na osnovu izvršnog sudskog poravnanja Opštinskog suda Šapcu P. 3703/04 od 3. februara 2005. godine, obavezano da podnosiocu na ime zarade i drugih primanja iz radnog odnosa isplati odgovarajuće novčane iznose, a da on nije pokrenuo izvršni postupak sve dok Vrhovni kasacioni sud 2011. godine nije zauzeo stav da je moguće sprovoditi prinudno izvršenje protiv subjekata privatizacije u restrukturiranju ukoliko se radi o naplati novčanih potraživanja iz radnog odnosa. Ističe da je drugostepeno veće izvršnog suda pogrešno ocenilo da podnosilac ustavne žalbe nakon zaključenja ugovora o otkupu potraživanja nema više potraživanja prema izvršnom dužniku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Osnovnom sudu u Šapcu da nastavi postupak izvršenja ili da u suprotnom obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene izvršnom ispravom, kao i da mu naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 9.000 evra.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Izvršni poverilac M. L, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. oktobra 2012. godine Osnovnom sudu u Šapcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika “Z.“ a.d. Šabac, u restrukturiranju, a na osnovu izvršnog poravnanja Opštinskog suda u Šapcu P. 3703/04 od 3. februara 2005. godine, kojim je dužnik obavezan da namiri dospela potraživanja poverioca iz radnog odnosa. Osnovni sud u Šapcu je 1. novembra 2012. godine doneo rešenje I. 2254/12, kojim je odredio prinudno izvršenje protiv navedenog izvršnog dužnika.
Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Šapcu je rešenjem Ipv I. 46/14 od 21. februara 2014. godine ukinulo navedeno prvostepeno rešenje o prinudnom izvršenju i vratilo predmet izvršnom sudiji na ponovno odlučivanje.
U ponovnom postupku, Osnovni sud u Šapcu je 12. maja 2014. godine doneo rešenje I. 2254/12, kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je izvršni poverilac 8. februara 2010. godine zaključio ugovor o otkupu potraživanja sa privrednim društvom “Z.“ a.d. iz Šapca, u restrukturiranju , prema kome je predviđeno da poverilac ustupi navedenom preduzeću potraživanje iz izvršne isprave za naknadu u visini od 30% potraživanja koje ima prema izvršnom dužniku, pa da je izvršni poverilac u samom ugovoru konstatovao da njegovim potpisivanjem nema više nikakvih potraživanja prema izvršnom dužniku; da je imajući u vidu navedeno, sud zaključio da je potraživanje izvršnog poverioca iz izvršne isprave u celini preneto na “Z.“ a.d. iz Šapca.
Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, drugostepeno veće Osnovnog suda u Šapcu je osporenim rešenjem Ipv I. 305/14 od 21. avgusta 2014. godine odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje, ističući da je izvršni poverilac zaključenjem pomenutog ugovora preneo predmetno potraživanje na privredno društvo “Z.“ a.d. iz Šapca i da on više nema pravo da zahteva od izvršnog dužnika izmirenje obaveze utvrđene izvršnom ispravom.
Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su rešenjima Osnovnog suda u Šapcu Ipv.(I) 160/13 od 17. jula 2013. godine i Ipv.(I) 258/13 od 31. oktobra 2013. godine odbijeni kao neosnovani prigovori izvršnog dužnika “Z.“ a.d. iz Šapca, u restrukturiranju, i potvrđena prvostepena rešenja kojima je određeno prinudno izvršenje protiv tog dužnika. Postupajuća drugostepena veća izvršnog suda su u tim predmetima ocenili da je neosnovan prigovor izvršnog dužnika da su zaključenjem ugovora o otkupu potraživanja sa „Z.“ a.d. iz Ša pca prestala potraživanja izvršnih poverilaca utvrđena sudskim poravnanjima kao izvršnim naslovima, jer ta poravnanja nisu ukinuta, poništena, preinačena, stavljena van snage, apsolutno ništava ili bez pravnog dejstva, te da izvršni poverioci, samom izjavom da danom potpisivanja ugovora nemaju nikakvih daljih potraživanja prema izvršnom dužniku, ne mogu da se odreknu prava na pristup sudu zbog toga što je to pravo neotuđivo i ne može biti predmet odricanja.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, koja je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći.
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom doneli različita rešenja i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na druge izvršne poverioce kojima je pravnosnažno usvojen predlog za izvršenje podnet protiv izvršnog dužnika “Z.“ a.d. iz Šapca, u restrukturiranju.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Osnovni sud u Šapcu u osporenom rešenju Ipv I. 305/14 od 21. avgusta 2014. godine ocenio da je podnosilac ustavne žalbe zaključenjem ugovora o otkupu potraživanja sa privrednim društvom “Z.“ a.d. iz Šapca, u restrukturiranju , preneo svoje potraživanje utvrđeno sudskim poravnanjem na treće lice, pa da podnosilac zbog toga više nema aktivnu legitimaciju da traži prinudno izvršenje takvog potraživanja. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, drugostepena veća Osnovnog suda u Šapcu su zauzeli sasvim suprotan pravni stav, prema kome postoje svi zakonski uslovi da se sprovede prinudno izvršenje potraživanja utvrđenih sudskim poravnanjima koja postoje prema dužniku obaveze “ Z.“ a.d. iz Šapca, u restrukturiranju, i da ugovori o otkupu potraživanja iz izvršne isprave, koje su zaključili izvršni poverioci sa privrednim društvom “Z.“ a.d. iz Šapca, u restrukturiranju , nisu od uticaja za odlučivanje u tim predmetima. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Osnovni sud u Šapcu u konkretnom slučaju doneo drugačiju odluku o osnovanosti prigovora izvršnog dužnika u odnosu na druge predmete sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, čiji je predlog za izvršenje pravnosnažno odbijen kao neosnovan, doveo u bitno različit položaj u odnosu na njegove kolege čiji je istovrsni predlog za izvršenje usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje i prava na imovinu u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava i člana 58. stav 1. Ustava, zasniva na činjenici da je Osnovni sud u Šapcu pogrešno ocenio da je zaključenjem ugovora o otkupu potraživanja od 8. februara 2010. godine sa privrednim društvom „Z.“ a.d. Šabac, u restrukturiranju prestalo potraživanje podnosioca utvrđeno izvršnim poravnanjem Opštinskog suda u Šapcu P. 3703/04 od 3. februara 2005. godine. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe posebno napominje da ovakvo postupanje izvršnog suda predstavlja nedozvoljeno mešanje u njegovu imovinu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud najpre ukazuje na svoj pravni stav iznet u više odluka (videti, pored ostalih, odluke Už-177/2007 od 4. juna 2009. godine, Už-2412/2009 od 22. februara 2012. godine, Už-585/2011 od 26. marta 2014. godine), prema kome sporazumi kojima se zaposleni odriču prava da sudskim putem ostvare svoja potraživanja iz radnog odnosa, nisu pravno valjani, odnosno ništavi su sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, kojom se, pored ostalog, utvrđuje da se zaposleni ne može odreći zarade kao pravične naknade za rad. Predmet konkretnog izvršnog postupka je bila prinudna naplata novčanih potraživanja iz radnog odnosa, koja su podnosiocu ustavne žalbe dosuđena izvršnim poravnanjem Opštinskog suda u Šapcu P. 3703/04 od 3. februara 2005. godine u odnosu na izvršnog dužnika koji ima svojstvo privrednog društva u postupku restrukturiranja. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je u svojoj Odluci Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine zauzeo stav da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, iz kog razloga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava. Evropski sud za ljudska prava je 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu, prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.
Nakon toga, Evropski sud je u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.
Uzimajući u obzir napred iznete pravne stavove, Ustavni sud konstatuje da su predmetna novčana potraživanja, momentom pravnosnažnosti sudskog poravnanja, ušla u imovinu podnosioca ustavne žalbe , čije mirno uživanje garantuju Ustav i Protokol broj 1 uz Evropsku konvenciju. Međutim, Ustavni sud je ocenio da mirno uživanje imovine, pored korišćenja, podrazumeva i ovlašćenje titulara da imovinom slobodno raspolaže. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je na osnovu ugovora o otkupu od 8. februara 2010. godine ustupio svoja potraživanja iz izvršne isprave privrednom društvu „Z.“ a.d. Šabac, u restrukturiranju, uz naknadu koja je iznosila 30% od njihovog ukupnog iznosa. Na taj način je, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, nakon što je stekao imovinu na osnovu navedenog sudskog poravnanja, slobodno raspolagao njome, iz kog razloga se zaključenje pomenutog ugovora ne može smatrati aktom odricanja od prava na pravičnu naknadu za rad, kao ustavnog prava kojeg se niko ne može odreći, što dalje isključuje i primenu navedenih pravnih stavova Ustavnog suda i Evrop skog suda za ljudska prava , koji se odnose na odgovornost države za neizvršenje presuda protiv subjekata privatizacije u postupku restrukturiranja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je drugostepeno veće Osnovnog suda u Šapcu dalo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenilo da podnosilac ustavne žalbe ne može tražiti prinudno izvršenje potraživanja koje je dobrovoljno i uz naknadu preneo na treće lice.
Budući da se osporeno drugostepeno rešenje zasniva na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju materijalnog prava, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetno prinudno izvršenje pokrenuto 29. oktobra 2012. godine, podnošenjem predloga za izvršenje podnosioca ustavne žalbe Osnovnom sudu u Šapcu i da je postupak okončan 21. avgusta 2014. godine, donošenjem osporenog rešenja Osnovnog suda u Šapcu Ipv I. 305/14 , iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao jednu godinu i deset meseci. Ustavni sud je ocenio da se bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, posebno zbog činjenice da je izvršni sudija u prvom stepenu u dva navrata odlučivao o osnovanosti predloga za izvršenje. Stoga Ustavni sud i navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava smatra očigledno neosnovanim.
Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da se izvršenje sudskih odluka , prema praksi Evropskog suda za ljudska prava , smatra sastavnim delom suđenja (stav izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Međutim, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi da se kao jedinstvena celina sa predmetnim izvršnim postupkom sagleda i parnični postupak koji je ishodovao zaključenjem sudskog poravnanja P. 3703/04 od 3. februara 2005. godine pred Opštinskim sudom u Šapcu, uzimajući u obzir značajan protek vremena od donošenja izvršne isprave do pokretanja postupka za njeno prinudno izvršenje, kao i činjenicu da je podnosilac svoje potraživanje iz zaključenog poravnanja u međuvremenu ustupio uz naknadu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav zauzeo u predmetu Už-4356/2014.
Polazeći od iznetog, Sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.
8. S obzirom na to da se osporeno drugostepeno rešenje zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, jedini mogući vid zadovoljenja za podnosioca zbog konstatovane povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.