Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je iznos od 600 evra, dosuđen zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, neadekvatna naknada. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu od 800 evra, umanjenu za već isplaćeni iznos.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Bečej u predmetu broj 952-02-178/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

sO b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Beograda, preko punomoćnika N . K, advokata iz Bečeja, podneo je Ustavnom sudu, 31. jula 20 20. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2000/17 od 13. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe da u predmetnom upravn om postup ku „ništa nije odlučeno“ posle više od deset godina i da organ uprave nije otklonio nepravilnosti u evidencijama , koje je bio dužan da otklo ni po službenoj dužnosti.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud poništi osporeni akt i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete, kao i na naknadu troškova postupka pred ovim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporeni akt , kopiju spisa predmeta broj 952-02-178/2010 Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Bečej i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. januara 2010. godine Službi za katastar nepokretnosti Bečej podneo zahtev za donošenje dopunskog rešenja o promenama na nepokretnostima u katastru nepokretnosti, kojim je tražio upis prava pešačkog i kolskog prolaza do javnog puta širine od 2,50 m u korist k.p. broj …, na k.p. br. …/2 i …/1 KO Bečej . U zahtevu je navedeno da je, po mišljenju podnosioca, prilikom izrade katastra nepokretnosti trebalo da se upiše pravo stvarne službenosti pešačkog i kolskog prolaza, „koje u praksi postoji od deobe parcela…a novi kupac objekata izgrađenih na k.p. br. …/2 i …/1 stavlja u izgled zabranu prolaska preko tih parcela“. Zahtev je preciziran podneskom od 9. februara iste godine, tako da se na osnovu odredbe člana 137. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru traži upis prava službenosti prolaza do javnog puta radi korišćenja porodične stambene zgrade .

Zaključkom prvostepenog organa broj 952-02-178/10c od 23. februara 2010. godine prekinut je predmetni postupak zbog prethodnog pitanja, jer je ocenjeno da se traži naknadno preispitivanje tačnosti sprovođenja sudskog rešenja Dn. 1503 od 7. decembra 1949. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. marta 2010. godine izjavi o žalbu protiv navedenog zaključka , koja je usvojena rešenjem Ministarstva građevinarstva i urbanizma od 11. marta 2013. godine i predmet vraćen prvostepenom orgnau na ponovno odlučivanje.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo zaključak od 15. maja 2013. godine, na osnovu člana 58. stav 2. i člana 210. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je naložio podnosi ocu da dostavi „sudski akt sa izričitim nalogom da se upiše pravo službenosti, jer se traži naknadno preispitivanje tačnosti sprovođenja sudskog rešenja Dn. 1503 od 7. decembra 1949. godine, a preispitivanje sudskih postupaka može vršiti samo sud. Zaključkom je određeno „da se taj postupak pokreće u roku od 60 dana od dana prijema zaključka“, a propuštanje roka ima za posledicu da se smatra da je stranka odustala od zahteva i donošenje zaključka o obustavi postupka. U obrazloženju zaključka je navedeno da se zemljišno-knjižno odeljenje kretalo u granicama uputstva kojim je naložen samo upis tereta na k.p. broj …/1 kao poslužnog dobra. Uputstvom o pravnom leku podnosi lac je poučen da se protiv tog zaključka može izjaviti posebna žalba nadležnom ministarstvu, saglasno odredbi člana 212. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. juna 2013. godine izjavi o žalbu protiv novodonetog zaključka, koju je Republički geodetski zavod odbacio kao nedozvoljenu rešenjem broj 952-02-22-7619/2016 od 21. decembra 2016. godine. U obraz loženju rešenja je navedeno da, uprkos pouci o pravnom sredstvu datoj u pobijanom zaključku, protiv istog žalba nije dozvoljena, budući da se protiv zaključka žalba može izjaviti samo kada je to zakonom propisano, a zakon ne predviđa posebnu žal bu protiv zaključka kojim se nalaže dostavljanje isprava.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2000/17 od 13. maja 2020. godine o dbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, podneta 13. februara 2017. godine, protiv predmetnog rešenja tuženog organa, iz razloga navedenih u tom rešenju.

Nakon donošenja osporene presude prvostepeni organ nije postupao u predmetnoj upravnoj stvari do dana kada su spisi dostavljeni Ustavnom sudu .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10 ) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.) .

Saglasno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09), ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Bečej u predmetu broj 952-02-178/2010 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak pokrenut zahtevom podnosioca ustavne žalbe od 27. januara 2010. godine, da je do donošenja osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2000/17 od 13. maja 2020. godine trajao deset godina i da još nije pravnosnažno okončan, što, samo za sebe, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se predmetni upravni postupak ne može smatrati složen im, ni u pogledu činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da on kao vlasnik objekta izgrađenog na katastarskoj parceli koja je nastala deobom parcela ima pravni interes da se u razumnom roku oceni osnovanost njegovog zahteva za upis tereta na parceli kroz koju je prolazio do promene nosioca prava na toj parceli.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da odgovornost za dugo trajanje predmetnog upravnog postupka snose drugostepeni organ – koji je o žalbama podnosioca odluči vao ukupno šest i po godina, kao i Upravni sud, budući da je predmetni upravni spor trajao tri godine i tri meseca.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on propustio da u periodu koji je ukupno trajao duže od šest godina podnese tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja administracije“, u cilju ubrzanja postupka odlučivanja o njegovima žalbama izjavljenim protiv zaključaka prvostepenog organa. Ustavni sud je, međutim, polazeći od izloženog, a posebno imajući u vidu da osporeni postupak nije pravnosnažno okončan, našao da navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe ne može uticati na ocenu Suda o tome da je u predmetnom upravnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da nakon donošenja osporene presude nije doneto rešenje o obustavi predmetnog postupka, niti bilo kakva odluka o predmetnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine ( predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2000/17 od 13. maja 2020. godine, Ustavni sud je konstatovao da je zaključkom prvostepenog organa od 15. aprila 2013. godine naloženo podnosiocu ustavne žalbe da pokrene postupak pred nadležnim sudom u određenom roku, a da će se, u protivnom, smatrati da je odustao od zahteva i obustaviti predmetni upravni postupak. Ovaj sud je dalje konstatovao da je donošenjem osporene presud e postao pravnosnažan navedeni zaključak prvostepenog organa , ali da time nije pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak, odnosno nije rešena sama upravna stvar. Ustavni sud je stoga ocenio da osporenim aktom nije odluč eno o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te on ne predstavlja pojedinačn i akt koji je podoban za ispitivanje u postupku po ustavnoj žalbi, u smislu člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ( videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 , od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti