Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 500 evra zbog neefikasnog postupanja sudova, uprkos njegovom delimičnom doprinosu odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-768/2011
30.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Petrovića iz Apatina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Petrovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Apatinu u predmetu P1. 3/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Minis tarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Petrović iz Apatina je 17. februara 2011. godine, preko punomoćnika Dejana Krstića, advokata iz Sombora, podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvcencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Apatinu, u predmetu P1. 3/07.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tužba u predmetnom radnom sporu podneta Opštinskom sudu u Apatinu 19. septembra 2002. godine, a da je pravnosnažno odlučeno tek presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 547/10 od 3. novembra 2010. godine; da je podnosilac, kao tužilac u radnom sporu, od dana podnošenja tužbe do donošenja presude protiv koje su iscrpljeni svi pravni lekovi, čekao više od devet godina i da je za sve to vreme trpeo duševne patnje zbog neizvesnosti spora.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, prizna mu pravo na naknadu štete zbog dužine trajanja sudskog postupka u iznosu od 500.000 dinara i dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Apatinu P1. 3/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 19. septembra 2002. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Apatinu tužbu protiv tuženog javnog komunalnog preduzeća "Naš dom" iz Apatina, radi poništaja odluke broj 2258/2002 od 4. septembra 2002. godine, kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu od 14. jula 1997. godine, kao i radi vraćanja na rad i naknade štete zbog izgubljene zarade za period van radnog odnosa. Predmet je dobio broj P. 470/02.

Pred prvostepenim sudom održano je pripremno ročište zakazano za 27. januar 2003. godine, kao i prvo ročište za glavnu raspravu od 28. februara 2003. godine. Na ročište zakazano za 24. mart 2003. godine tužilac nije pristupio, iako je bio uredno pozvan, zbog čega je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Predlog za nastavak postupka, punomoćnik tužioca je podneo 26. juna 2003. godine, nakon čega je sledeće ročište održano 26. septembra 2003. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužioca. Na naredna četiri ročišta (7. novembra i 28. novembra 2003. godine, 19. februara i 30. marta 2004. godine) izveden je dokaz saslušanjem svedoka S.T, A.N, M.Š, B.B i N.Ž, kao i zakonskog zastupnika tuženog javnog preduzeća. Naredna tri ročišta za glavnu raspravu (13. maja i 28. septembra 2004. godine i 17. februara 2005. godine) nisu održana, i to: dva na molbu punomoćnika tužioca, a jedno zbog bolesti tužioca. Na ročištu održanom 25. marta 2005. godine obavljeno je ponovno saslušanje svedoka B.B i M.Š, dok naredno ročište zakazano za 27. maj 2005. godine nije održano zbog bolesti punomoćnika tužioca. Na ročištu održanom 16. septembra 2005. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca i zakonskog zastupnika tuženog, nakon čega je glavna rasprava zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Apatinu P. 470/02 od 16. septembra 2005. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za poništaj odluke o otkazu ugovora o radu, vraćanje na rad i naknadu štete zbog izgubljene zarade za period van radnog odnosa. Navedena presuda je punomoćniku tužioca uručena 30. januara 2006. godine, a punomoćniku tuženog 26. januara 2006. godine.

Po žalbi tužioca, Okružni sud u Somboru je doneo presudu Gž1. 445/06 od 18. decembra 2006. godine, kojom je usvojio žalbu i delimično preinačio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Apatinu P1. 470/02 od 16. septembra 2005. godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i za vraćanje na rad, dok je u odnosu na traženu naknadu štete zbog izgubljene zarade za period van radnog odnosa prvostepenu presudu ukinuo i u tom delu predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. Okružni sud u Somboru je po žalbi tužioca odlučivao u periodu od 15. marta 2006. godine, kada je spise primio, do 8. januara 2007. godine, kada je spise vratio Opštinskom sudu u Apatinu.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je dobio broj P1. 3/07. Tuženi je 16. februara 2007. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 445/06 od 18. decembra 2006. godine, u delu kojim je preinačena presuda Opštinskog suda u Apatinu P1. 470/02 od 16. septembra 2005. godine.

Prvostepeni sud je, i pored izjavljene revizije, održao tri ročišta za glavnu raspravu (2. marta, 30. marta i 25. maja 2007. godine), u kom periodu je obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost visine izgubljene zarade tužioca za period van radnog odnosa. Nakon dostave nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, na koji stranke nisu imale primedbi, Opštinski sud u Apatinu je 30. maja 2007. godine prosledio spise Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o reviziji tuženog.

Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev II. 832/07 od 6. februara 2008. godine, kojom je ukinuo presudu Okružnog suda u Somboru Gž1. 445/06 od 18. decembra 2006. godine i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje o žalbi tužioca. U ponovnom žalbenom postupku, Okružni sud u Somboru je doneo rešenje Gž1. 462/08 od 16. aprila 2008. godine, kojim je presudu Opštinskog suda u Apatinu P. 470/02 od 16. septembra 2005. godine ukinuo i u odnosu na deo kojim je odlučeno o zahtevima za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i za vraćanje na rad. Spisi parničnog predmeta su Opštinskom sudu u Apatinu vraćeni 24. aprila 2008. godine.

Od prijema spisa do presuđenja, Opštinski sud u Apatinu je održao još dva ročišta za glavnu raspravu (5. juna i 5. septembra 2008. godine), na kojima je tužilac saslušan po drugi put, a po treći put izveden dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika tuženog. U ovom periodu jedno ročište (18. juna 2008. godine) je odloženo na molbu punomoćnika tužioca. Na ročištu održanom 5. septembra 2008. godine, Opštinski sud u Apatinu je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Apatinu P1. 3/07 od 5. septembra 2008. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za poništaj odluke o otkazu ugovora o radu, vraćanje na rad i naknadu štete zbog izgubljene zarade za period van radnog odnosa. Imajući u vidu da je tužilac u međuvremenu angažovao još jednog punomoćnika iz reda advokata, presuda od 5. septembra je dostavljena obojici punomoćnika, tačnije advokatu Dejanu Krstiću 12. septembra 2008. godine, a advokatu Aleksandru Cvejiću 17. septembra 2008. godine. Punomoćnik tuženog je ovu presudu primio 15. septembra 2008. godine.

Odlučujući o žalbama koje su u ime tužioca izjavila oba punomoćnika, Okružni sud u Somboru je doneo presudu Gž1. 1571/08 od 27. februara 2009. godine kojom je žalbe odbio i presudu Opštinskog suda u Apatinu P1. 3/07 od 5. septembra 2008. godine u celini potvrdio. Žalbeni postupak je trajao od 24. oktobra 2008. godine do 22. aprila 2009. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 547/10 od 3. novembra 2010. godine odbijena je revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 1571/08 od 27. februara 2009. godine. Postupak po reviziji trajao je u periodu od 8. jula 2009. godine, kada su spisi primljeni u Vrhovnom kasacionom sudu, do 13. decembra 2010. godine, kada su spisi vraćeni Osnovnom sudu u Somboru - Sudska jedinica u Apatinu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Apatinu. Revizijska presuda je advokatu Aleksandru Cvejiću uručena 15. decembra 2010. godine, dok je advokat Dejan Krstić ovu presudu primio 2. februara 2011. godine.

4. Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuj u od odred be člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je povredu prava na suđenje u razumnom roku cenio u odnosu na naveden u odredb u Ustava .

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04) , koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. septembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Apatinu i da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II 547/10 od 3. novembra 2010. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 15. decembra 2010. godine, odnosno 2. februara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja predmetnog sudskog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala osam godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak u parnici iz radnog odnosa nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je odlučivano o tri tužbena zahteva (poništaj rešenja, vraćanje na rad i naknada štete zbog izgubljene zarade), koji su zahtevali i izvođenje većeg broja dokaza. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za osmogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da se radilo o gubitku posla podnosioca i o njegovom mogućem vraćanju na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on delimično doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka , tako što je postupak u određenom periodu mirovao zbog njegovog nedolaska na zakazano ročište, kao i zbog činjenice da je pet ročišta za glavnu raspravu odloženo na zahtev podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika. Navedeni propusti podnosioca su, po nalaženju Ustavnog suda, produžili trajanje predmetne parnice za skoro dve godine. Ustavni sud ističe da je u sporu iz radnog odnosa i tužilac dužan da postupa u skladu sa načelom hitnosti, a ne samo sud.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u najvećoj meri je doprinelo ne dovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda u Apatinu, koji u pojedinim fazama postupka, prilikom zakazivanja ročišta, nije obraćao dovoljnu pažnju na hitnost postupka, te su primetni vremenski razmaci između dva ročišta od dva do čak pet meseci. Takođe, Opštinski sud u Apatinu je bio dužan da spise parničnog predmeta bez odlaganja dostavi Vrhovnom sudu Srbije na odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 445/06 od 18. decembra 2006. godine. Međutim, prvostepeni sud je pre dostavljanja spisa održao čak tri ročišta, na kojima je, ne sluteći stav revizijskog suda, tužioca izložio dodatnim troškovima (obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje). Presudu P1. 470/02 od 16. septembra 2005. godine, Opštinski sud u Apatinu je strankama otpravio nakon četiri i po meseca od zaključenja glavne rasprave, čime je evidentno prekoračen rok za izradu presude iz člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je takođe ocenio da je i postupak po reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 1571/08 od 27. februara 2009. godine trajao neprihvatljivo dugo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Apatinu, u predmetu P1. 3/07, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka, kao i podnosiočev doprinos tome. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedovoljne efikasnosti nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu .

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti