Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog tumačenja propisa o sticanju stanarskog prava na stanu u privatnom vlasništvu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu vlasnika stana, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Apelacionog suda zbog proizvoljnog zaključka o postojanju prava zakupa, zasnovanog na aktu nenadležnog organa i bez utvrđenog pravnog osnova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Z . J, G . J . i B . J, svih iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. J, G . J . i B . J . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2313/12 od 12. jula 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2313/12 od 12. jula 2012. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3314/11 od 23. novembra 2011. godine, ispravljene rešenjem istoga suda P. 3314/11 od 7. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J. iz Novog Sada i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i izreci podneli su, 3. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika G. K, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akta navedenog u tač. 1. i 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući razloge na kojima zasnivaju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, podnosioci navode da je osporena presuda zasnovana na stavu drugostepenog suda da su rešenjem stambenog preduzeća pravni prethodnici tužilaca stekli stanarsko pravo na stanu koji je u njihovom vlasništvu. Po mišljenju podnosilaca, ovakav zaključak nema utemeljenje u zakonu jer se, saglasno tada važećim zakonskim propisima, stanarsko pravo nije moglo steći rešenjem stambenog preduzeća, već je ugovor o korišćenju stana morao da bude zaključen između vlasnika stana i nosioca stanarskog prava. S tim u vezi, ističu da je pomenutim rešenjem samo dozvoljeno zaključenje ugovora o korišćenju stana, ali da ni tužioci, ni njihovi prethodnici, nikada nisu imali zaključen takav ugovor sa vlasnicima stana, već isključivo sa stambenim preduzećem, i to do 1993. godine. U prilog osnovanosti svojih navoda ističu i da je osporenom odlukom konstituisano pravo zakupa na stanu u privatnoj svojini, iako se to pravo na stanovima u svojini građana nije moglo sticati nakon donošenja Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2313/12 od 12. jula 2012. godine potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3314/11 od 23. novembra 2011. godine, ispravljena rešenjem istoga suda od 7. maja 2012. godine, kojom je utvrđeno da su tužioci J. S. i S. S. zakupci na neodređeno vreme bliže opisanog stana koji se nalazi u Novom Sadu u H. ulici broj 9, čiji su vlasnici tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe. Istom presudom obavezani su tuženi da sa tužiocima zaključe ugovor o zakupu predmetnog stana. U obrazloženju pomenutih presuda je navedeno da je u toku postupka utvrđeno sledeće činjenično stanje: da je rešenjem NO opštine Novi Sad od 4. septembra 1959. godine od pravnog prethodnika tuženih, L. J, nacionalizovana zgrada koja se nalazi u Novom Sadu u H. ulici broj 9; da je po zahtevu L. J. rešenjem NO opštine Novi Sad od 18. decembra 1959. godine izuzet iz nacionalizacije sporni stan (ulični stan na levoj strani); da su pravni prethodnici tužilaca, M. S. i J. S, predmetni stan koristili od 1944. godine i da je sa njima živeo njihov sin J. S, a kasnije i njegova supruga J; da je na osnovu rešenja Stambenog preduzeća Novi Sad DM 2386/96 od 27. jula 1971. godine, nakon smrti supruga M, nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu postala J. S; da je nakon smrti roditelja, J. S. nastavio da koristi sporni stan sa suprugom J. S. i decom N. i S, koji je rođen 1973. godine; da je porodici S. kasnije oduzeta jedna soba i dodeljena sustanaru D. L; da je tužilja J. S. na osnovu rešenja od 3. marta i ugovora od 24. novembra 1982. godine, stan koji je dobila od preduzeća, menjala za sustanarski deo stana koji je koristila D. L; da je rešenjem Komisije za stambene poslove Grada Novog Sada od 4. marta 1993. godine tužilji J. S. data saglasnost za proširenje na ispražnjeni sustanarski deo stana koji je koristila D. L; da je presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 232/09 od 1. oktobra 2009. godine pravnosnažno utvrđeno da je ništav ugovor o otkupu predmetnog stana zaključen između s jedne strane, J. i J. S. kao nosilaca stanarskog prava i s druge strane opštine Novi Sad. Osnov argumentacije drugostepenog suda za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva zasniva se na zaključku da tužiocima, kao univerzalnim sukcesorima lica koja su u posedu spornog dela stana bila od 1944. godine, pripada pravo zakupa na neodređeno vreme na osnovu čl. 31. i 40. Zakona o stanovanju. Dodatno potkrepljujući iznetu ocenu, Apelacioni sud je istakao da, i pored toga što se radi o privatnoj svojini tuženih i o nepokretnosti koja je izuzeta od nacionalizacije, tuženi, a ni njihovi pravni prethodnici, nikada nisu bili u posedu spornog stana, upravo iz razloga što je na predmetnom stanu postojalo stanarsko pravo pravnih prethodnika tužilaca, koje je J. S, kao supruga M. S, s tekla rešenjem Stambenog preduzeća Novi Sad od 27. jula 1971. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da p ravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2.).

Uredbom o upravljanju stanbenim zgradama („Službeni list FNRJ“, broj 29/54 - prečišćen tekst) bilo je propisano: da na osnovu ugovora o korišćenju stana ili pojedinih stanbenih prostorija korisnici stanova stiču pravo na stan i da odredbe prethodnih stavova važe i za korisnike stanova u stanbenim zgradama u privatnoj svojini koje nisu uključene u stanbenu zajednicu (član 7. st. 1. i 4.); da se stanbene zgrade u privatnoj svojini sa više stanova koje su izgrađene u cilju sticanja prihoda putem iznajmljivanja stanova (najamne stanbene zgrade) uključuju u stanbenu zajednicu i njima upravljaju organi predviđeni ovom uredbom (član 14. stav 1.); da ugovore o korišćenju stanova u zgradama privatnih vlasnika koje su uključene u stanbenu zajednicu zaključuje kućni savet na osnovu rešenja stanbene uprave, a ugovore u vezi sa upravljanjem i održavanjem tih zgrada zaključuju kućni saveti preko svojih predsednika odnosno za to ovlašćenih članova, kao i da ugovore o korišćenju stanova i stanbenih prostorija u zgradama privatnih vlasnika koje nisu uključene u stanbenu zajednicu zaključuju, na osnovu rešenja stanbene uprave, sami vlasnici držeći se propisa stanbene tarife, te da ugovore u vezi sa upravljanjem i održavanjem tih zgrada zaključuju sami vlasnici (član 44. st. 1. i 3.); da će narodni odbori odrediti rok do koga će se zaključiti novi ugovori o korišćenju stanova odnosno stanbenih prostorija (član 84. stav 1.).

Zakonom o stanbenim odnosima („Službeni list FNRJ“, broj 16/59) bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta koji po važećim propisima pretstavlja punovažan osnov za useljenje, stiče pravo da taj stan trajno i nesmetano koristi pod uslovima iz ovog zakona kao i da učestvuje u upravljanju zgradom ako je zgrada pod društvenim upravljanjem (stanarsko pravo) (član 3. stav 1.); da članovi porodičnog domaćinstva lica koje je nosilac stanarskog prava imaju pravo da trajno i nesmetano lično koriste stan u kome zajedno sa njim stanuju (član 30. stav 1.); da pravo davanja na korišćenje stana kao posebnog dela zgrade ima sopstvenik tog stana (član 56. stav 3.); da se ugovor o korišćenju stana zaključuje između nosioca stanarskog prava i kućnog saveta kao pretstavnika stanbene zgrade, odnosno između nosioca stanarskog prava i sopstvenika porodične zgrade u građanskoj svojini, odnosno sopstvenika posebnog dela zgrade (član 127. stav 1.); da postojeći ugovori o korišćenju stana zaključeni pre stupanja na snagu ovog zakona, a u skladu s onda važećim propisima, kao i postojeći podstanarski odnosi punovažno zasnovani pre tog dana, ostaju na snazi, ali će se na prava i obaveze koji proističu iz tih ugovora i odnosa primenjivati odredbe ovog zakona (član 183.).

Zakonom o stambenim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 11/66 i 32/68), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja Stambenog preduzeća Novi Sad od 27. jula 1971. godine, bilo je propisano: da nije dopušteno useliti se u stan niti koristiti stan bez prethodno zaključenog ugovora o korišćenju stana, osim u slučajevima određenim u ovom zakonu (član 6.); da se k orisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju nosilac stanarskog prava, članovi njegovog domaćinstva koji stanuju zajedno sa njim, kao i lica koja su prestala biti članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 12. stav 1.); da kad je ugovor o korišćenju stana zaključio jedan od bračnih drugova koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nosilac stanarskog prava je i drugi bračni drug, ako oni nisu drukčije ugovorili ili ako ovim zakonom nije drukčije određeno i da kad su, u smislu stava 2. ovog člana, oba bračna druga nosioci stanarskog prava, pa jedan od njih umre ili trajno prestane da koristi stan, drugi bračni drug ostaje sam nosilac stanarskog prava ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 18. st. 2. i 3.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo trajno i nesmetano lično koristiti taj stan pod uslovima iz ovog zakona i da članovima porodičnog domaćinstva pripada pravo po stavu 1. ovog člana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane koristiti stan, osim ako je prestao koristiti stan na osnovu otkaza ugovora o korišćenju stana, raskida tog ugovora ili na osnovu ugovora o razmeni tog stana, kao i u drugim slučajevima predviđenim posebnim propisima (član 20.); da se ugovor o korišćenju stana u svojini građana zaključuje između nosioca stanarskog prava i sopstvenika porodične stambene zgrade odnosno sopstvenika stana kao dela zgrade (član 43. stav 3.); da a ko organizacija za gazdovanje stambenim zgradama u društvenoj svojini, odnosno sopstvenik porodične stambene zgrade ili sopstvenik stana kao dela zgrade u slučajevima iz čl. 21, 26. i 74. ovog zakona u roku od 30 dana od dana podnetog zahteva ne zaključi ugovor o korišćenju stana, opštinski sud, na zahtev lica koje treba da koristi stan, donosi rešenje u vanparničnom postupku koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana (član 49. stav 1.) .

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni list SAPV", br. 19/74, 17/81, 22/81, 33/81 i 12/82 - prečišćen tekst) bilo je propisano: da na istom stanu samo jedno lice može biti nosilac stanarskog prava i da kada je stanarsko pravo stekao jedan od bračnih drugova koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nosilac stanarskog prava je i drugi bračni drug (član 15. stav 1.); da nosilac stanarskog prava može izvršiti zamenu stana za stan drugog nosioca stanarskog prava (član 21. stav 1.); da je za zaključenje ugovora o zameni stanova potrebna prethodna saglasnost davalaca tih stanova na korišćenje (član 22. stav 1.); da je nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana iz prethodnih stavova ovog člana, koji po bilo kom osnovu dobije odgovarajući stan u društvenoj svojini dužan da se sa svim članovima porodičnog domaćinstva iseli iz stana u svojini građana (član 87. stav 4 .).

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11 ) je propisano: da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40.); da vlasnik stana u svojini građana može ispražnjeni deo stana koji je koristio jedan od sustanara da da na korišćenje preostalom sustanaru putem zakupa ili da ispražnjeni deo stana pretvori u građevinsku celinu u skladu sa propisima ili može taj deo stana da koristi za smeštaj stvari (član 48. stav 4.).

5. Imajući u vidu navode i razloge ustavne žalbe tj. da podnosioci povredu prava na pravično suđenje zasnivaju na tvrdnji da pravni zaključak drugostepenog suda o sticanju stanarskog prava na stanu u svojini građana na osnovu rešenja stambenog preduzeća nema utemeljenje u zakonu, te ukazuju i na to da tužioci, a ni njihovi pravni prethodnici, nikada nisu imali zaključen ugovor o korišćenju konkretnog stana sa vlasnicima, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao van granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni i arbitrerni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S obzirom na navode ustavne žalbe i utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je, u ovom slučaju, potre bno odgovoriti na pitanje da li se način na koji je drugostepeni sud primenio odredbe merodavnog materijalnog prava i s tim u vezi dao obrazloženje razloga na kojima je zasnovao svoju odluku, može oceniti proizvoljnim u meri da je došlo do povrede prava na pravično suđenje na štetu podnosilaca .

U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud, najpre, ukazuje da su u vreme administrativnog upravljanja stambenim fondom, u periodu od 1945. godine do donošenja Uredbe o upravljanju stanbenim zgradama, raspodelu stanova vršili nadležni organi - narodni odbori, koji su odlučivali o oduzimanju viška i raspodeli stambenog prostora. Donošenjem pomenute Uredbe 1953. godine uvedeno je pravo na stan, koje se sticalo na osnovu ugovora o korišćenju stana i koje je nosiocu tog prava obezbeđivalo trajno i nesmetano korišćenje stana (član 7. st. 1. i 2.). U zavisnosti od toga da li su stambene zgrade u privatnoj svojini bile uključene u stambene zajednice ili ne, ugovor o korišćenju stana u tim zgradama zaključivali su kućni saveti, odnosno vlasnici stanova sa korisnicima, u oba slučaja na osnovu rešenja stambene uprave, pri čemu je Uredbom bila predviđena obaveza narodnih odbora da odrede rok do kog će se zaključiti novi ugovori o korišćenju stanova. Zakonom o stanbenim odnosima koji je stupio na snagu 22. jula 1959. godine, u pravni sistem je uvedeno stanarsko pravo koje se sticalo danom zakonitog useljenja u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta koji predstavlja punovažan osnov za useljenje. Pravo davanja na korišćenje stana u svojini građana imao je vlasnik tog stana koji je zaključivao i ugovor o korišćenju stana (čl. 56. i 127.), s tim što su postojeći ugovori o korišćenju stana, zaključeni pre stupanja na snagu ovog zakona u skladu sa tada važećim propisima, ostajali na snazi (član 183.). Pravni odnos između nosioca stanarskog prava i vlasnika stana u svojini građana bio je na isti način uređen i kasnije donetim zakonima iz 1962. i 1966. godine koji su takođe predviđali da ugovor o korišćenju stana u privatnoj svojini mora biti zaključen sa vlasnikom. Prema odredbama Zakona iz 1966. godine stanarsko pravo se prenosilo na korisnika/člana porodičnog domaćinstva umrlog nosioca stanarskog prava koji je morao da podnese vlasniku stana zahtev za zaključenje ugovora. U slučaju da vlasnik taj ugovor ne zaključi u zakonom predviđenom roku, vanparnični sud je bio ovlašćen da donese rešenje koje zamenjuje ugovor. Dakle, prema saveznom Zakonu o stambenim odnosima iz 1966. godine, koji je bio na snazi do stupanja na snagu pokrajinskog Zakona o stambenim odnosima iz 1971. godine (objavljen u "Službenom listu SAP Vojvodina" broj 24/71 od 30. decembra 1971. godine), u vreme donošenja rešenja stambenog preduzeća iz 1971. godine, pravni osnov za korišćenje stana tj. sticanje stanarskog prava u svojini građana bio je ugovor zaključen sa vlasnikom stana ili pravnosnažna odluka vanparničnog suda koja taj ugovor zamenjuje. Dalje, u svetlu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže i na to da je Zakonom o stambenim odnosima SAPV iz 1974. godine bilo predviđeno da su stanarsko pravo na stanu imala oba bračna druga koja žive u zajedničkom domaćinstvu i kada je to pravo stekao jedan od njih (član 15. stav 1.), te da je nosilac stanarskog prava u svojini građana bio dužan da se sa svim članovima porodičnog domaćinstva iseli iz takvog stana kada po bilo kom osnovu dobije odgovarajući stan u društvenoj svojini (član 87. stav 4.). Takođe, prema ovom zakonu, nosiocu stanarskog prava je za zamenu stana bila neophodna saglasnost davaoca stana na korišćenje, s tim što je predmet zamene mogao biti isključivo stan u smislu člana 4. Zakona, dok je prema Zakonu o stanovanju iz 1992. godine, saglasnost preostalom sustanaru za proširenje i korišćenje preostalog dela stana u svojini građana, davao vlasnik stana.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud pre svega konstatuje da se u predmetnom parničnom postupku odlučivalo o pravu tužilaca da u svojstvu zakupaca na neodređeno vreme nastave sa korišćenjem stana u svojini podnosilaca ustavne žalbe, te da se kao sporno postavilo pitanje postojanja pravnog osnova tj. pitanje da li tužioci pravo na koje pretenduju crpu iz pravnog položaja svojih prethodnika.

Ustavni sud primećuje da je osporena presuda, kojom je pravnosnažno utvrđeno da tužioci imaju pravo zakupa na neodređeno vreme na spornom stanu, doneta isključivo pozivanjem na odredbe člana 31. stav 1. i člana 40. Zakona o stanovanju. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da pravo iz člana 40. pomenutog zakona pripada licima koja su prethodno stekla stanarsko, odnosno pravo zakupa na stanu u svojini građana tj. licima koja to pravo izvode s obzirom na svojstvo korisnika takvog stana, pa je, po oceni Ustavnog suda, bilo neophodno prvo precizno utvrditi da li su, kada i po kom osnovu, pravni prethodnici tužilaca stekli svojstvo nosilaca stanarskog prava na predmetnom stanu na način i pod uslovima propisanim zakonom, a potom, u slučaju postojanja takvog prava, utvrditi da li su tužioci stekli svojstvo članova njihovog porodičnog domaćinstva/korisnika stana, te da li su se, u slučaju da su to svojstvo imali, na njihovoj strani eventualno stekli uslovi za prestanak tog svojstva. Pri tome, Ustavni sud ukazuje se ispunjenost uslova za sticanje stanarskog prava, svojstva člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava i prestanak tog svojstva, cene prema zakonu koji je bio na snazi u vreme ispunjenja uslova za nastanak tih prava, odnosno svojstva.

Dalje, Ustavni sud konstatuje da se suština argumentacije drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva svodi se na ocenu da tužioci svoje pravo zakupa crpu iz pomenutih zakonskih odredaba, s obzirom na to da su njihovi pravni prethodnici u posedu spornog stana od 1944. godine, pri čemu, zaključak o postojanju stanarskog prava pravnih prethodnika tužilaca na spornom stanu drugostepeni sud izvodi iz činjenice da podnosioci, a ni njihovi prethodnici, nikada nisu bili u posedu predmetnog stana "upravo sa razloga postojanja stanarskog prava...". Ovako izneti razlozi, dodatno su potkrepljeni zaključkom drugostepenog suda da je J. S. (svekrva, odnosno baka tužilaca) stanarsko pravo na spornom stanu stekla rešenjem nadležnog stambenog preduzeća od 27. jula 1971. godine. Iz izloženog proizlazi da je za drugostepeni sud dokaz o postojanju punovažnog pravnog osnova pravnih prethodnika tužilaca za korišćenje predmetnog stana tj. za njihovo svojstvo nosilaca stanarskog prava, pa samim tim i za postojanje prava zakupa tužilaca, činjenica da podnosioci, odnosno njihovi pravni prethodnici, nikada nisu bili u posedu svoga stana i akt kojim je pok. J. S. stambeno preduzeće dozvolilo da zaključi ugovor o korišćenju stana u svojini građana.

Po oceni Ustavnog suda, ovako obrazložen zaključak suda o ispunjenosti uslova iz čl ana 40. Zakona o stanovanju nikako se ne može smatrati argumentovanim, pa samim tim ni ustavnopravno prihvatljivim jer je prvo, zasnovan na pretpostavci o postojanju stanarskog prava pravnih prethodnika tužilaca na spornom stanu, budući da se postojanje ovog prava dokazuje nemogućnošću vlasnika da stan koriste i na aktu koji je u pogledu prava korišćenja stana izuzetog iz nacionalizacije doneo organ ovlašćen samo za zaključenje ugovora o korišćenju stanova u društvenoj svojini i drugo, za isti se ne daju bilo kakvi razlozi o sticanju statusa tužilaca kao korisnika spornog stana/članova porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava u smislu odredaba Zakona o stambenim odnosima koji je bio na snazi u vreme eventualnog ispunjenja uslova za sticanje tog svojstva, te eventualnog prestanka tog svojstva.

S obzirom na sve prethodno izneto , Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2313/12 od 12. jula 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br . 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u novom postupku Apelacioni sud u Novom Sadu ponovo odluči o žalbi podnosilaca , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Kako je na osnovu Odluke Ustavnog suda osporena drugostepena presuda poništena, Ustavni sud nalazi da bi ispitivanje navoda o povredi prava na imovinu u ovom momentu bilo preuranjeno , te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrernog tumačenja propisa o sticanju stanarskog prava na stanu u privatnom vlasništvu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti