Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak, koji je trajao skoro deset godina, okončan je obustavom zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, što je posledica izuzetno neefikasnog rada suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Olge Katalinić iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u sa vezi članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Olge Katalinić i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu K. 526/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Olga Katalinić iz Negotina je 8. jula 2008. godine, preko punomoćnika Velibora Mihajlovića, advokata iz Negotina, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je naknadno dopunila, zbog povrede "prava na pravično suđenje i u razumnom roku - član 32. Ustava" u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu K. 526/07, jer je od vremena kada je protiv nje podnet zahtev za sprovođenje istrage kod Opštinskog suda u Negotinu pa do donošenja rešenja Okružnog suda u Negotinu Kž. 137/08 od 26. marta 2008. godine kojim je postupak prema njoj pravnosnažno obustavljen zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja, protekao rok od blizu deset godina. Podnositeljka je takođe navela da osporava presudu Opštinskog suda u Negotinu K. 285/07 od 21. avgusta 2007. godine, rešenje Opštinskog suda u Negotinu K. 526/07 od 25. decembra 2007. godine, rešenje Okružnog suda u Negotinu Kž. 294/07 od 10. maja 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Negotinu Kž. 137/08 od 26. marta 2008. godine. Podnositeljka je tražila da Ustavni sud utvrdi da "suđenje nije bilo pravično i da je trajalo u nerazumnom roku", da obaveže Republiku Srbiju na plaćanje naknade nematerijalne štete u iznosu od 2.000.000,00 dinara i materijalne štete u iznosu od 134.000,00 dinara ili da ovakav zahtev ustupi na rešavanje Komisiji za naknadu štete.

2. Ustavni sud je 11. novembra 2008. godine, u skladu sa članom 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) i članom 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Opštinskog suda u Negotinu odgovor na navode ustavne žalbe, odnosno izjašnjenje o sprovedenim procesnim radnjama u krivičnom predmetu K. 526/07, broj i datum održanih ili odloženih pretresa, razloge odlaganja, opis donetih procesnih i meritornih odluka, sa zaključkom o razlozima tolikog trajanja postupka i nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja podnositeljke kao okrivljene. U odgovoru predsednika Opštinskog suda u Negotinu od 11. decembra 2008. godine iscrpno je izloženo činjenično stanje u pogledu postupanja tog suda u navedenom predmetu.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. U sprovedenom postupku, na osnovu uvida u akte priložene uz ustavnu žalbu i navoda iz dopisa predsednika Opštinskog suda u Negotinu Su. 885/08 od 10. decembra 2008. godine, datog na osnovu uvida u spise predmeta tog suda K. 526/07, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Na osnovu zahteva za sprovođenje istrage Opštinskog javnog tužilaštva u Negotinu, istražni sudija Opštinskog suda u Negotinu je saslušao 20. avgusta 1998. godine podnositeljku ustavne žalbe kao osumnjičenu i istog dana doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv nje i drugih lica zbog sumnje da su izvršili krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona, čime je u odnosu na podnositeljku započeo predmetni krivični postupak. Nakon okončane istrage, javni tužilac je obavestio sud da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja podnositeljke i ostalih okrivljenih, zbog nedostatka dokaza da su izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret. Oštećene Ljiljana Grubić i Živka Stojanović su potom preuzele gonjenje podnositeljke, u svojstvu supsidijarnih tužilaca, tako što su 29. oktobra 1998. godine podnele sudu optužnicu protiv Olge Katalinić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, Vlastimira Stojanovića i Zlatomira Milosavljevića, svih iz Negotina, zbog izvršenja krivičnog dela u odnosu na koje je prethodno i vođena istraga.

Predmet je u Opštinskom sudu u Negotinu zaveden pod brojem K.372/98, ali optužnica supsidijarnih tužilaca nije dostavljena okrivljenima na prigovor sve do 26. februara 2001. godine. U međuvremenu je preminuo okr. Zlatomir Radosavljević, pa je rešenjem od 25. septembra 2002. godine u odnosu na njega obustavljen krivični postupak. Prvi glavni pretres, zakazan za 26. novembar 2002. godine, dakle nakon više od četiri godine po predaji supsidijarne optužnice sudu, odložen je na neodređeno vreme zbog nedolaska oštećenih kao tužilaca i okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Podneskom od 21. novembra 2003. godine, Opštinsko javno tužilaštvo u Negotinu je obavestilo postupajući sud da će preuzeti gonjenje i zastupati podnetu optužnicu. Sledeći glavni pretres je zakazan za 10. decembar 2003. godine, na kom je rešenjem obustavljen krivični postupak zbog nedolaska oštećenih kao tužilaca, nezavisno od izjave javnog tužioca da preuzima gonjenje okrivljenih u tom predmetu. Na zahtev oštećenih kao tužilaca, postupajući sudija im je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje rešenjem od 14. aprila 2004. godine, čime je prethodno rešenje o obustavi krivičnog postupka stavljeno van snage, a predmet je dobio nov broj K. 132/04. Naredni glavni pretres ovaj sudija nije zakazao, a u septembru 2004. godine je izabran za sudiju Okružnog suda u Negotinu, što znači da za šest godina koliko je spis bio kod njega, isti u predmetu praktično nije ni postupao. Nakon što je predmet dodeljen u rad drugom sudiji, glavni pretres je zakazan za 16. mart 2005. godine, kada su saslušani okrivljeni i oštećene kao tužilje u svojstvu svedoka. Glavni pretresi su dalje održavani 9. maja, 23. juna, 12. septembra i 26. decembra 2005. godine, te 24. marta, 12. juna, 20. oktobra i 21. decembra 2006. godine, kada je, nakon saslušanja veštaka grafologa, Opštinski javni tužilac odustao od optužbe protiv okrivljenih. Podneskom od 26. januara 2007. godine, punomoćnik oštećenih je obavestio sud da oštećene ponovo preuzimaju, odnosno nastavljaju gonjenje okrivljenih po predmetnoj optužnici.

Glavni pretres zakazan za 16. februar 2007. godine nije održan zbog bolesti sudije, a pretres zakazan za 7. mart iste godine je odložen jer oštećeni kao tužioci nisu uredno pozvani. Na glavnom pretresu 18. aprila 2007. godine sud je doneo rešenje da se krivični postupak protiv okrivljenih obustavlja, jer se, zbog nedolaska na pretres, smatra da su oštećeni kao tužioci odustali od gonjenja. Rešenjem od 10. maja 2007. godine, prvostepeni sud nije uvažio molbu punomoćnika supsidijarnih tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje, ali je Okružni sud u Negotinu rešenjem Kž. 294/07 od 15. juna 2007. godine ukinuo oba prethodno navedena rešenja i predmet vratio opštinskom sudu na ponovno odlučivanje. Nakon glavnog pretresa održanog 20. avgusta 2007. godine, doneta je i 21. avgusta javno objavljena prvostepena presuda K. 285/07 kojom su podnositeljka ustavne žalbe i saokrivljeni Stojanović Vlastimir oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo koje im je optužnicom stavljeno na teret, jer delo nije dokazano. Okružni sud u Negotinu je, uvažavajući žalbu supsidijarnih tužilaca, rešenjem Kž. 453/07 od 6. novembra 2007. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Negotinu K. 526/07 od 25. decembra 2007. godine odlučeno je da nema mesta optužbi i da se obustavlja krivični postupak protiv okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, jer je zastarelo krivično gonjenje za delo koje joj je stavljeno na teret. Okrivljena je protiv ovog rešenja izjavila žalbu, ističući da je postupak morao da se okonča - obustavi presudom u kojoj bi se obrazložilo zašto je došlo do zastarevanja postupka i ko je za to kriv. Navela je da je, kao častan čovek i građanin, ona zbog lažnih optužbi deset godina nazivana okrivljenom za delo koje nije učinila i što je na kraju i dokazano kroz nalaz veštaka, ali je zato njoj naneta ogromna šteta, ozbiljno narušeno zdravlje i okrnjen ugled nje i njene porodice, iako je imala interes i želju da se sudski postupak što pre okonča i dokaže istina, a ne da dođe do zastarevanja postupka. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Negotinu Kž. 137/08 od 26. marta 2008. godine je odbijena žalba podnositeljke i potvrđeno prvostepeno rešenje o obustavi krivičnog postupka, a podnositeljka je ovo drugostepeno rešenje primila 18. juna 2008. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Dakle, u pogledu krivičnog postupka, garancija suđenja u razumnom roku je ustanovljena prvenstveno u korist okrivljenog lica, koje ima pravo da očekuje da će sud što pre pravnosnažno odlučiti o tome da li su optužbe protiv njega osnovane, jer vođenje krivičnog postupka po pravilu sa sobom povlači određenu društvenu stigmatizaciju i neprijatnosti po onoga ko je takvom postupku podvrgnut, koje mogu biti moralne, materijalne, emocionalne, psihološke ili druge prirode.

Prilikom ocene o postajanju povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je period koji spada u nad­lež­nost ovog suda, ratione temporis, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda, i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da je sudski postupak po svojoj prirodi nedeljiva celina, Ustavni sud je zauzeo stanovište da se kod odluke o osnovanosti predmetne ustavne žalbe mora uzeti u obzir celokupno trajanje krivičnog postupka, počev od 20. avgusta 1998. godine kada je protiv podnositeljke kao okrivljene doneto rešenje o sprovođenju istrage, pa do 18. juna 2008. godine kada je primila drugostepeno rešenje kojim je ovaj krivični postupak pravnosnažno obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Navedeno trajanje krivičnog postupka od skoro deset godina, pri čemu nije doneta meritorna odluka o osnovanosti optužbe kojom je podnositeljki stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela falsifikovanje isprave, već je postupak okončan procesnim rešenjem zbog proteka desetogodišnjeg roka u kome je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za delo za koje je bila optužena, samo po sebi ukazuje da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

I pored ovakve konstatacije, a polazeći od činjenice da je razumna dužina sudskog postupka re­la­tivna kategorija koja zavisi od niza činilaca, Ustavni sud je ispitivao da li su, i u kojoj meri, složenost pravnih i faktičkih pi­ta­nja u kon­kret­nom predmetu, ponašanje okrivljenih i postupanje suda koji je vodio postupak, uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je mišljenja da u ovom krivičnom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman dokazni postupak, jer je sporno bilo jedino to da li je naznačeni testator (zaveštalac) svojeručno potpisao poslednju izjavu volje, pri čemu je bio nesporan potpis podnositeljke na tom dokumentu, u svojstvu testamentarnog svedoka.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe svojim radnjama kao okrivljena nije doprinela dužem trajanju sud­s­kog postupka. Ne može se smatrati da je ponašanje okrivljene tokom po­stup­ka, koja je izostala samo sa prvog zakazanog glavnog pretresa, na koji nisu pristupili ni supsidijarni tužioci, bitno doprinelo dužini trajanja ovog procesa, jer je na sve druge pretrese uredno pristupala. Takođe, okrivljena je imala aktivan odnos u toku postupka, obraćajući se više puta usmeno, a potom i pritužbom predsedniku na rad suda, od koga je u dopisu Su. 44/07 od 12 marta 2007. godine dobila odgovor da je 7. marta 2007. godine pretres nepotrebno odložen i da ovaj predmet zahteva hitno postupanje. Ustavni sud zaključuje da je podnositeljka imala razložan interes da se krivični postupak što pre okonča i to meritornom odlukom suda, te da se dokaže istinitost njenih tvrdnji da nije izvršila krivično delo za koje je optužena, jer je samo vođenje ovog postupka za nju nesumnjivo bilo stresno, te Sud nema osnova da sumnja u istinitost navoda podnositeljke da je ovako dugo trajanje postupka u kome je bila podvrgnuta krivičnim optužbama, uticalo na njeno zdravstveno stanje, kako u duševnom, tako i u fizičkom smislu.

Ustavni sud nalazi da je do okončanja predmetnog postupka donošenjem rešenja o obustavi krivičnog postupka došlo zbog izuzetno neefikasnog i nedelotvornog rada prvostepenog suda. Ovakav za­klju­čak nedvosmisleno pro­iz­la­zi i iz odgovora na ustavnu žalbu koji je dostavio predsedni­k Opštinskog suda u Negotinu, a koji je sastavni deo činjeničnog stanja ove odluke. Primera radi, supsidijarna optužnica je dostavljena okrivljenima na prigovor nakon dve godine i četiri meseca od predaje sudu, prvi glavni pretres je zakazan posle više od četiri godine od podnošenja optužnice, a prvi sudija koji je bio zadužen predmetom nije za šest godina rada na predmetu odmakao dalje od samog početka, odnosno nije održao ni jedan glavni pretres na kome bi makar saslušao okrivljene. U prilog neefi­kas­nom suđenju bilo je i postupanje Opštinskog javnog tužilaštva u Negotinu, koje je zahtevalo sprovođenje istrage protiv podnositeljke pa potom odustalo od gonjenja, zatim je opet 21. novembra 2003. godine preuzelo gonjenje od supsidijarnih tužilaca i zastupalo podnetu optužnicu, da bi tokom glavnog pretresa ponovo odustalo od gonjenja podnositeljke.

Ni promena postupajućeg sudije, koja je mogla objektivno da uslovi posto­ja­nje određenog perioda neaktivnosti suda, ne može se smatrati valjanim raz­lo­gom koji može da opravda prekoračenje razumnog roka za donošenje sudske odlu­ke. Ustavni sud i ovde naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.

Na osnovu izloženog, a u skladu sa praksom i kriterijumima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud zaključuje da je podnositeljki ustavne žal­be povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je Opštinski sud u Negotinu prekoračio razuman rok za javno raspravljanje i od­lu­čivanje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv podnositeljke. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke Odluke, prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke od­lu­čio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede ustavnog prava u ovom slučaju ostvari odgovarajućom naknadom nematerijalne štete, koju može ostvariti na način pred­viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Podnositeljka ustavne žalbe se pozvala i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporavajući presudu Opštinskog suda u Negotinu K. 285/07 od 21. avgusta 2007. godine, rešenje Opštinskog suda u Negotinu K. 526/07 od 25. decembra 2007. godine, rešenje Okružnog suda u Negotinu Kž. 294/07 od 10. maja 2007. godine i rešenje Okružnog suda u Negotinu Kž. 137/08 od 26. marta 2008. godine.

Razmatrajući u tom delu navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a sa stanovišta utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je pošao od toga da pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo kojim se, pored prava na suđenje u razumnom roku, garantuje i niz drugih prava koja građanima obezbeđuju određene, pre svega procesne garancije da će postupak u kome sud, odnosno drugi nadležni državni organ odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden pravično, a to su: pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, kao i pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Kao razlog za povredu prava na pravično suđenje, podnositeljka u ustavnoj žalbi samo paušalno ističe da je u toku trajanja postupka od deset godina "navedenim postupanjem od strane sudova u Negotinu došlo do kršenja zakona". Kako predmetni navodi podnositeljke ustavne žalbe, ne sadrže relevantne ustavnopravne razloge u pogledu povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnositeljka pozvala, već su suštinski konsumirani kroz utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, to je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević