Odbačena ustavna žalba privrednog društva zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu privrednog društva podnetu zbog navodne povrede prava na pravično suđenje i imovinu u sporu oko naplate potraživanja. Sud je ocenio da se žalbom osporava utvrđeno činjenično stanje, a ne navode ustavnopravni razlozi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja zamenjuje predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi A.D. “Mehanika“ iz Kozarske Dubice, Bosna i Herecegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba A.D. “Mehanika“ izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4786/98 od 9. novembra 2006. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8260/07 od 6. marta 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 290/08 od 5. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A.D. “Mehanika“ iz Kozarske Dubice, Bosna i Hercegovina, je 19. maja 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Zorana Ristića iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 4786/98 od 9. novembra 2006. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 8260/07 od 6. marta 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 290/08 od 5. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je u parničnom postupku u kome su donete osporene presude dokazano da je podnosilac ustavne žalbe vlasnik robe i da je tuženi izvozio predmetnu robu u Irak; da je tuženi nesavesno i samovoljno prodao potraživanje tužioca na tržištu i da je naplatio obveznice koje nije hteo da preda tužiocu; da “je tuženi zamenio vrednost robe za obveznice Iračke centralne banke u vrednosti od svega 20 % robe“ i da su postupajući sudovi neosnovano zaključili da podnosilac ustavne žalbe nema pravo da naplati kompletnu vrednost robe, nego samo 20% te vrednosti; da su sudovi “odbili da označe tuženog kao nesavesno lice u pravnom poslu, te su ga osudili samo na vraćanje primljenog iznosa, umesto da ga osude da isplati kompletan iznos tražbine po izvozu“. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je pred Trgovinskim sudom u Beogradu vođen parnični postupak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog “Progres“ kompanije za spoljnotrgovinski, unutrašnji promet i finansijsko posredovanje A.D. Beograd, radi naknade materijalne štete zbog neispunjenja ugovorne obaveze (tužilac je postavio i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da mu tuženi isplati protivvrednost obveznica dobijenih po osnovu izvoza robe tužioca).

Trgovinski sud u Beogradu je 9. novembra 2006. godine doneo osporenu presudu P. 4786/98, kojom je: u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade materijalne štete zbog neispunjenja ugovorne obaveze isplati iznos od 1.273.408,56 dolara, sa domicilnom kamatom na američki dolar po stopi koja se plaća po mestu ispunjenja obaveze; u stavu drugom izreke usvojio eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati iznos od 254.681,71 dolara, sa kamatom od 5,9 % počev od 1. januara 2006. godine do isplate; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu po ugovorima o izvozu robe i da je tuženi u svoje ime a za račun tužioca izvezao poljoprivredne mašine u Irak; da su parnične stranke zaključile ugovor broj I od 18. juna 1988. godine i ugovor broj II od 6. septembra 1988.godine, da je članom 1. oba ugovora navedeno da isti preciziraju međusobna prava i obaveze u realizaciji posla koji je tuženi zaključio u svoje ime, a za račun tužioca sa ino kupcem iz Iraka, da je članom 4. ugovora utvrđeno da će ino kupac izvršiti plaćanja putem otvaranja neopozivog dokumentarnog akreditiva, s tim da će akreditiv biti naplativ dve godine nakon isporuke, tj. datuma tovarnog lista i da je stavom 2. istog člana dogovoreno da će plaćanje od strane inokupca biti u svemu u skladu sa međubankarskim aranžmanom potpisanim između centralne banke Iraka i Jugobanke od 20. januara 1984.godine i protokolom između Iraka i SFRJ potpisanim juna 1987.godine, te da je istim članom utvrđeno da proizvođaču, tj. tužiocu zbog odloženog roka plaćanja pripada kamata od 5 % na godišnjem nivou; da je članom 8. ugovora utvrđeno da sve ostale uslove koje je tuženi prihvatio sa ino kupcem tužilac prihvata kao svoje; da je iz polisa osiguranja zaključenih sa Jubmes bankom broj 1-3729/88 i 1-3789/88 utvrđeno da je tuženi vrednost ugovorenog izvoza po oba ugovora osigurao protiv komercijalnih rizika i da je premije po ovim polisama platio tužilac; da tuženi nije naplatio dug u celini za izvezenu robu tužioca zbog opštepoznate situacije u Iraku – rata, a potom i sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija; da su oglasom Ministarstva finansija Iraka pozvana zainteresovana lica da dostave informacije o nenaplaćenim komercijalnim potraživanjima od određenih iračkih dužnika, pa je u skladu sa svojim ovlašćenjima Jubmes banka, kojoj je povereno administrativno vođenje otvorenih računa kod Centralne banke Irak na kojima su evidentirana potraživanja civilnog sektora poverilaca iz bivše SFRJ, prijavila sva potraživanja sa datumom 31. decembar 2005. godine, uključujući i potraživanje tuženog "Progresa"; da je Republika Irak uputila Jubmes banci konkretan poziv da prihvati regulisanje potraživanja pod uslovima Sporazuma sa Vladama kreditora koje čine Pariski klub poverioca (otpis 80 %, potraživanja uz zamenu ostatka potraživanja u visini od 20 % za dva instrumenta vraćanja zajma, i to obveznica ili zajma sa rokovima otplate do 2028. godine), te da je tuženi prihvatio ponude i uslove za izmirenje duga emitovanim obveznicama; da je prvostepeni sud našao da je neosnovan glavni tužbeni zahtev tužioca, jer je tuženi prihvatio najpovoljnije ponuđene uslove, budući da su isti uslovi dati svim poveriocima državama članica Pariskog kluba, te s obzirom na izjavu iračke države da drugim kupcima neće davati povoljnije uslove, to je sud zaključio da je prihvatanjem ove ponude tuženi postupio u interesu tužioca; da je i članom 8. zaključenih ugovora ugovoreno da sve ostale uslove koji tuženi preuzme u ugovoru sa inostranim kupcem tužilac preuzima kao svoje, što znači da se tužilac ugovorom saglasio sa ovakvim postupanjem tuženog, odnosno prihvatio je sve uslove koje tuženi ustanovi sa inokupcem; da činjenica da tuženi nije postupio u skladu sa odredbama čl. 780, 754. i 755. 3akona o obligacionim odnosima (koje se odnose na podnošenje izveštaja i polaganja računa o obavljenom poslu) nije od uticaja na konkretan slučaj, budući da je tuženi konačno prihvatio najpovoljniju varijantu radi naplate tužiočevog potraživanja, te da tužilac nije dokazao da bi drugačijim postupanjem tuženog potraživanje tužioca bilo naplaćeno u većem iznosu, odnosno pod povoljnijim uslovima; da tužilac nije dokazao da postoji uzročna i posledična veza između radnji tuženog i nastale štete, jer u konkretnom slučaju nečinjenje tuženog, neobaveštavanje tužioca i propuštanje obaveze polaganja računa nije prouzrokovalo štetu tužiocu; da tužilac nije dokazao da je ovakvo postupanje tuženog uzrok nastaloj šteti, jer se radi o opštepoznatoj situaciji koja je vezana za rat i sankcije uvedene u Iraku, pri čemu su svi poverioci stavljeni u isti položaj; da je prvostepeni sud zaključio da je eventualni tužbeni zahtev tužioca osnovan; da je tuženi prihvatio i primio obveznicu u vrednosti od 254.681,71 dolara, a u trenutku davanja izjave o prihvatanju obveznice i davanju naloga za njegovu prodaju je bio dužan da o istom obavesti tužioca, odnosno da mu preda sve što je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun, saglasno odredbama člana 780. Zakona o obligacionim odnosima, a što tuženi nije učinio.

Trgovinski sud u Beogradu je 5. februara 2007. godine doneo rešenje P. 4786/98, kojim je ispravio prvostepenu presudu u stavu trećem izreke tako što je obavezao tuženog da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu novčani iznos od 1.627.400,00 dinara.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene presude, Viši trgovinski sud u Beogradu je 6. marta 2008. godine doneo osporenu presudu Pž. 8260/07, kojom je: u stavu I izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke; u stavu II izreke delimično odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava drugog izreke (u kome je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati iznos od 254.681,71 dolara); u stavu III izreke je delimično usvojio žalbu tuženog i ukinuo prvostepenu presudu u delu drugog stava izreke (u kome je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati kamatu od 5,9 % na navedeni dolarski iznos) i stavu trećem izreke, pa je u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju osporene drugostepene presude, je, pored ostalog, istaknuto: da tuženi nije sporio da je pravni posao zaključen između parničnih stranaka osiguran od nekomercijalnih rizika kod Jubmes banke i da su polise osiguranja potpisane sa važnošću od dve godine i da su one izdate pod posebnim uslovima; da je u tački 5. polise osiguranja utvrđeno da se polisa izdaje pod uslovom da se obezbedi klauzula u ugovoru sa iračkim partnerom da se odredbe godišnjih dogovora (usaglašenih zapisnika) o odlaganju plaćanja, postignutim na zasedanjima Mešovitog komiteta dve zemlje, neće primenjivati na konkretan posao, tj. ugovor i da je taj uslov, koji se sastoji u obezbeđenju klauzule, praktično bilo nemoguće ispuniti, s obzirom na to da su nastali problemi u vezi sa naplatom potraživanja koji su se rešavali na međudržavnom nivou dve zemlje, uz učešće Mešovitog komiteta, u čijem radu su učestvovali i donosili odluke predstavnici ministarstva finansija obe zemlje; da su time polise osiguranja faktički postale bespredmetne iako je ugovor o osiguranju zaključen i da je to prouzrokovalo, uz pomenuto ograničenja važnosti polisa osiguranja, nemogućnost naplate potraživanja od osiguravača; da je, po oceni drugostepenog suda, prvostepena presuda u stavu prvom izreke doneta na podlozi pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Prev. 290/08 od 5. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv stava I izreke drugostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je članom 8. ugovora zaključenog između parničnih stranaka utvrđeno da sve ostale uslove koje je tuženi prihvatio sa inokupcem tužilac prihvata kao svoje i da se ukupno usaglašeno potraživanje tužioca prema predlogu Republike Irak umanjuje za 80% otpisa, što nominalno iznosi 1.018.726,85 dolara, nakon čega ostaje za naplatu 254.681,71 dolara, pa su, po oceni revizijskog suda, nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili zahtev tužioca za isplatu iznosa od 1.273.408,56 USD, sa domicilnom kamatom po stopi koja se plaća po mestu ispunjenja obaveze počev od 1. januara 2006. godine do isplate; da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je u ovom pravnom poslu tuženi prihvatio najpovoljniju varijantu radi naplate tužiočevog potraživanja i da tužilac nije dokazao da bi drukčijim postupanjem tuženog njegovo potraživanje bilo naplaćeno u većem iznosu i pod povoljnijim uslovima; da su neosnovani navodi revizije da je sud morao da ceni činjenicu neispunjenja ugovornih obaveza, kao i činjenicu da li je ugovor prestao momentom otkaza i raskida od strane tužioca, pa ako jeste, da primeni odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima; da predmetni ugovori zaključeni između parničnih stranaka, i to ugovor broj I i ugovor broj II nisu raskinuti, u smislu odredaba čl. 124-130. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je regulisano pitanje raskida ugovora, budući da tužilac nije jednostranom izjavom volje raskinuo predmetne ugovore, niti su ti ugovori raskinuti po samom zakonu i da stoga nije ni bilo osnova za primenu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud, u smislu odredbe člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku, utvrdio da se ne radi o sticanju bez osnova, već o zahtevu tužioca za naknadu štete nastalu iz ugovornog odnosa između parničnih stranaka.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporenim presudama povređena njegova prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U suštini, podnosilac ustavne žalbe smatra da je činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku nepravilno utvrđeno i traži da se ispita zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su mu postupajući sudovi uskratili neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da tuženi kao komisionar ne odgovara za neispunjenje obaveza od strane iračkog kupca i da nema uzročne veze između radnji tuženog i nastale štete za podnosioca ustavne žalbe, odnosno da ne postoji odgovornost tuženog za štetu zbog neispunjenja ugovora usled objektivnih okolnosti (rat u Iraku 1990. godine i međunarodne sankcije koje su usledile nakon toga) nastalih posle zaključenja ugovora o komisionu. Stoga je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno Ustavni sud zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnoprave razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

S obzirom na sve iznete razloge, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENjUJE PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Odbačena ustavna žalba privrednog društva zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti