Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko deset godina. Sud je konstatovao da dužina trajanja postupka nije opravdana i da odgovornost snose nadležni sudovi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. P . iz Pirota , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba A. P . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu K. 2863/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P . iz Pirota je , 3. oktobra 201 2. godine, preko punomoćnika V. P. J , advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Kž 1. 1456/10 od 23. marta 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i člana 33. stav 6 . Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1456/10 od 23. marta 2011. godine pravnosnažno okončan krivični postupak koji je protiv njega vođen zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Podnosilac, pored ostalog, dalje navodi : da je krivični postupak pokrenut početkom 1998. godine donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, a da je optužnica podignuta 20. novembra 1998. godine; da je glavni pretres prvi put zakazan za 10. mart 1999. godine, a da je poslednji put „od ukupno 35 zakazanih“ , održan 30. oktobra 2009. godine; da je krivični postupak trajao je ukupno više od 14 godina „od čega samo pred Apelacionim sudom u Nišu dve godine i osam meseci , računajući od dana početka rada toga suda“, odnosno „jednu godinu i pet meseci od dana sednice veća do dana razduženja i ekspedovanja presude iz Apelacionog suda“. Iz iznetog podnosilac ustavne žalbe zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja. Podnosilac u odnosu na osporenu presudu ističe i povredu prava na pravično suđenje, navodeći: da je Apelacioni sud u Nišu potvrdio Presudu Opštinskog suda u Nišu koja „ u sebi sadrži očigledne bitne povrede odredaba krivičnog postupka i očiglednu povredu krivičnog zakona na koje je dužan da pazi i po službenoj dužnosti“; da su „u ovom krivičnom postupku prvostepene presude dva puta ukidane od strane Okružnog suda kao drugostepenog, a jednom od strane Vrhovnog suda Republike Srbije i prvostepena i drugostepena po vanrednom pravnom sredstvu“; da je „suština svih odluka o ukidanju nalog prvostepenom sudu da utvrdi uzrok prelaska vozila kojim je upravljao okrivljeni, na levu stranu kolovoza, jer događaj iz ovog krivičnog dela nije sam prelazak vozila na levu stranu kolovoza već i uzroci i okolnosti koji su doveli do tog prelaska, kako je naložio Vrhovni sud“; da je prvostepeni sud „izveo dokaze čija sadržina i pojedinačno i zbirno, počev od uviđaja, iskaza svedoka očevidaca, do saobraćajno tehničkih i sudsko medicinskih veštačenja, ukazuje na zaključak o iznenadnom kratkotrajnom gubitku svesti okrivljenog neposredno pre nezgode, pri čemu je bio lišen mogućnosti voljnog delovanja, što bi bio uzrok njegovog iznenadnog prelaska na levu stranu kolovoza“; da je „prvostepeni sud u presudi naveo da sve ove dokaze prihvata kao validne i stručne, međutim i pored toga, suprotno sadržini prihvaćenih dokaza, u izreci presude, u pogledu subjektivnog elementa krivičnog dela proizvoljno utvrđuje postojanje svesnog nehata kod osuđenog P, navodeći da je okrivljeni bio svestan da upravljajući vozilom na taj način može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost živote i tela ljudi, ali je olako držao da štetne posledice neće nastupiti ili da će ih moći sprečiti“; da je „ovakva presuda suprotna čl. 22. i 26 . Krivičnog zakonika “ i da je očigledno proizvoljna jer se „zasniva na predpostavkama što je suprotno čl. 17, 18. i 352. Zakonika o krivičnom postupku“; da je „prvostepenu presudu sa ovakvim početničkim nedostacima Apelacioni sud veoma lako potvrdio navodeći, da je prvostepeni sud u svojoj presudi dao jasne, potpune i nedvosmislene razloge o svim odlučnim činjenicama i potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje iz kojeg proizilazi i pravilna primena krivičnog zakona, na koji način je očigledno proizvoljno, nepravično i nezakonito presudio i time povredio ustavno pravo okrivljenog na pravično suđenje“.

Predložilo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu K. 2863/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred (tadašnjim) Opštinskim sudom u Nišu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 24. novembra 199 7. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Opštinskog suda u Nišu Ki. 1068/97 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Nišu je 20. novembra 1998. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Glavni pretres je do donošenja prve prvostepene presude zakazan ukupno devet puta. Glavni pretres je održan šest puta, a tri puta nije (jedanput zbog nedolaska podnosioca koji je bio bolestan, jedanput zbog nedolaska veštaka i jedanput radi upoznavanja stranaka sa nalazom veštaka).

Opštinski sud u Nišu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 2. februara 2000. godine doneo presudu K. 1816/98 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci. Navedena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Nišu Kž. 507/00 od 19. septembra 2000. godine, čime je krivični postupak bio pravnosnažno okončan.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o vanrednom pravnom leku, zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude, 14. decembra 200 0. godine doneo presudu Kzp. 260/00 kojom je zahtev usvojio i ukinuo presude Opštinskog suda u Nišu K. 1816/98 od 2. februara 2000. godine i Okružnog suda u Nišu Kž. 507/00 od 19. septembra 2000. godine.

Opštinski sud u Nišu je u novom postupku, glavni pretres zakazao tri puta (sva tri puta održan), te je nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 14. juna 200 1. godine doneo presudu K. 201/01 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci.

Okružni sud u Nišu je, rešavajući o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, 23. aprila 200 2. godine doneo rešenje Kž. 849/01 kojim je žalbe uvažio, ukinuo presudu Opštinskog suda u Nišu K. 201/01 od 14. juna 200 1. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred izmenjnim većem.

Predmet je u Opštinskom sudu u Nišu dobio novi broj K. 1030/02.

U periodu od 10. jula 2002. godine (kada su spisi iz Okružnog suda u Nišu vraćeni Opštinskom sudu u Nišu) do 26. marta 2007. godine (kada je doneta prvostepena presuda), obavljeno je novo saobraćajno-tehničko oveštačenje. Takođe, određeno je i novo sudsko-medicinsko veštačenje koje je povereno sudsko-medicinskom odboru u Beogradu kome su radi veštačenja spisi dostavljeni 16. maja 2005. godine, ali ih je 3. aprila 2006. godine odbor vratio bez nalaza i mišljenja, jer nakanda za veštačenje nije prethodno uplaćena. U navedenom periodu (od 16. maja 2005. do 3. aprila 2006. godine) glavni pretres nije zakazivan, niti je sud urgirao dostavljanje spisa. Sudsko-medicinsko veštačenje naknadno nije ni obavljeno. Opštinski sud u Nišu je u ponovnom postupku glavni pretres zakazao 18 puta, a održao ga je četiri puta. Glavni pretres nije održan 14 puta, od čega dva puta zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je jedanput bio sprečen da pristupi o čemu je obavestio sud, a drugi put nije uredno pozvan.

Opštinski sud u Nišu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 26. marta 200 7. godine doneo presudu K. 1030/02 kojom je okrivljenog , ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci.

Okružni sud u Nišu je, rešavajući o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, 27. novembra 2008. godine doneo rešenje Kž.1879/08 kojim je žalbe uvažio, ukinuo presudu Opštisnkog suda u Nišu K. 1030/02 od 26. marta 200 7. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Nišu je u ponovnom postupku, glavni pretres zakazao četiri puta (dva puta održan, a dva puta nije). Oba puta glavni pretres nije održan jer Z. s . m . u Nišu, kome je povereno sud sko-medicinsko veštačenje, nije spise vratio sa veštačenja, te je sud urgirao njihovu dostavu.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Nišu je 30. oktobra 2009. godine doneo presudu K. 2863/08 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci. Pismeni otpravak presude je ekspedovan strankama 20. novembra 2009. godine, te su spisi predmeta po prispeću žalbe i odgovora na žalbu 26. februara 2010. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Nišu, kao stvarno nadležnom sudu za odlučivanje o žalbi.

Apelacioni sud u Nišu je 23. marta 2011. godine, nakon održane sednice veća, doneo osporenu presudu Kž1. 1456/10 kojom je izjavljenu žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Nišu K. 2863/08 od 30. oktobra 2009. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

Apelacioni sud u Nišu je spise predmeta sa pismenim otpravcima drugostepene presude vratio prvostepenom sudu 28. avgusta 2012. godine.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je osporenu drugostepenu presudu primio 13. septembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzimao u obzir celokupni period trajanja postupka , i to za krivični postupak od donošenja rešenja o sprovođenju istrage, odnosno podošenja optužnog predloga, do donošenja odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenut 24. novembra 1997. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Opštinskog suda u Nišu da se protiv njega sprovede istraga. Ustavni sud je dalje utvrdio da je osporeni krivični postupak dva puta pravnosnažno okončavan, i to 19. septembra 2000. godine (donošenjem presude Okružnog suda u Nišu Kž. 507/00, koja je zajedno sa prvostepenom presudom po vanrednom pravnom leku ukinuta 14. decembra 2000. godine presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 260/00) i 23. marta 2011. godine ( donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1456/10).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzeo u obzir period od 14. decembra 2000. godine, kada je po usvojenom zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude prethodno pravnosnažno okonačan krivični postupak počeo iznova, do 23. marta 2011. godine, kada je donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu krivični postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao deset godina i tri mesec a, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (osuđujuća) presuda nakon usvajanja zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude doneta još 14. juna 2001. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe osuđujućom presudom, tek 23. marta 201 1. godine, nakon što je predmet optužbe tri puta razmatran pred dve sudske instance . Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon deset godina i tri mesec a. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da u periodu od skoro godinu dana (od maja 2005. do maja 2006. godine) glavni pretres nije uopšte zakazivan, pri čemu prvostepeni sud niti jednom nije urgirao dostavu spisa sa veštačenja, kao i da je Apelacionom sudu u Nišu trebalo godin u dana i pet meseci da nakon donošenja drugostepene presude spise predmeta vrati nadležnom prvostepenom sudu. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delom koj e je bil o predmet optužbe protiv podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ni pod kojim okolnostima ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od deset godina i tri mesec a, odnosno 11 godina i skoro devet meseci do trenutka kada je branilac podnosioca primio drugostepenu presudu.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie ukazivali na to da mu je osporenom presudom povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, kojim se svakom kome se sudi za krivično delo jemči pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Ustavni sud konstatuje da je navedeno pravo okrivljenog sastavni deo i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, o kojem je bilo reči u tački 5. obrazloženja ove odluke. Stoga Ustavni sud smatra da nije neophodno da se osnovanost ustavne žalbe podnosioca u odnosu na pravo iz člana 33. stav 6. Ustava razmatra posebno.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti