Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Valjevu. Utvrđeno je da drugostepeni sud nije proizvoljno primenio pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za naknadu štete u sporu male vrednosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-770/2008
29.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Beluševića iz Degurića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Beluševića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 686/08 od 11. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Belušević iz Degurića je, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, podneo 4. jula 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu 686/08 od 11. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca protiv tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe, jer tužilac nije dokazao koliko iznosi šteta koja mu je u konkretnom slučaju prouzrokovana. Prema navodu podnosioca ustavne žalbe, tužilac u spornom parničnom postupku nije do zaključenja glavne rasprave predložio izvođenje dokaza veštačenjem kako bi se utvrdila osnovanost tužbenog zahteva u pogledu iznosa materijalne štete. Podnosilac dalje navodi da je Okružni sud u Valjevu preinačio prvostepenu presudu na osnovu zapisnika o proceni štete, koji je sačinjen bez prisustva podnosioca ustavne žalbe, „čija je sadržina u najmanju ruku problematična, a svakako nije proverena u parničnom postupku od strane sudskog veštaka odgovarajuće struke i u kome su navedene cene koje svakako nisu cene koje važe u vreme donošenja sudske odluke“. Podnosilac smatra da sud nije bio ovlašćen da bez predloga stranaka za utvrđenu uzme činjenicu koja se jedino može utvrditi putem odgovarajućeg veštačenja, jer sud, po njegovom mišljenju, nema stručno znanje za utvrđivanje i ocenu pravilnosti kakve isprave. Smatrajući da je time povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi kao nezakonitu osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Mionici P. 63/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Javno preduzeće „Srbijašume“, Šumsko gazdinstvo „Boranja“ iz Loznice je 23. februara 2005. godine podnelo tužbu Opštinskom sudu u Mionici protiv tuženih Dušana Beluševića - ovde podnosioca ustavne žalbe i Radovana Beluševića, radi naknade štete u iznosu od 13.095,00 dinara.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 22. aprila 2005. godine, tuženi - ovde podnosilac ustavne žalbe je osporio osnovanost tužbenog zahteva.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 16. januara 2008. godine, punomoćnik tuženih je izjavio da je nesporno da je tuženi Dušan Belušević izvršio seču 18 stabala na katastarskoj parceli broj 753/79, te smatra da nema razloga za izvođenje dokaza saslušanjem predloženih svedoka. Sud je na istom ročištu izveo dokaz čitanjem prijave za šumsku krivicu Javnog preduzeća „Srbijašume“, Šumska uprava u Valjevu, te zapisnika o proceni i obračunu šumske štete Javnog preduzeća „Srbijašume“, Šumsko gazdinstvo „Boranja“ iz Loznice od 26. novembra 2004. godine. Punomoćnici parničnih stranaka su na navedenom ročištu izjavili da nemaju daljih dokaznih predloga.

Opštinski sud u Mionici je 16. januara 2008. godine doneo presudu P. 63/07, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Javnog preduzeća „Srbijašume“, Šumsko gazdinstvo „Boranja“ iz Loznice, kojim je traženo da sud obaveže tužene Dragana Beluševića - ovde podnosioca ustavne žalbe i Radovana Beluševića da na ime naknade štete pričinjene u tužiočevoj šumi na katastarskoj parceli broj 753/79, a izvršene bespravnom sečom 18 bukovih stabala u oktobru mesecu 2004. godine, solidarno isplate iznos od 13.095,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe, a u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženima na ime naknade parničnih troškova plati iznos od 5.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju presude je navedeno da je sud utvrdio da je tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari osnovan, s obzirom na to da je tužilačko preduzeće dokazalo da je vlasnik katastarske parcele broj 753/79 u KO Mratišić, ali da je tužbeni zahtev valjalo odbiti kao neosnovan, iz razloga što tužilac nije dokazao obim i visinu naknade štete. U obrazloženju presude je takođe navedeno da kako su tuženi osporili tužbene navode, time su osporili i činjenično stanje u odnosu na visinu naknade štete, kao i predložene dokaze koje je tužilac dostavio uz tužbu, u vidu procene i obračuna šumske štete od 26. novembra 2004. godine. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude takođe naveo da nije mogao da utvrdi visinu naknade štete bez sprovođenja veštačenja, te kako tužilac u tužbi i tokom postupka nije predložio izvođenje navedenog dokaza, sud je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude još naveo da nisu bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 224. Zakona o parničnom postupku, iz razloga što tužilac nije dokazao da postoje okolnosti koje bi ukazivale da bi izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka šumarske struke predstavljalo nesrazmernu teškoću, u kom slučaju bi sud bio ovlašćen da po slobodnoj oceni odluči o visini sporne štete.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Valjevu je 11. juna 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 686/08, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Mionici P. 63/07 od 16. januara 2008. godine u stavu prvom izreke u odnosu na tuženog Radovana Beluševića; u stavu drugom izreke preinačio istu presudu u njenom stavu prvom izreke u odnosu na tuženog Dušana Beluševića - ovde podnosioca ustavne žalbe, tako što je ovog tuženog obavezao da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 13.095,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. februara 2005. godine pa do isplate, kao i u stavu drugom izreke, tako što je tužioca obavezao da tuženom Radovanu Beluševiću isplati iznos od 3.000,00 dinara, a tuženog Dušana Beluševića - ovde podnosioca ustavne žalbe obavezao da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 3.600,00 dinara, sve u roku od 8 dana od dana prijema ove presude. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog Dušana Beluševića, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao koliku je štetu pretrpeo. Po oceni drugostepenog suda, tužilac je podneo dokaz o visini štete, a to je procena i obračun koji je sam izvršio, što tuženi Dušan Belušević nije osporio, te se ima uzeti da je visina štete upravo onolika koliko i tužilac tvrdi. Stoga je drugostepeni sud primenom odredaba člana 154. stav 1. i člana 185. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima preinačio prvostepenu presudu i tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe obavezao da tužiocu naknadi štetu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog raspravljanja (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika (član 221.); da svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda, kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke (član 300. stav 1.); da izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, u kome će se naznačiti sporna činjenica o kojoj treba izvesti dokaz i dokazno sredstvo (član 301. stav 1.); da sporovi male vrednosti, u smislu odredaba glave trideset treće Zakona, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara (član 467. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu nije povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Naime, prvostepeni sud je presudom P. 63/07 od 16. januara 2008. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog Dušana Beluševića - ovde podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da je tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari osnovan, s obzirom na to da je tužilačko preduzeće dokazalo da je vlasnik katastarske parcele broj 753/79 u KO Mratišić, ali da je tužbeni zahtev ipak odbijen kao neosnovan, iz razloga što tužilac nije dokazao obim i visinu naknade štete. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude još naveo da nije mogao da utvrdi „visinu naknade štete“ bez sprovođenja veštačenja, kao i da nisu bili ispunjeni uslovi da se odluči o visini štete po slobodnoj oceni, iz razloga što tužilac nije dokazao da postoje okolnosti koje bi ukazivale da bi izvođenje dokaza veštačenjem predstavljalo nesrazmernu teškoću.

Po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Valjevu je pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za preinačenje prvostepene presude. Naime, spor koji je vođen pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetu P. 63/07 predstavlja spor male vrednosti. Ustavni sud nalazi da nije prihvatljivo da u sporu male vrednosti tužbeni zahtev koji sud smatra osnovanim, bude odbijen zato što tužilac nije predložio da se izvede dokaz veštačenjem radi utvrđivanja iznosa naknade štete. Ustavni sud ocenjuje da je protivno načelu ekonomičnosti vođenja postupka da izvođenje dokaza veštačenjem prouzrokuje gubitak u vremenu, trudu i troškovima, koji nije u srazmeri sa značajem predmeta spora. U tom slučaju, sud može izvesti dokazivanje drugim dokaznim sredstvima, radi utvrđivanja iznosa naknade štete.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Mionici P. 63/07 utvrdio da je prvostepeni sud, na predlog tužioca, na ročištu za glavnu raspravu održanom 16. januara 2008. godine, izveo dokaz čitanjem zapisnika o proceni i obračunu šumske štete Javnog preduzeća „Srbijašume“, Šumsko gazdinstvo „Boranja“ iz Loznice od 26. novembra 2004. godine, čiju dokaznu snagu i označeni iznos naknade štete tuženi - ovde podnosilac ustavne žalbe nije osporio. Imajući u vidu da je prvostepeni sud utvrdio da je tužbeni zahtev osnovan, kao i da je pred prvostepenim sudom izveden dokaz čitanjem zapisnika tužiočeve stručne službe o proceni i obračunu šumske štete, koji tuženi - ovde podnosilac ustavne žalbe nije osporio, Ustavni sud nalazi da je Okružni sud u Valjevu pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za preinačenje ožalbene presude i za ocenu da tužiocu pripada pravo na naknadu štete u onom obimu u kome je to tražio i koji je utvrđen u zapisniku o proceni i obračunu šumske štete.

Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno učestvovanje u parničnom postupku, da mu je bila pružena mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima, navodima i dokazima protivne stranke, kao i da sam predloži dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda. Po oceni Ustavnog suda, osporena drugostepena presuda Okružnog suda u Valjevu sadrži ustavopravno utemeljene razloge koji ne predstavljaju izraz proizvoljnog tumačenja i pogrešne primene materijalnog prava. Ustavni sud je stoga utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti