Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od decenije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, pokrenut 1998. godine, pravnosnažno je okončan tek 2010. godine, uz značajne periode neaktivnosti prvostepenog suda, što predstavlja kršenje člana 32. Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Džodana iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Džodana i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7763/07, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Džodan iz Beograda je 21. maja 2009. godine, preko punomoćnika Milorada Matića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 7763/07.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da osporeni parnični postupak nije okončan u razumnom roku, budući da je započet 1998. godine pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu i da se još nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja. Pri tom je u ustavnoj žalbi podnosilac detaljno naveo razloge zbog kojih smatra da mu je postupanjem navedenog prvostepenog suda povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je predložio da mu Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1420/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. januara 1998. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Dušanke Vlaški, radi pobijanja pravne radnje.

Pripremno ročište u ovoj pravnoj stvari zakazano je i održano 23. marta 1998. godine.

Nakon toga Treći opštinski sud u Beogradu je, do donošenja presude P. 25/98, zakazao ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano (14. januara 1999. godine, 20. aprila 2000. godine, 13. juna 2002. godine, 17. maja 2005. godine i 12. septembra 2005. godine), na kojima je izveden dokaz uvidom u odgovarajuće sudske spise, dok osam ročišta nije održano (15. septembra 1998. godine - zbog nedostatka procesnih pretpostavki; 12. novembra 1998. godine - nije pristupila uredno obaveštena tužena; 18. maja 1999. godine - zbog ratnog stanja; 21. marta 2000. godine - bez navođenja razloga; 5. oktobra 2000. godine - nije pristupio uredno obavešteni tužilac; 24. oktobra 2002. godine - zbog bolesti punomoćnika tužene; 16. januara 2003. godine - zbog službene sprečenosti postupajućeg sudije; 16. septembra 2004. godine - zbog izbora sudije na novu funkciju).

U navedenom periodu Treći opštinski sud u Beogradu je u više navrata dopisima (13. oktobra 2000. godine, 8. decembra 2000. godine, 15. marta 2001. godine i 31. oktobra 2001. godine) tražio od Četvrtog opštinskog suda u Beogradu da mu se dostave spisi predmeta P. 1952/99, radi uvida u uste, a koji su mu dostavljeni tek 14. decembra 2001. godine. Takođe je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe dopisima od 13. jula 1999. godine i 10. februara 2000. godine urgirao zakazivanje ročišta za glavnu raspravu u osporenom postupku.

Treći opštinski sud u Beogradu je 12. septembra 2005. godine doneo presudu P. 25/98, kojom je u stavu prvom izreke odbio određene tužbene zahteve podnosioca ustavne žalbe, a u stavu drugom i trećem izreke utvrdio da su određeni tužbeni zahtevi podnosioca povučeni. Navedena prvostepena presuda je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena tek 26. jula 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je 27. septembra 2007. godine doneo rešenje Gž. 12656/06 kojim je delimično ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 25/98 od 12. septembra 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi su dostavljeni prvostepenom sudu 10. oktobra 2007. godine.

U ponovnom postupku zakazano je ukupno osam ročišta za glavnu raspravu od kojih je šest održano (5. februara 2008. godine; 30. septembra 2008. godine; 31. marta 2009. godine; 20. maja 2009. godine; 23. juna 2009. godine i 2. septembra 2009. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem i dopunskim veštačenjem, kao i saslušanjem veštaka, dok preostala dva nisu održana (22. aprila 2008. godine i 23. decembra 2008. godine - bez krivice podnosioca ustavne žalbe).

Treći opštinski sud u Beogradu je 2. septembra 2009. godine presudom P. 7763/07 usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7469/10 od 16. decembra 2010. godine preinačio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 7763/07 od 2. septembra 2009. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Važeći Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 8. januara 1998. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a pravnosnažno je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7469/10 od 16. decembra 2010. godine.

Navedeno trajanje postupka od skoro 13 godina samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak. U prilog navedenom stoji i činjenica da je u navedenom postupku izveden dokazni postupak uvidom u odgovarajuće spise i veštačenjem, odnosno saslušanjem veštaka.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se podnosilac i njegov punomoćnik uglavnom uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta. Takođe je punomoćnik podnosioca više puta urgirao postupanje nadležnog suda u navedenom parničnom predmetu i predlagao da sud zakaže ročište i okonča parnicu. U pogledu interesa podnosioca ustavne žalbe, predmet spora je za njega nesumnjivo od materijalnog značaja.

Razmatrajući postupanje suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je dugom trajanju postupka isključivo doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prva prvostepena presuda P. 25/98 doneta nakon skoro osam godina od pokretanja postupka i da je u tom periodu samo izveden dokaz uvidom u određene sudske spise i dokumentaciju, kao i da ja ta presuda dostavljena podnosiocu ustavne žalbe posle skoro 11 meseci od dana donošenja. Ustavni sud je ocenio da nije dopustivo i da nema opravdanja da se prvo ročište za glavnu raspravu zakaže tek nakon šest meseci od zaključenja pripremnog ročišta, kao i da se preostala ročišta zakazuju u razmacima od nekoliko meseci (u najvećem broju slučajeva zakazivana su samo dva do tri do ročišta godišnje). Ustavni sud je konstatovao dva perioda neaktivnosti prvostepenog suda: prvi period neaktivnosti je period od skoro 21 mesec, koji je protekao od 5. oktobra 2000. godine do 13. juna 2002. godine i drugi period neaktivnosti je period od 20 meseci, koji je protekao od 16. januara 2003. godine do 16. septembra 2004. godine. U navedenom vremenskom intervalu prvostepeni sud jeste preduzimao neke radnje, kao što je traženje spisa sudskog predmeta i nalaganje tužiocu da uredi tužbu, međutim ta postupanja suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da se za 40 meseci održe samo dva ročišta. Dalje, u toku trajanja prvostepenog postupka ukupno deset ročišta nije održano bez krivice podnosioca, od čega dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Procesna efikasnost prvostepenog suda narušena je u određenoj meri i ponašanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu koji je nakon 14 meseci od dana traženja dostavio Trećem opštinskom sudu u Beogradu zahtevane spise predmeta.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od decenije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti