Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Glavni razlog za prekomernu dužinu postupka bila je neaktivnost prvostepenog suda u periodu od dve i po godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. P . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1094/11 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. P . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 26. novembra 2015. godine, preko punomoćnika M. I, advokata iz Grdelice, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1636/15 od 6. oktobra 2015. godine i Osnovnog suda u Leskovcu P. 1094/11 od 26. marta 2015. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Povredu prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava podnosilac obrazlaže tvrdnjom da sudovi uopšte nisu uzeli u obzir i cenili iskaze poimenično navedenih svedoka koji njemu idu u prilog, a da su s druge strane razmatrali dokaze suprotne strane – pisane izjave svedoka koji nisu saslušani na raspravi, a čija imena podnosilac ne navodi. U prilog tvrdnji o povredi označenih prava ističe i da suprotna strana nije pružila dokaze o osnovanosti svog zahteva u odnosu na pokretne stvari, dok zbog činjenice da je postupak trajao 11 godina smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava, poništi osporene akte i dosudi mu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1094 /11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S . P . podneo je 9. jula 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženih N . P, ovde podnosioca ustavne žalbe i Lj . I, radi utvrđenja prava svojine na bliže opisanim pokretnim i nepokretnim stvarima po osnovu sticanja u braku sa pok. majkom tuženih.

Nakon ročišta održanog 23. septembra 2004. godine tuženi N. P . je 6. oktobra podneo protivtužbu protiv tužioca- protivtuženog S . P . (u daljem tekstu: tužilac) i tužbu protiv tuženih Lj . i Z . I, radi utvrđenja prava svojine na određenim nepokretnostima.

Posle dva održana ročišta u decembru 2004. godine spojene su parnice po tužbi i protivtužbi.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 400/10 P. 430/10 od 2. novembra 2010. godine, od ukupno 31 zakazan og ročišta, 19 nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog loših vremenskih prilika, dva zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, jedno radi saslušanja predsednika sudskog veća na okolnost po čijem predlogu je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a jedno zbog reforme pravosuđa. Osim navedenih razloga, sedam ročišta nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog tuženog-protivtužioca N . P . (u daljem tekstu: tuženi), odnosno njegovog punomoćnika ili na njihovu molbu, dva zbog neuručenja poziva ovom tuženom i tri zbog nedolaska tužioca tj. na molbu njegovog punomoćnika. U ovom delu postupka, u toku 2005. godine sprovedeno je građevinsko veštačenje , a u februaru 2006. godine sudski veštak je dostavio pisano izjašenje na primedbe stranaka. Osim navedenog, izveden je dokaz saslušanjem stranaka i vršen je uviđaj na licu mesta.

Pomenutom prvostepenom presudom od 2. novembra 2010. godine odbijen je tužbeni, a delimično je usvojen protivtužbeni zahtev.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 250/11 od 8. marta 2011. godine potvrđena je nižestepena presuda u delu odluke o tužbenom zahtevu, dok je u preostalom delu ukinuta.

U ponovnom postupku, od ukupno 14 zakazanih ročišta, tri nisu održana - jedno zbog sprečenosti predsednika veća, a dva zbog štrajka advokata, s tim što u periodu od 18. septembra 2012. godine, kada nije održano ročište zbog sprečenosti sudije, do 20. marta 2014. godine, nije preduzeta nijedna parnična radnja u postupku. Po predlozima stranaka saslušano je 11 svedoka (troje od šestoro čije su pisane izjave pročitane predložio je tužilac , a tuženi N. P . nije predlagao saslušanje ostalih troje, već je po njegovom predlogu saslušano pet svedoka koje poimenično navodi u ustavnoj žalbi), a stranke su takođe ponovo saslušane.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 1094/11 od 26. marta 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da tužilac S. P . po osnovu sticanja u braku i nasleđa iza smrti majke tuženih ima pravo svojine u bliže označenim udelima na određenim nepokretnim i pokretnim stvarima, dok je za u odnosu na određene nepokretne stvari njegov zahtev odbijen (st. 1. do 3. izreke). Istom presudom delimično je usvojen a delimično odbijen protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na opisanim nepokretnostima (st. 4. i 5. izreke). U obrazloženju presude se konstatuje da je sud izveo predložene dokaze, između ostalog, i da je pročitao izjave šest poimenično navedenih lica, te da je u svojstvu svedoka saslušao njih troje od navedenih šestoro, čije iskaze u bitnom i citira, te na osnovu ovih dokaza i iskaza drugih svedoka izvodi zaključak da određena sporna imovina predstavlja bračnu tekovinu tužioca i pok. majke tuženih. Takođe se navodi da je sud imao u vidu i iskaze svedoka B . M, Lj . M, Z . M . i D . J, koji su se izjasnili da su tuženom pomagali pri gradnji određenih nepokretnosti, ali da njihovi iskazi ne utiču na drugačiju odluku.

U žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, tuženi N. P . je, pored ostalog, istakao da sud nije cenio iskaze svedoka koji su saslušani po njegovom predlogu ali nije stavio primedbe kada su čitane izjave lica koja nisu saslušana u svojstvu svedoka pred sudom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1636/15 od 6. oktobra 2015. godine delimično je preinačena ožalbena nižestepena odluka, tako što je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu nasleđa na opisanim nepokretnostima u udelu od 1/3 idealna dela, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena, uz ocenu da žalba tuženog nije pružila valjane dokaze na osnovu kojih bi bila dovedena u sumnju tačnost i potpunost utvrđenih bitnih činjenica.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 12. maja 2016. godine odbačena je kao nedozvoljena tužiočeva revizija.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosilac ističe, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i slobo da u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava započeo 9. jula 2004. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene drugostepene presude 6. oktobra 2015. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao više od 11 godina i dva meseca , što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka.

Međutim, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju ceniti i drugi činioci, pre svega složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u tom postupku za podnosioca .

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine na više pokretnih i nepokretnih stvari, po različitim osnovima (sticanje u braku, građenjem i po osnovu nasleđa) može se okarakterisati kao složen, imajući u vidu činjenična i prava pitanja koja je trebalo raspraviti.

Po oceni Suda, za očekivati bi bilo da je na strani podnosioca postojao interes da se predmetni postupak okonča u što kraćem roku, kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih prava na spornoj imovini. Međutim, i pored činjenice da se postupak vodio povodom imovine koju je podnosilac imao u državini, podnosilac je svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka. Naime, zbog nedolaska podnosioca i njegovog punomoćnika, odnosno na njihovu molbu, nije održano sedam ročišta, što je trajanje postupka produžilo za oko godinu i po dana.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud bio neaktivan u periodu od dve i po godine – od septembra 2012. do marta 2014. godine. Pored toga, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća, a jedno radi njegovog saslušanja kako bi se utvrdilo po čijem predlogu je određeno izvođenje dokaza veštačenjem. Po nalaženju Ustavnog suda, opisano postupanje prvostepenog suda prevashodno je dovelo do toga da predmetni postupak po svim zahtevima bude pravnosnažno okončan nakon više od 11 godina. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/13-dr. zakon i 103/13), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja i složenost postupka, ali i doprinos na strani podnosioca ukupnoj dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja prvostepenog sud a.

7. Polazeći od toga da podnosilac povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da sud nije prihvatio dokaze koji njemu idu u prilog (iskaze određenih svedoka), već dokaze druge strane, Ustavni sud pre svega ukazuje da se pomenutim pravom ne jemči strankama u sudskom postupku da svi njihovi dokazi i dokazni predlozi budu prihvaćeni i da na osnovu njih bude utvrđena činjenična podloga za presuđenje. Ovakvo ovlašćenje sudova mora se posmatrati isključivo u vezi sa njihovim zakonskim ovlašćenjem da utvrde činjenice koje smatraju bitnim za presuđenje i to na osnovu dokaza za koje utvrde da iz njih te činjenice proističu. Obaveza sudova jeste da daju valjane razloge o tome zašto su određene dokaze prihvatili, a druge ne, ukoliko se radi o onima iz kojih se utvrđuje činjenična građa. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza, osim u slučaju ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, a što je dovelo do povrede ustavnih prava i sloboda. Po nalaženju Suda, prvostepeni sud je u obrazloženju osporene presude, opisujući proces ocene izvedenih dokaza, dao dovoljne razloge o prihvatanju, odnosno neprihvatanju pojedinih dokaza i s tim u vezi o izvođenju zaključaka o dokazanosti odlučnih činjenica. Sledom izloženog, podnosiočevi navodi o povredi prava na pravično suđenje ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, jer podnosilac ne ukazuje na različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama.

S obzirom na izneto, Sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti na: www.ustavni. sud. rs ).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti