Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio pravo kada je našao nedostatak pasivne legitimacije javnog preduzeća, iako je ono pravni sledbenik ranijeg fonda i obavlja delatnost uređenja zemljišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi D. J . iz S . kod Paraćina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J . izjavljena protiv presude Višeg suda u Jagodini Kž1. 248/15 od 29. septembra 2015. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredb om člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Jagodini Kž1. 248/15 od 29. septembra 2015. godine, u delu kojim se potvrđuje prvi stav izreke presude Osnovnog suda u Paraćinu K. 294/13 od 6. aprila 2015. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi branioca okrivljenog D. J . izjavljenoj protiv prvog stava izreke presude Osnovnog suda u Paraćinu K. 294/13 od 6. aprila 201 5. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. J . izjavljena protiv akta Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 1104/15 od 22. januara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz S . kod Paraćina je, 26. novembra 201 5. godine, preko punomoćnika Z. T , advokata iz Paraćina, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Jagodini označen e u izreci , koju je dopunio podneskom od 26. februara 2016. godine, osporavajući i akt Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 1104/15 od 22. januara 2015. godine, a sve zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčen og odredb om člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena sudska odluka kojom je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja tri krivična dela uvrede i osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporen om presudom povređeno načelo ne bis in idem, jer je protiv podnosioca ustavne žalbe prethodno vođen prekršajn i postup ak povodom istog životnog događaja koji je obustavljen zbog nastupanja zastarelosti gonjenja. Podnosilac je istakao da se drugostepeni sud nije osvrnuo na žalbene navode koji se odnose na povredu načela ne bis in idem iako je rešenje o obustavi prekršajnog postupka doneto u toku predmetnog krivičnog postupka, na šta je u žalbi okrivljeni jasno ukazivao.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku pred Ustavnim sudom utvrđeno je da su povodom istog životnog događaja protiv podnosioca ustavne ža lbe istovremeno vođen a dva kaznena postupka, i to prekršajni postupak zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, i krivični postupak zbog tri krivična dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika. Prekršajni postupak je u toku trajanja prvostepenog krivičnog postupka obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja, a krivični postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom, kojom je podnosilac oglašen krivim zbog tri krivična dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara.

U prekršajnom postupku koji je vođen pred Prekršajnim sud om u Paraćinu u predmetu Pr. 1116/13 (ranije Pr. 889/12) , podnosiocu ustavne žalbe je stavljano na teret da je dana 6. maja 2012. godine oko 18,00 sati u selu S. na mestu zvanom „S .“, narušio javni red i mir, vršenjem nasilja prema drugom, na taj način što je usled ranije narušenih međuljudskih odnosa, nakon kraće svađe fizički nasrnuo na D. M . i zadao mu dva udarca otvorenom šakom u predelu glave, gde je tom prilikom oštećeni zadobio lake telesne povrede. Rešenjem Prekršajnog suda u Paraćinu Pr. 1116/13 od 12. maja 2014. godine , koje je postalo pravnosnažno 2. juna 2014. godine obustavljen je navedeni prekršajni postupak usled nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja.

Osporenom presud om pravnosnažno je okončan krivični postup ak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe po privatnoj krivičnoj tužbi D. M, D e. M . i P . M , zbog tri krivična dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika , u kojem je podnosiocu stavljeno na teret da je dana 6. maja 2012. godine oko 18,30 časova ispred kapije od ograde kod kolibe privatnog tužioca D. M . prišao privatnom tužiocu i iznenada ga sa svoje obe ruke udario pesnicama u obe slepoočnice, i zatim uputio uvredljive reči: „Zašto ti opet sviraš k.“, i nakon upućenih reči, prišao privatnom tužiocu i iznenada ga sa svoje obe ruke udario pesnicama u obe slepoočnice; dok je istog dana na istom mestu oko 19,30 pri čemu je mogao da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan da je njegovo delo zabranjeno, a privatnim tužiocima De . i P . M . uputio uvredljive reči : „Možete vi mene da uhvatite za k .“.

Iz prvostepene presude Višeg suda u Paraćinu K. 294/13 od 6. aprila 2015. godine proizlazi da je krivični sud u toku postupka imao saznanja da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, vodio prekršajni postupak povodom istog životnog događaja, koji je obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja, kao i da je rešenje o obustavi postalo pravnosnažno 2. juna 2014. godine. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je stav suda da se u konkretnom krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog za krivično delo koje je sastavni deo događaja povodom koje je pravnosnažno okončan prekršajni postupak u kojem je zaštitni objekat bio javni red i mir, dok je zaštitni objekat u krivičnom postupku čast i ugled privatnog tužioca, te kako se ne radi o istom zaštitnom objektu, pa su se u radnjama okrivljenog stekla obeležja i krivičnog dela i prekršaja, čime se, i pored obustave prekršajnog postupka omogućava oštećenom da zaštiti svoju čast i ugled.

Iz žalbe okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je osporavao prvostepenu presudu Osnovnog suda u Paraćinu K. 294/13 od 6. aprila 2015. godine proizlazi da je okrivljeni istakao povredu načela ne bis in idem ukazujući na prekršajni postupak koji je povodom istog događaja vođen i pravnosnažno obustavljen protiv njega, a da prvostepena presuda ne sadrži jasno obrazloženje razloga o odlučnim činjenicama, da li se u konkretnom slučaju radi o već presuđenoj stvari .

Osporenom presudom Višeg suda u Jagodini Kž1. 248/15 od 29. septembra 2015. godine odbijene su kao neosnovan e žalb e okrivljenih i privatnih tužilaca i ožalbena prvostepena presuda je potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude nije ocenjen žalbeni navod o istaknutoj povredi načela ne bis in idem.

4. Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo, dok je odredbom člana 33. stav 7. Ustava utvrđeno da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu.

Odredbama člana 4. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen (stav 1.), te da pravnosnažna sudska odluka ne može biti izmenjena na štetu okrivljenog (stav 2 .).

Odredbom člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05) (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara.

Odredbom člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru (" Službeni glasnik RS", br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) (u daljem tekstu: ZJRM) propisano je da ko vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ukazuje na povredu načela ne bis in idem garantovanu odredbom člana 34. stav 4. Ustava.

Iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije Ustavni sud je utvrdio da je povodom istog životnog događaja protiv podnosioca ustavne žalbe najpre pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak rešenjem Prekršajnog suda u Paraćinu Pr. 1116/13 od 12. maja 2014. godine, koje je postalo pravnosnažno 2. juna 2014. godine, zbog prekršaja protiv javnog reda i mira učinjenog na taj način što je podnosilac 6. maja 2012. godine oko 18,00 časova u selu S . vršio nasilje prema D . M, tako što je nakon kraće svađe fizički nasrnuo na njega, zadao mu dva udarca otvorenom šakom u predelu glave nanevši oštećenom lake telesne povrede, a da je, nakon toga, osporenim presudama u krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim što je 6. maja 2012. godine oko 18,30 časova ispred kapije privatnog tužioca prišao D. M . udario ga pesnicama u obe slepoočnice i zatim uputio napred citirane uvredljive reči, te je istog dana oko 19,30 privatnim tužiocima De . M. i P. M . takođe uputio uvredljive reči citirane u tački 3 . obrazloženja ove odluke .

Ustavni sud ukazuje na to da je u više svojih odluka (videti, između ostalih, Odluku Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine), ukazao da je prilikom ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, potrebno utvrditi: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li su kazne po svojoj prirodi bila kaznenopravne; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

5.1. Ispitujući prvi uslov, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Ustavni sud je, polazeći od „merila Engel“ na osnovu kojih se utvrđuje da li se konkretan prekršajni postupak odnosio na „krivičnu“ stvar (pravna kvalifikacija dela prema domaćem zakonodavstvu, priroda dela koja podrazumeva dva kumulativna podkriterijuma - obim prekršene norme i svrhu kazne, kao i prirodu i stepen težine kazne), a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u tački 3. Obrazloženja ove odluke , te ustavnopravni okvir zaštite načela zabrane dvostruke ugroženosti proklamovanog odredbom člana 34. stav 4. u vezi sa članom 33. stav 8. Ustava, Ustavni sud je ocenio da prekršajni postupak koji je vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja kažnjivo delo.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju ispunjen prvi uslov za utvrđivanje povrede načela ne bis in idem, te da su protiv podnosioca ustavne žalbe istovremeno vođena dva kaznena postupka.

5.2. Vezano za drugo sporno pitanje, Ustavni sud nalazi da je pitanje utvrđivanja identiteta dela ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenjem načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedinačnom kaznenom postupku.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je predmet i prekršajnog i krivičnog postupka jedan životni događaj. Naime, podnosiocu ustavne žalbe u prekršajnom postupku koji je obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti gonjenja, stavljano na teret da je dana 6. maja 2012. godine oko 18,00 sati u selu S . na mestu zvanom „S .“, narušio javni red i mir, vršenjem nasilja prema drugom, na taj način što je usled ranije narušenih međuljudskih odnosa, nakon kraće svađe fizički nasrnuo na D. M . i zadao mu dva udarca otovrenom šakom u predelu glave, gde je tom prilikom oštećeni zadobio lake telesne povrede, a da je osporenom presudom pravnosnažno okončan krivični postupak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe po privatnoj krivičnoj tužbi D . M, De . M . i P . M, zbog tri krivična dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, u kojem je, između ostalih dela podnosi lac oglašen krivim i da je dana 6. maja 2012. godine oko 18,30 časova prišao privatnom tužiocu D. M . i iznenada ga rukama udario pesnicama u obe slepoočnice, i zatim uputio uvredljive reči.

Dakle, Ustavni sud zaključuje da su činjenice na osnovu kojih je utvrđena krivična odgovornost podnosioca ustavne žalbe osporenom presudom u odnosu na oštećenog D. M . činjenično identične inkriminisanim radnjama koje su podnosiocu ustavne žalbe bile stavljene na teret u prekršajnom postupku u kojem je rešenje o obustavi postupka steklo svojstvo res iudicata. Naime, događaji zbog kojeg su protiv podnosioca vođena dva postupka desili su se za vreme sukoba (verbalnog i fizičkog) u selu S. 6. maja 2012. godine u kojem je podnosilac ustavne žalbe fizički nasrnuo na D . M, udario ga zatvorenim šakama u predelu glave i naneo mu telesne povrede uz izgovaranje uvredljivih reči. Ustavni sud ukazuje na to da, bez obzira na to što je u odlukama prekršajnog i krivičnog suda navedeno različito vreme preduzimanja inkriminisanih radnji u odnosu na ovog oštećenog (u prekršajnom je navedeno 18,00, a u krivičnom 18,30), u toku navedenih sudskih postupaka nije bilo sporno da se konkretno radi o jednom događaju u kojem je isti oštećeni zadobio telesne povrede i bio uvređen izgovorenim rečima od strane podnosioca ustavne žalbe, dok su još dve osobe u istom događaju imale svojstvo oštećenih u krivičnom postupku zbog uvredljivih reči koje im je podnosilac ustavne žalbe upućivao nakon fizičkog napada na D . M , s tim da te inkriminisane radnje nisu bile obuhvaćene odlukom prekršajnog suda, te stoga u tom delu ( u odnosu na privatne tužioce De. i P . M .) osporenom presudom nije došlo do povrede načela zabrane dvostruke kažnjivosti.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je i drugi uslov u ispitivanju eventualne povrede načela ne bis in idem ispunjen u odnosu na odluku suda koja se tiče oštećenog D . M, te da su dela koja su podnosiocu ustavne žalbe u obustavljenom prekršajnom postupku bila stavljena na teret i zbog kojih je podnosilac osporenom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela učinjenog prema D. M . – ista ( idem).

5.3. Ispitujući treći uslov, odnosno da li je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka (bis), Ustavni sud ukazuje na to da se načelo ne bis in idem primenjuje, ne samo, u kaznenim postupcima koji se vode uzastopno (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine), već obuhvata i postupke koji se vode istovremeno ( videti Odluku Už- 3312/2016 od 5. aprila 2018. godine) , te je stoga, u konkretnom slučaju utvrdio da, iako je krivični postupak pokrenut nakon pokretanja prekršajnog postupka, protiv podnosioca ustavne žalbe u periodu od 20. juna 2012. godine (kada je pokrenut krivični postupak) do 2. juna 2014. godine (kada je rešenje o obustavi prekršajnog postupka postalo pravnosnažno) istovremeno su se vodila dva kaznena postupka. Pored toga Ustavni sud je utvrdio da je predmetni prekršajni postupak okončan obustavom postupka usled nastupanja apsolutne zastarelosti prekršajnog gonjenja, te je sudska odluka o obustavi prekršajnog postupka stekla svojstvo pravnosnažnosti (res iudicata) u toku prvostepenog krivičnog postupka , nakon čega je podnosilac pravnosnažno oglašen krivim u krivičnom postupku. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ispunjen i treći uslov u ispitivanju povrede načela zabrane dvostruke kažnjivosti, te da je u konkretnom slučaju postojala dvostrukost postupka u onom delu u kojem se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vodio zbog krivičnog dela uvrede prema oštećenom D. M .

Polazeći od toga da je cilj člana 34. stav 4. Ustava zabrana ponavljanja postupka koji je okončan odlukom koja je stekla status res iudicata, da je Ustavni sud utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe prvobitno pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak, koji se u smislu odredaba člana 34. stav 4. i člana 33. stav 8. Ustava izjednačava sa krivičnim postupkom, te da je nakon pravnosnažnosti prekršajnog rešenja on oglašen krivim za krivično delo koje se odnosilo na isto ponašanje i iste radnje za koje je prethodno vođen i obustavljen prekršajni postupak, i koje je obuhvatalo u suštini iste činjenice, zbog čega pravnosnažno obustavljanje postupka za prekršaj iz člana 6. stav 3. ZJRM u konkretnom slučaju predstavlja smetnju za njegovo krivično gonjenje zbog krivičnog dela uvreda, zasnivajući svoju ocenu pre svega na tumačenju člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je dao Evropski sud za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom, u delu kojim je osuda za krivično delo uvrede učinjeno prema D. M . postala pravnosnažna, došlo do povrede načela ne bis in idem.

6. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Viši sud u Jagodini ponovo odluči o žalbi podnosioca, odnosno njegovog branioca izjavljenoj protiv prvog stava izreke prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na osporeni akt Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 1104/15 od 22. januara 2015. godine, kojim je branilac podnosioca ustavne žalbe obavešten da to tužilaštvo nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporenih odluka, Ustavni sud je, u više svojih rešenja, ocenio da osporeni akt ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava protiv koga se može izjaviti ustavna žalba. Ovo iz razloga što inicijativa za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ne podrazumeva pravo podnosioca da se ovo vanredno pravno sredstvo izjavi, te se stoga obaveštenjem javnog tužioca da nema osnova za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti ne odlučuje o pravima lica koje je iniciralo korišćenje tog pravnog sredstva.

Stoga je Ustavni sud, u ovom delu, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti