Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa raskidom ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je potvrđen raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer su redovni sudovi pravilno ocenili da neispunjenje investicione obaveze opravdava raskid.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. G . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. G . izjavljena protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 102/14 od 9. jula 201 4. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 9727/13 od 6. marta 201 4. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba R. G . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3509/12.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. G . iz Beograda je , 9. oktobra 201 4. godine, preko punomoćnika D. Đ . i M . Z , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 102/14 od 9. jula 2014. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 9727/13 od 6. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3509/12 .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnosilac ispunio pretežni deo obaveza iz ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 24. decembra 2003. godine , uplatom pet i po rata kupoprodajne cene i izvršenom dokapitalizacij om; da je podnosilac, u skladu sa odredbom člana 5.3.3. navedenog ugovora, bio ovlašćen da raspolaže svojinom subjekta privatitacije u iznosu ne većem od 10% od ukupne vrednosti sredstava subjekta; da je tokom postupka utvrđeno da je u 2004. i 2005. godini izvrš eno otuđenje 9,44% od vrednosti osnovnih sredstava , zbog čega je bila neosnovana tvrdnja tužene da je podnosilac prekršio ugovor; da je od zaključenja navedenog ugovora o prodaji do njegovog raskida od strane tužene, podnosilac svojom poslovnom politikom uvećavao osnovni kapital subjekta privatizacije, kako je to utvrđeno veštačenjem u tok u postupka , što Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud nisu uzeli u obzir kod donošenja osporenih presuda; da je na opisani način podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, ali i pravo na imovinu, imajući u vidu da su sudovi bili u obavezi da štit e njegovo pravo svojine u skladu sa važećim zakonskim propisima; da je predmetni parnični postupak okončan nakon šest godina od podnošenja tužbe , čime je povređeno i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosi ocu prizna pravo na naknad u štet e u iznosu od 20.000 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Pr ivrednog suda u Beogradu P. 3509/12 od 11. oktobra 2013. godine, u stavu I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog R. G, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je prema tuženo j-protivtužilji Agenciji za privatizaciju Republi ke Srbij e, sa umešačem privrednim društvom „T .“ a.d. Beograd, utvrđeno da su ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije „T.“ a.d. Beograd Ov. 4983/03 od 24. decembra 2003. godine i aneks tog ugovora Ov. 4433/04 od 24. avgusta 2004. godine na snazi i da proizvode pravno dejstvo; u stavu II izreke je utvrđeno da je tužilac- protivtužen i vlasnik 433.113 akcija ISIN: RSTHEME70352, nominalne vrednosti 1.000 dinara, emitenta „T .“ a.d. Beograd; u stavu III izreke je naloženo Centralnom registru – Depo i kliring hartija od vrednosti da izvrši upis akcija iz stava II izreke na ime tužioca-protivtuženog; u stavu IV je utvrđeno da je Odluka Agencije za privatizaciju o prenosu kapitala „T.“ a.d. Akcijskom fondu od 19. novembra 2008. godine ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo; u stavu V izreke je odbijen protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, kojim je traženo da se utvrdi da tužilac-protivtuženi nije vlasnik 30.000 akcija ISIN: RSTHEME70352, serij a „C“, emitenta „T .“ a.d, pojedinačne nominalne vrednosti 1.000 dinara; u stavu VI izreke je tužena-protivtužilja obavezan a da tuži ocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u ovoj pravnoj stvari sporno da li je tužilac-protivtuženi investicionu obavezu izvršio u skladu sa spornim ugovorom, da li je izvršenje obaveze investiranja izvršio fingiranim pravnim poslovima koje je zaključivao sa povezanim subjektima, da li izvršeno investiranje predstavlja trajnu investiciju u osnovna sredstva subjekta privatizacije, te da li subjekt privatizacije unetu nepokretnost koristi kao osnovno sredstvo, kako je to ugovorom predviđeno, a što je cilj privatizacije; da se spornim ugovorom, koji je za predmet imao prodaju 70% društvenog kapitala preduzeća „T.“ a.d. Beograd, kupac kapitala (najpre konzorcijum fizičkih lica, a u spornom aneksu ugovora, uz saglasnost ugovornih strana, kao kupac je označen samo tužilac -protivtuženi) u članu 5.2.1. obavezao da investira u subjekt privatizacije u roku od 12 meseci od zaključenja ugovora iznos od 29.234.000 dinara, s tim da investiranje mora biti izvršeno u osnovna sredstva, te da u roku od 15 meseci od zaključenja ugovora dostavi potvrdu ovlašćenog revizora koja dokazuje ispunjenost opisane obaveze; da je u članu 5.2.3. bilo navedeno da će se po ispunjenu obaveze investiranja vratiti bankarska garancija garantu kupca kapitala; da se članom 5.3.3. ugovora kupac kapitala obavezao da neće prodati, preneti ili na drugi način otuđiti bilo koje od osnovnih sredstava, u jednoj ili više transakcija godišnje, u iznosu većem od 10% od ukupne vrednosti sredstava subjekta, prikazane u poslednjem bilansu stanja, sve do isplate kupoprodajne cene u celini, odnosno u periodu od godinu dana od dana zaključenja ugovora, ukoliko kupac u tom roku isplati cenu; da je u članu 6. ugovora određeno da tužena-protivtužilja ima pravo da raskine ugovor, uz pismeno obaveštenje kupca, ukoliko kupac ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje, ukoliko ne glasa na osnovu svojih akcija u korist odluka na skupštini društva, ukoliko sa Agencijom ne potpiše ugovor o zalozi, ukoliko ne plati bilo koju od dospelih rata i ne odazove se na poziv Agencije da u roku od osam dana uplati sve preostale rate, te ukoliko ne obezbedi kontinuitet poslovanja; da je u izveštaju revizora od 3. marta 2005. godine navedeno da je kupac subjekta privatizacije „T.“ a.d. Beograd postupio u skladu sa ugovornom obavezom, tako što je uplatio gotov novac u iznosu od 30.000.000 dinara na račun subjekta privatizacije, 27. decembra 2004. godine, kojim je za subjekta privatizacije , na osnovu ugovora o kupoprodaji od 10. februara 2005. godine, izvršena kupovina ½ idealnih delova nedovršene kuće u ulici V . bb u Beogradu; da se prodavac kuće „R .“ a.d. Beograd obavezao da će kuću dovršiti; da ugovorena vrednost kuće predstavlja ekvivalent iznosa od 385.000 evra; da je procenjena vrednost navedenog objekta bila 33.550.950 dinara; da je „T.“ a.d. Beograd, kao prodavac, 8. januara 2008. godine, zaključila i overila ugovor Ov. 168/08 o prodaji navedene nepokretnosti, sa kupcem „R.“ a.d. Beograd, za cenu koja je aneksom ugovora od 7. marta 2008. godine konačno utvrđena na iznos od 71.350.000 dinara; da je tužena-protivtužilja tokom 2004. i 2005. godine vršila kontrolu, kojom prilikom je utvrđeno da je tužilac-protivtuženi ispunio ugovorne obaveze, utoliko što je obezbedio kontinuitet poslovanja, zatim osnovna sredstva otuđio u vrednosti od 9,44% od ukupne vrednosti, te što je kupovinom ½ idealnih delova nedovršene kuće u ulici V . bb u Beogradu izvršio i obavezu investiranja; da je, međutim, u toku kontrole obavljene tokom 2007. godine, utvrđeno da je tužilac -protivtuženi raspolagao osnovnim sredstvima subjekta privatizacije u vrednosti većoj od ugovorom dozvoljene (14,03% knjigovodstvene vrednosti od nekretnina, postrojenja, opreme i bioloških sredstava iskazanim u bilansima stanja); da je tužilac-protivtuženi otuđio kuću u ulici V. bb u Beogradu, kojom je izvršio obavezu investiranja, zbog čega mu je naloženo da dostavi dokaze da je otuđena nepokretnost vraćena u vlasništvo subjekta privatizacije i da je stavljena u funkciju obavljanja njegove delatnosti, ili da u protivnom izvrši novo investiranje u iznosu od 29.234.000 dinara i da o tome dostavi dokaz; da je nakon raskida ugovora o kupoprodaji od 8. januara 2008. godine, tužena-protivtužilja tužiocu -protivtuženom uputila obaveštenje od 16. jula 2008. godine, kojim je zatražila dokaz da li je predmetna nepokretnost stavljena u funkciju obavljanja delatnosti i da li je upisana kao vlasništvo subjekta privatizacije jer će u suprotnom ugovor o prodaji društvenog kapitala biti raskinut; da je tužilac-protivtuženi zatražio produženje roka za ispunjenje navedene obaveze, ali da je nakon terenske provere, tužena-protivtužilja odbila produženje roka i tužiocu -protivtuženom ostavila rok od 30 dana da obavezu investiranja ponovo izvrši, s obzirom na to da predmetna nepokretnost nije privedena nameni i nije upisana kao vlasništvo subjekta privatizacije; da kako tužilac-protivtuženi nije dostavio tražene dokaze u ostavljenom roku, tužena-protivtužilja mu je uputila obaveštenje od 6. novembra 2008. godine da je ugovor raskinut, saglasno članu 41a stav 1. tačka 2) Zakona o privatizaciji, a zatim osporenom Odlukom od 19. novembra 2008. godine prenela Akcijskom fondu kapital subjekta privatizacije, koji je podeljen na 433.113 akcija.

U obrazloženju navedene prvostepene presude je dalje navedeno: da je postupajući po nalogu Privrednog apelacionog suda obavljeno veštačenje na okolnost da li je tužilac-protivtuženi izvršio ugovornu obavezu investiranja; da je zadatak komisije veštaka bio da utvrdi da li je kupovinom objekata u B. C . izvršena obaveza investiranja, da li su ti objekti stavljeni u f unkciju obavljanja osnovne delatnosti subjekta privatizacije, te da li su u momentu kupovine bili podobni za obavljanje poslova koji su u vezi sa tom delatnosti; da je dopunsko veštačenje obavljeno na okolnost da li je prvobitna investicija tužioca -protivtuženog imala karakter trajn e investicij e u osnovna sredstva subjekta privatizacije ; da je sud iz osnovnog nalaza i mišljenja od 18. oktobra 2012. godine utvrdio da je tužilac-protivtuženi investirao u osnovna sredstva subjekta privatizacije u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora, uplatom ugovorenog iznosa od 29.234.000 dinara, ali da izvršena ulaganja nisu stavljena u funkciju obavljanja delatnosti, iz čega proizlazi da ugovorena obaveza time nije bila ispunjena; da je tužilac-protivtuženi, međutim, u naknadno ostavljenom roku od 30 dana, čiji je poslednji dan bio 17. oktobar 2008. godine, izvršio investiranje uplatom iznosa od 29.234.000 dinara (10. oktobra 2008. godine), od koj eg su kupljene nepokretnosti u B . C; da su te nepokretnosti stavljene u funkciju obavljanja delatnosti i u poslovnim knjigama subjekta privatizacije evidentirane 21. oktobra 2008. godine; da je prvo skladištenje robe u magacinu u B . C, koji je evidentiran kao magacin broj 108, izvršeno 8. decembra 2008. godine; da kako su nepokretnosti u B . C . bile podobne za skladištenje svih vrsta roba koje su u vezi sa osnovnom delatnošću subjekta privatizacije, sud je mišljenja da je tako izvršena investicija stavljena u funkciju obavljanja delatnosti, te da je tužilac-protivtuženi ispunio predmetnu ugovornu obavezu; da iz navedenog proizlazi da, u konkretnom slučaju, nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora o prodaji kapitala, zbog čega je osnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da ugovor i aneks ostanu na snazi i da proizvode pravno dejstvo; da tužen a-protivtužilja nije dostavi la, niti predložila dokaze na okolnost da je tužilac -protivtuženi špekulativnim radnjama i fingiranim pravnim poslovima izigrao izvršenje ugovornih obaveza, što je u suprotnosti i sa osnovnim i dopunskim mišljenjem komisije veštaka, u kojima je navedeno da je, prema proceni izvršenoj 1. januara 2006. godine, vrednost osnovnih sredstava subjekta privatizacije uvećana za 661.593.000 dinara, bez osnove drugih povećanja i smanjenja; da kako je ugovor o prodaji kapitala i dalje na snazi, to je usvojen i tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za utvrđenje prava vlasništva na 433.113 akcija emitenta „T .“ a.d. Beograd, kao tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Odluke o prenosu kapitala Akcijskom fondu, a odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužene-protivtužilje da se utvrdi da tužilac -protivtuženi nije vlasnik na 30.000 akcija, koje je stekao na osnovu dokapitalizacije, odnosno povećanjem osnovnog kapitala uplatom iznosa od 30.000.000 dinara.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9727/13 od 6. marta 2014. godine je usvojena žalba tužene-protivtužilje i umešača na njegovoj strani, te je ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu preinečena, tako što su svi tužbeni zahtevi tužioca -protivtuženog odbijeni kao neosnovani, a usvojen tužbeni zahtev tužene-protivtužilje i utvrđeno da tužilac-protivtuženi nije vlasnik 30.000 akcija ISIN: RSTHEME70352, serij a „C“, emitenta „T .“ a.d, dok je ožalbena presuda ukinuta u pogledu odluke o ništavost i Odluke Agencije za privatizaciju o prenosu kapitala „T .“ a.d. Akcijskom fondu od 19. novembra 2008. godine, te je u tom delu tužba tužioca-protivtuženog odbačena .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je tužilac-protivtuženi investicionu obavezu izvršio u ugovorenom , odnosno naknadno ostavljenom roku , na način i pod uslovima kako je to ugovorom bilo određeno; da unošenje nepokretnosti u B. C . u knjigovodstvenu evidenciju subjekta privatizacije, koje je izvršeno nakon proteka naknadno ostavljenog roka, ne predstavlja dokaz o blagovremenom i urednom ispunjenju investicione obaveze; da prvostepeni sud zaključuje da je ugovor raskinut 6. novembra 2008. godine, odnosno nakon što je predmet inestiranja stavljen u funkciju obavljanja redovne delatnosti subjekta privatizacije, i to kao stovarište – magacin, na koji način je obaveza investiranja izvršena kao trajna investicija u osnovna sredstva subjekta privatizacije, čime je ostvaren i cilj privatizacije, a to je unapređenje poslovanja, socijalna stabilnost i privredni rad; da ni činjenično, ni hronološki, ta činjenica ne proizlazi iz spisa predmeta i izv edenih dokaza; da se iz priloženih dokaza može utvrditi, a na šta je tužena-protivtužilja u toku postupka ukazivala, da su uneti objekti drvno-prerađivačke industrije bili u lošem stanju i da nisu odmah mogli biti stavljeni u funkciju osnovne delatnosti; da je jedino bila upotrebljiva hala, ali da je ista bila puna mašina za preradu drveta i rezane građe, iz kog razloga nije mogla odmah biti korišćena za delatnost subjekta privatizacije; da prvostepeni sud nije posebno cenio bitne navode tužene-protivtužilje i njenog umešača, a što proizlazi iz izvedenih dokaza, da subjekt privatizacije u periodu važenja ugovora nijedan pravni posao nije mogao da sprovede bez posrednika „R.“ a.d. Beograd, koji predstavlja povezano društvo; da je prva nepokretnost kupljena od navedenog društva, a potom tom istom društvu prodata, dok je u međuvremenu završetak izgradnje finansiran sredstvima subjekta privatizacije; da su i nepokretnosti u B. C . kupljene od privrednog društva „R .“ a.d. za cenu od 30.000.000 dinara, koje je to društvo 15 dana ranije pribavilo za iznos od 15.000.000 dinara; da je tokom postupka tužena -protivtužilja dostavila dokaze da je subjekt privatizacije dao zajam N. P . G . (supruga tužioca -protivtuženog), kao drugom članu privrednog društva „R.“ a.d, u iznosu od 47.000.000 dinara, kao i dokaz da je istog dana sa računa imenovane plaćena rata za kupovinu subjekta privatizacije; da iz toga proizlazi da je sredstvima subjekta privatizacije plaćena rata za njegovu kupovinu, koji su istom vraćena naknadno opet od strane „R.“ a.d; da se iz nalaza i mišljenja komisije veštaka, pored ostalog, vidi da je subjekt privatizacije nabavku nepokretnosti u B. C . evidentirao na kontu osnovnih sredstava, sa aktiviranjem od 21. oktobra 2008. godine, da je uplatom 30.000.000 dinara od 10. oktobra 2008. godine realno uloženo manje novca (za 53.670 evra), da objekti u B. C , ukupne površine 5.191 m2, od čega je samo 3.545 m2 bilo podobno za obavljanje delatnosti subjekta privatizacije, i to ne za sve vrste poslova, dok 1.646 m2 nisu bili u funkciji , čime je investicija realizovana delimično sa 64,29%; da, pored toga , za nabavljenje nepokretnosti nisu dostavljeni dokazi da su postojala rešenja nadležnih organa, kojima bi bilo dozvoljeno skladištenje hemijsko-tehničke robe.

U obrazloženju ove osporene presude je dalje navedeno: da drugostepeni sud smatra da se ne može sa sigurnošću izvesti zaključak da je tužilac-protivtuženi ispunio obavezu investiranja na način predviđen ugovorom, te da je postignuta svrha privatizacije, što znači da je raskid spornog ugovora nastupio na temelju imperativne odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji; da je tužilac-protivtuženi bio dužan da dokaže da je postupao savesno u izvršavanju ugovornih obaveza, te da je isti izvršavao na način i u rokovima ka ko je to ugovorom bilo određeno; da kako je tužilac-protivtuženi skrivio raskid spornog ugovora, to je neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se ugovor održi na snazi, a imajući u vidu da je ugovor raskinut zbog neizvršenja ugovorne obaveze, to je otpao i osnov po kome je tužilac-protivtuženi upisan kao vlasnik 30.000 akcija, stečene dokapitalizacijom subjekta privatizacije; da je zbog svega navedenog , drugostepeni sud preinačio ožalbenu presudu u st. I, II, III i V izreke , dok je u stavu IV izreke ista ukinuta i tužba tužioca- protivtuženog odbačena kao nedozvoljena , iz razloga što Odluka Agencije za privatizaciju o prenosu kapitala, kao upravni akt, ne može biti predmet pobijanja u postupku pred redovnim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presud om Prev. 102/14 od 9. jula 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca-protivtuženog izjavljenu protiv pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9727/13 od 6. marta 2014. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi : da se kod ocene ispunjenja uslova za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala mora uzeti u obzir priroda ovog ugovora jer je u pitanju sui generis ugovor; da p rimarni cilj privatizacije nije prodaja subjekta privatizacije, sama po sebi, već investiranje u razvoj subjekta radi pospešivanja ukupnog privrednog razvoja društva, te stvaranje stabilnih uslova poslovanja i socijalne sigurnosti; da su to osnovna načela Zakona o privatizaciji, izražena u odredbama člana 2 ; da se prilikom ocene ispunjenosti uslova za raskid takvog ugovora ne mogu primeniti isključivo opšta pravila obligacionog prava , koja se odnose na raskid ugovora zbog neispunjenja, odnosno na raskid ugovora u slučaju kada su obaveze delimično ispunjene; da stoga i u situaciji kada je ugovor delimično izvršen, isti se može raskinuti; da utvrđeno činjenično stanje nesumnjivo upućuje da su, u konkretnom slučaju, bili ispunjeni usl ovi za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, zaključenog između parničnih stranaka 24. decembra 2003. godine, jer tužilac nije ispunio svoju ugovornu obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona ( član 58. stav 1.).

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 38/01, od 29. juna 2001. godine) bilo je propisano : da se privatizacija zasniva na sledećim načelima – stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, obezbeđenje javnosti , fleksibilnost i formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije prodate metodom javnog tendera i javne aukcije smatra zaključenim kad ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija, da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na uplatni račun budžeta Republike Srbije i da ugovor iz stava 1. ovog člana mora biti sudski overen tek kada se prethodno pruže dokazi iz člana 12. stav 3. ovog zakona i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 41.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03), čije su se odredbe primenjivale u vreme zaključenja spornog ugovora o prodaji društvenog kapitala, izmenjena je odredba člana 41. ranijeg zakona, te je njome bilo propisano: da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (stav 1.) ; da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija (stav 2.); da se ugovor iz stava 1. ovog člana overava u sudu i dostavlja se ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja (stav 3.) . Članom 41a, koji je navedenim izmenama i dopunama dodat osnovnom tekstu Zakona, bilo je propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, da a ko kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), čije su se odredbe primenjivale u vreme dostavljanja obaveštenja o raskidu spornog ugovora, u ključujući i prethodne izmene i dopune objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 45/05, bilo je propisano : da u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije, u smislu propisa o privatizaciji, Agencija , pored ostalog, proverava izvršenje ugovora o prodaji u kojem je Agencija ugovorna strana (član 5. stav 3.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, ne isplati u celini minimalne zarade zaposlenima u subjektu privatizacije i pripadajuće doprinose, za period od najmanje devet meseci u toku kalendarske godine i u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a st. 1. i 3.) . Odredbom člana 29. navedenog zakona, koja nije integrisana u osnovni tekst Zakona o privatizaciji , bilo je propisano da će se postupak privatizacije započet do dana stupanja na snagu ovog zakona nastaviti po odredbama ovog zakona .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO ) je propisano da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu, ali da poverilac može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora, a kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor, te da ova pravila važe kako u slučaju kad su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku, tako i onda kad je ispunjenje ugovora u određenom roku bitan sastojak ugovora po prirodi posla (član 125.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u suštini, ukazuje na proizvoljnost stava Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda da su, u konkretnom slučaju, bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije .

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da se Privredni apelacioni sud nije saglasio sa ocenom Privrednog suda u Beogradu da je podnosilac ustavne žalbe uplatom iznosa od 30.000.000 dinara na račun subjekta privatizacije, koji je iskorišćen za kupovinu nepokretnosti u B. C, ispunio svoju ugovornu obavezu investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije. Ovakvo stanovište drugostepenog suda je prihvatio i Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji. Ono u čemu su sve tri sudske instance saglasn e jeste da investiranje u kupovinu nedovršene kuće u ulici V. bb u Beogradu, zbog činjenice da ista ni u naknadno ostavljenom roku nije stavljena u funkciju obavljanja osnovne delatnosti subjekta privatizacije, niti uknjižena kao njegovo vlasništvo, ne predstavlja adekvatno izvršenje navedene ugovorne obaveze, zbog čega je Agencija za privatizaciju (tužena -protivtužilja) bila ovlašćena da podnosiocu naloži da obavezu investiranja ponovo izvrši. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je poslednji dan (naknadnog) roka za ponovno izvršenje investicione obaveze bio 17. oktobar 2008. godine. Podnosilac je 10. oktobra 2008. godine uplatio iznos od 30.000.000 dinara, koji je iskorišćen za kupovinu nepokretnosti u B . C. Ove nepokretnosti su u knjigovodstvenu evidenciju subjekta privatizacije uvedene 21. oktobra 2008. godine, dok je privođenje nameni, i to samo jednog objekta, realizovano 8. decembra 2008. godine, uskladištenjem industrijske soli, za koju je komisija sudskih veštaka utvrdila da predstavlja zanemarljivu količinu u odnosu na ukupnu količinu robe subjekta privatizacije u drugim magacinima (0,50%).

Spornim ugovorom o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije „T.“ a.d. Beograd Ov. 4983/03 od 24. decembra 2003. godine su razlozi zbog kojih je Agencija za privatizaciju imala pravo da ga jednostrano raskine, uz pismeno obaveštenje podnosioca, bili taksativno navedeni: ukoliko kupac ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje ; ukoliko ne glasa na osnovu svojih akcija u korist odluka na skupštini društva ; ukoliko sa Agencijom ne potpiše ugovor o zalozi ; ukoliko ne plati bilo koju od dospelih rata i ne odazove se na poziv Agencije da u roku od osam dana uplati sve preostale rate ; ukoliko ne obezbedi kontinuitet poslovanja . S tim u vezi, neizvršenje obaveze investicionog ulaganja u osnovna sredstva subjekta privatizacije, u roku i na način kako je to ugovorom određeno, nije bio razlog za jednostrani raskid ugovora. Ovaj „raskidni“ razlog je u Zakon o privatizaciji inkorporiran tek izmenama i dopunama objavljenim u „Službenom glasniku R epublike Srbije“, broj 123/07, što, po mišljenju Ustavnog suda, objašanjava zašto članom 6. spornog ugovora nije izričito bio predviđen. Međutim, činjenica da je u spornom ugovoru takva odredba izostala, po nalaženju Ustavnog suda, ne isključuje primenu odredaba člana 125. Zakona o obligacionim odnosima kojima su utvrđena pravila raskida ugovora zbog neispunjenja obaveze u ugovorenom roku (ovakav stav je Ustavni sud zauzeo u Odluci Už-4311/2016 od 6. oktobra 2016. godine) . Prema odredbi stav 1. navedenog člana Zakona, kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim zaključak Privrednog apelacionog suda (koji je prihvatio i Vrhovni kasacioni sud) da se sporni ugovor o prodaji društvenog kapitala mogao raskinuti zbog neizvršenja obaveze podnosioca , kao kupca kapitala, da u roku i na način predviđen im ugovorom , investira u osnovna sredstva subjekt a privatizacije.

Ustavni sud dalje konstatuje da su Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud ocenili da investiciona obaveza podnosica ustavne žalbe nije izvršena u celini, odnosno da načinom na koji je podnosilac tu obavezu realizovao u ostavljenom roku nije zadovolj ena svrha privatizacije, definisana u član u 2. Zakona o privatizaciji . Po mišljenju Ustavnog suda, Privredni apelacioni sud je veoma detaljnom i slojevitom analizom izvedenih dokaza došao do ustavnopravno prihvatljivog i nearbitr ernog zaključka da kupovina nepokretnosti u B. C . nije postigla cilj zbog kojeg je obaveza investiranja uopšte bila predviđena ugovorom. Činjenice da je od ukupne površine objekata od 5.191 m2 samo 3.545 m2 bilo adekvatno za obavljanje delatnosti, da je samo jedan objekat priveden nameni, i to za skladištenje zanemarljive količine robe, te da je vrednost investicije po ugovoru (30.000.000 dinara) za četiri godine, koliko je prošlo od prvobitnog pokušaja ispunjenja investicione obaveze do kupovine objekata u B. C, realno umanjena za iznos od 53.670 evra, po shvatanju Ustavnog suda, u dovoljnoj meri opravdavaju stav drugostepenog i revizijskog suda da takav način ispunjenja obaveze investiranja u osnovna sredstva subjekta privatizacije nije ostvario jedan od osnovnih ciljeva privatizacije – pokušaj revitalizacije subjekta privatizacije i njegov privredni razvoj, zbog čega je sporni ugovor valjalo raskinuti.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca da Privredni apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud nisu uzeli u obzir činjenicu da je on svojom poslovnom politikom uvećavao osnovni kapital subjekta privatizacije, a što Privredni sud u Beogradu iznosi kao poseban argument za usvajanje njegovog tužbenog zahteva (da je, prema proceni izvršenoj 1. januara 2006. godine, vrednost osnovnih sredstava subjekta privatizacije uvećana za 661.593.000 dinara, bez osnove drugih povećanja i smanjenja). Međutim, ovaj navod ne utiče na drugačiju ocenu Ustavnog suda, polazeći od napred iznetog – da je ulaganje u osnovna sredstva subjekta privatizacije moralo za posledicu imati i njegovu revitalizaciju, a ne samo knjigovodstveno uvećanje vrednosti osnovnih sredstava.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Prev. 102/14 od 9. jula 2014. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 9727/13 od 6. marta 2014. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao ukupno pet i po godina. Navedeno trajanje postupka se, po oceni Suda, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, imajući u vidu da je u ovom predmetu postupak vođen u tri sudske instance i da je prvostepena presuda jednom bila ukinuta, a predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, što prema standard ima usvojen im kako u praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ne daj e u dovoljnoj meri osnova za tvrdnju o učinjenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 2. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava , Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da su navodi podnosioca o povredi prav a na pravično suđenje neosnovani, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.