Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest i po godina. Neažurnost i neefikasnost prvostepenog suda, uključujući dug period neaktivnosti, doveli su do prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7710/2018
29.09.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. C . iz Rakovca kod Beočina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. C . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1161/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. C . iz Rakovca kod Beočina je , 27. juna 2018. godine, preko punomoćnika V . K, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9908/2011 od 28. novembra 2017. godine , ispravljene rešenjem istog suda P. 1161/18 od 13. februara 2018. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1879/18 od 9. maja 2018. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da mu naknadi troškove za sastavljanje ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1161/18, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac T. C, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. novembra 2011. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene J . B, radi isplate regresa za dato izdržavanje za period od 16. novembra 2005. do 6. novembra 2011. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 9908/2011.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 9908/2011 od 5. aprila 2012. godine odbio kao neosnovan prigovor tužene o presuđenoj stvari.

Tužena je 7. juna 2012. godine podnela žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osnovni sud u Novom Sadu je 27. septembra 2013. godine dostavio Višem sudu u Novom Sadu spise predmeta radi odlučivanja o žalbi.

Viši sud u Novom Sadu je 16. aprila 2014. godine doneo rešenje Gž. 3990/13, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepeno rešenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je 28. novembra 2017. godine doneo osporenu presudu P. 9908/2011, kojom je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Prvostepeni sud je 13. februara 2018. godine doneo rešenje P. 1161/18, kojim je ispravio prvostepenu presudu u pogledu njene oznake, imajući u vidu da je pravnosnažno okončan parnični postupak koji se vodio pod brojem P. 9908/2011.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1879/18 od 9. maja 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno odlučio Osnovni sud u Novom Sadu kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu regresa za izdržavanje; da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da su tužilac i tužena bivši supružnici koji imaju pet ćerki i da su dve najmlađe ćerke mal. M. i M . pri razvodu braka poverene tužiocu na samostalno vršenje roditeljskog prava; da je presudom od 22. februara 2006. godine tužena obavezana da na ime doprinosa za njihovo izdržavanje plaća po 2.100 dinara za svako dete, pa da je ta obaveza povećana na osnovu presude donete 18. decembra 2008. godine na 4.000 dinara ponaosob; da je obaveza tužene da izdržava navedenu decu prestala 2013, odnosno 2014. godine po završetku njihovog školovanja; da tužena nije izvršila svoju obavezu plaćanja izdržavanja kako je to bilo određeno pomenutim presudama, već im je davala novac kada ga je imala, s obzirom da je sve vreme bila bez ikakve imovine i prihoda; iz relevantnih odredaba Porodičnog zakona proizlazi da pravo na regres, za razliku od zahteva za izdržavanje po kome se novčana obaveza uvek određuje za period ubuduće, predstavlja pravo lica, koje je bez pravne obaveze podmirivalo u prošlosti nečije troškove izdržavanja, da zahteva naknadu za dato izdržavanje od lica koje je po zakonu bilo dužno da daje izdržavanje; da se radi o imovinskopravnom zahtevu čija visina se odmerava prema faktički datim sredstvima za izdržavanje, a ne retroaktivnom primenom dosuđenog iznosa izdržavanja, a kakav je zahtev tužilac postavio u ovoj parnici; da u ovom slučaju nije bilo zakonskih razloga za primenu pravila o regresu, jer je tužbeni zahtev, prema formulaciji potraživanja, procesnom izjašnjavanju tužioca i predloženim dokazima postavljen u visini sudske obaveze tužene za dečije izdržavanje, a ne regresa prema faktički datim sredstvima za izdržavanje; da tužilac nije pružio dokaze da je dao nešto što nije bio dužan dati umesto tužene na ime dečijeg izdržavanja, niti je u tom pravcu predlagao adekvatne dokaze, pa stoga nije dokazao ni pravni osnov svog potraživanja prema tuženoj.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu (5. aprila 2012, 7. februara 2013, 4. novembra 2014, 18. marta, 27. maja i 12. novembra 2015, 18. marta, 6. juna i 3. oktobra 2016, 23. januara, 27. aprila, 25. septembra i 28. novembra 2017. godine), od kojih je devet održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 4. novembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 18. mart 2015. godine nije održano zbog nedolaska tužene, ročište zakazano za 27. april 2017. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok ročište zakazano za 25. septembar 2017. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njegovo održavanje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jem či mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda u ovoj vrsti građansko-sudskog postupka.

5. Analizirajući dužinu trajanja parnice sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. novembra 2011. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Osnovnom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1879/18 od 9. maja 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da je ova parnica trajala šest i po godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da sudski postupak nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončao parnični postupak.

Ipak, Ustavni sud je ocenio da je neažurno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da je Osnovni sud u Novom Sadu zakazao prvo ročište za glavnu raspravu nakon pet meseci od dana podnošenja tužbe i da u ovoj pravnoj stvari nije održano tri ročišta iz razloga koji se ne mogu staviti na teret podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud nalazi da se doprinos Osnovnog suda u Novom Sadu za prekomerno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka najviše ogleda u činjenici da je navedeni prvostepeni sud dostavio Višem sudu u Novom Sadu spise predmeta radi odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja P. 9908/2011 od 5. aprila 2012. godine tek nakon jedne godine i tri meseca od dana njenog podnošenja. Dakle, opisani procesni propust je prvenstveno doveo do toga da postupajući sudovi više od dve godine potroše samo na odlučivanje o prigovoru presuđene stvari koji je istakla tužena u odgovoru na tužbu. O nedelotvornom i neefikasnom postupanju Osnovnog suda u Novom Sadu govori i činjenica da je prvostepeni sud u nekoliko navrata zakazivao ročišta za glavnu raspravu u neprihvatljivo dugim vremenskim razmacima, te da je jedno ročište zakazano za 7. februara 2013. godine uprkos tome što je izjavljena žalba protiv navedenog prvostepenog rešenja, zbog čega je spise predmeta trebalo dostaviti drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenom redovnom pravnom leku.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Uzimajući u obzir da je osporenim presudama odlučivano o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe za isplatu regresa za dato izdržavanje, Ustavni sud nalazi da se sadržina osporenih presuda, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa sadržinom odredaba člana 58. Ustava, a na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke .

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti