Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra zbog neažurnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7712/2018
15.04.2021.
Beograd

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už-7712/2018

_____ 2021. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Stare Pazove , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 391/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Stare Pazove je , 27. juna 2018. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 391/12 .

U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, navodi: da je parnica u sporu za naknadu štete protiv poslodavca trajala šest godina; da je prvostepena presuda doneta nakon tri godine i devet meseci od podnošenja tužbe, dok je postupak pred drugostepenim sudom trajao pune tri godine; da polazeći od toga da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, a imajući u vidu značaj koji je predmet spora imao za njega, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podneskom od 20. maja 2019. godine, podnosilac je ustavnu žalbu proširio, tako što je osporio rešenj e Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1219/17 od 6. marta 2019. godine , koje je doneto u istom postupku, a zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Reč je o rešenju kojim je Apelacioni sud u Beogradu odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za ispravku presude Gž1. 1219/17 od 13. aprila 201 8. godine, tako što bi se u izreku te presude unela i odluka o zateznoj kamati na dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete. S tim u vezi, p odnosilac ustavne žalbe ukazuje da drugostepeni sud nije naveo razloge zbog kojih je zahtev za ispravku odbijen, niti je ocenio navode iz zahteva.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 391/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. januara 20 12. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete zbog oboljenja nastalog tokom vršenja službe. Predmet je zaveden pod brojem P1. 391/12.

Tužena je odgovor na tužbu dostavi la 9. marta 20 12. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 15. juna 2012. godine. U periodu do presuđenja je zakazano još osam ročišta, od kojih dva nisu održana. Jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo zbog štrajka advokata . Jedno ročište je odloženo zbog promene organizacije sudova u Republici Srbiji (reforma sudstva) , koja je izvršena početkom 2014. godine.

Zbog dužeg odsustva postupajućeg sudije, prvostepeni sud je bio neaktivan u periodu od oktobra 2012. do oktobra 2013. godine, kada je predmet dodeljen u rad drugom sudiji. U tom periodu je jedno ročište zakazano, ali nije održano zbog navedenog razloga. Što se tiče ostalih intervala između ročišta, kretali su se od tri do pet meseci . U okviru dokaznog postupka je saslušan tužilac u svojstvu parničn e stran ke i obavljeno je medicinsko veštačenje, preko specijaliste interne medicine . Glavna rasprava je zaključena 5. oktobra 201 5. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 391/12 od 5. oktobra 201 5. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev, pa je tužena obavezana da tužiocu isplati naknadu štete u iznosu od 500.000 dinara, bez zatezne kamate .

Tužena je žalbu protiv navedene presude izjavila 28. oktobra, a tužilac 3. novembra 2015. godine. Tužilac je žalb om osporio visinu dosuđenog iznosa naknade nematerijalne štete , kao i propust prvostepenog suda da dosudi zateznu kamatu na troškove parničnog postupka. U žalbi nije ukazano na izostanak odluke o zateznoj kamati na dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete.

Spisi parničnog predmeta su 14. decembra 2015. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu , ali su 26. septembra 2016. godine vraćen i na dopunu postupka, tačnije, kako bi se o žalbi tužioca izjavljenoj protiv odluke o troškovima parničnog postupka odlučilo kao o zahtevu za donošenje dopunskog rešenja. Prvostepeni sud je dopunsko rešenje doneo 31. oktobra 2016. godine, a parničnim strankama otpravio 7. decembra 2016. godine. Žalba tužene od 13. decembra dostavljena je tužiocu 27. decembra 2016. godine.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu ponovo dostavljeni 16. marta 2017. godine. Presudom Gž1. 1219/17 od 13. aprila 201 8. godine preinačena je prvostepena presuda , tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 250.000 dinara, bez kamate.

Navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 28. maja 201 8. godine.

Postupajući po zahtevu od 2. avgusta 2018. godine, kojim je tužilac traž io ispravk u drugostepene presude, tako što bi se u njenu izreku dodala odluka o zateznoj kamati na dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Gž1. 1219/17 od 6. marta 2019. godine kojim je zahtev odbi o kao neosnovan, sa obrazloženjem da prilikom pismene izrade drugostepene presude nije načinjena očigledna omaška.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. januara 2012. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 1219/17 od 13. avprila 2018. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 28. maja 2018. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i dva meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegov om zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njegov og doprinos a produžavanju trajanja postupka .

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je u periodu od godinu dana prvostepeni sud bio neaktivan, a razlog za to bilo je duže odsustv o postupajućeg sudije ; da se prilikom zakazivanja ročišta prvostepeni sud evidentno nije rukovodio načelom hitnosti, koje karakteriše ovu vrst u spora ; da je o tužbenom zahtevu odlučeno nakon tri godine i devet mesec i od podnošenja tužbe , pri čemu je u dokaznom postupk u obavljeno samo saslušanje tužioca i jedno veštačenje; da je nakon vraćanja predmeta na dopunu postupka, tačnije, radi donošenja dopunske odluke o troškovima praničnog postupka, prvostepeni sud predmet ponovo dostavio drugostepenom sudu nakon šest meseci . Međutim, Ustavni sud smatra da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u drugoj polovini 2014. godine , što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1219/17 od 6. marta 2019. godine i istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Pored navedenog, Ustavni sud je iz spisa parničnog predmeta utvrdio da podnosilac u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude nije osporio izostanak odluke o zateznoj kamati na dosuđeni iznos naknade štete, što znači da zatezna kamata, kao sporedno traženje, nije bila predmet drugostepenog postupka.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Za tačnost otpravka:

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti