Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnositeljke trajanju postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 18 godina. Zaključeno je da je podnositeljka svojim ponašanjem, zasnivajući tužbu na neistinitim činjeničnim navodima, prevashodno doprinela dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Đ . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. Đ . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63577/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Đ . iz Beograda podnela je , 9. oktobra 2014. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2453/13 od 19. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na «stanovanje i korišćenje imovine», zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj označena prava povređena time što je osporenom presudom odbijen njen tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja spornog stana u svojstvu zakupca na neodređeno vreme. S tim u vezi ističe da je drugostepeni sud njeno svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava razmatrao po osnovu srodstva, a ne saglasno zakonskim odredbama kao korisnika stana koji je posle smrti nosioca stanarskog prava ostao da živi u predmetnom stanu. Povredu prava na pravno sredstvo obrazlaže navodom da joj je uskraćena mogućnost da protiv osporene presude izjavi pravno sredstvo, dok povredu prava na suđenje u razumnom roku vidi u tome što je predmetni postupak trajao 19 godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i odloži njegovo izvršenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 63577/10 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63577/10), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja A. Đ, ovde podnositeljka ustavne žalbe , podnela je 26. oktobra 1995. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene opštine Stari grad. Tužbenim zahtevom je tražila da bude određena za zakupca na neodređeno vreme bliže opisanog stana i da se obaveže tužena da sa njom zaključi ugovor o zakupu stana. Tužbeni zahtev je zasnovala na činjeničnim navodima da je bila član porodičnog domaćinstva svoje pok. bake po ocu – A . M, koja je bila nosilac stanarskog prava na spornom stanu i uz tužbu je, između ostalog, priložila izvod iz MKU za pok. A . M.

Rešenjem od 31. oktobra 1995. godine Prvi opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti ovog rešenja, u aprilu sledeće godine spisi predmeta su dostavljeni na nadležnost Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu.

Nakon jednog ročišta koje nije održano zbog sprečenosti sudije, u decembru 1996. godine je doneta presuda zbog izostanka.

Povodom predloga tužene za povraćaj u pređašnje stanje iz januara 1997. godine zakazano je ročište za 30. septembar iste godine koje nije održano zbog sprečenosti sudije. Povraćaj u pređašnje stanje dozvoljen je na narednom ročištu koje je održano u novembru 1997. godine. U ovom delu postupka tužena je podnela protivtužbu tražeći tužiljino iseljenje iz predmetnog stana i održana su još tri ročišta na kojima su saslušane tužilja i njena majka u svojstvu svedoka.

Prva prvostepena presuda, kojom je usvojen tužbeni, a odbijen protivtužbeni zahtev, doneta je 26. maja 1998. godine.

Rešenjem drugostepenog suda od 21. oktobra 1999. godine spisi predmeta su vraćeni nižestepenom sudu na dopunu postupka – uručenja odgovora na žalbu tuženoj, a rešenjem Gž. 2418/00 od 23. marta 2000. godine prvostepena presuda je ukinuta, između ostalog, i sa obrazloženjem da se, s obzirom na to kako je postavljen, radi o zahtevu koji spada u nadležnost vanparničnog suda.

U ponovnom postupku, tužilja je, u skladu sa stanovištem drugostepenog suda, u junu 2000. godine preinačila tužbu.

Nakon tri održana i dva ročišta koja nisu održana (jedno na molbu tužene, a jedno na saglasan predlog stranaka), te saslušanja tužilje i njene majke u svojstvu svedoka, u maju 2001. godine doneta je druga po redu drugostepena presuda kojom je usvojen protivtužbeni, a odbijen tužbeni zahtev i koja je otpravljena iz suda 13. novembra 2001. godine.

Tužilja je 5. decembra 2001. godine izjavila žalbu protiv navedene presude i najavila da će obrazloženje žalbe dostaviti naknadno.

U aprilu 2002. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu, a rešenjem tog suda Gž. 4870/02 od 30. avgusta iste godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu kako bi se obrazloženje žalbe od 1. avgusta 2002. godine, koje je tužilja predala drugostepenom sudu, dostavilo tuženoj.

I ova prvostepena presuda je ukinuta rešenjem drugostepenog suda od 30. juna 2003. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je doneo još dve presude (16. septembra 2008. i 16. januara 2012. godine), zakazao ukupno 28 ročišta, od kojih 14 nije održano. Pet ročišta nije održano na saglasan predlog stranaka, dva iz razloga koji se mogu staviti na teret sudu (protest zaposlenih, sprečenost sudije), jedno zbog dojave o postavljenoj bombi u zgradi suda, tri zbog nedostatka dokaza o pozivanju svedoka, dok za dva ročišta nisu navedeni razlozi neodržavanja, s tim što je jedno od njih rešenjem otkazano. Osim pribavljanja pismenih dokaza o stambenim prilikama tužiljinih roditelja, ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužilje i njene majke, a saslušana su još dva svedoka. Izvođenje dokaza saslušanjem tužiljinog oca u svojstvu svedoka, koje je bilo određeno na njen predlog, otklonjeno je jer je nakon četiri bezuspešna pokušaja da mu se uruči poziv za ročište na adresu koju je dala tužilja, tužiljin punomoćnik sudu dostavio potvrdu lekara Gerontološkog centra (Dom za stara lica) o tome da tužiljin otac nije sposoban da svedoči. Tužena je u aprilu 2011. godine dostavila izvode iz MKU za tužiljinog oca i A. M, osporavajući tužiljin činjenični navod da je pok. A . M . njena baka po ocu. Radi izjašnjenja na ove navode tužene, a na molbu tužiljinog punomoćnika, dva ročišta koja su bila zakazana u maju i septembru 2011. godine nisu održana.

Četvrtu po redu prvostepenu presudu P. 63577/10, kojom je usvojen tužbeni a odbijen protivtužbeni zahtev, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo 16. januara 2012. godine, a otpravio 27. jula iste godine.

Drugostepeni sud je rešenjem od 12. oktobra 2012. godine spise predmeta vratio nižestepenom sudu radi donošenja rešenja o ispravci presude, koje je doneto 9. novembra iste godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2453/13 od 19. juna 2014. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni, a usvojen protivtužbeni zahtev. Drugostepeni sud je doneo ovakvu odluku zbog toga što je po njegovom nalaženju prvostepeni sud usled pogrešne ocene javne isprave – izvoda iz MKU za tužiljinog oca, pok. D. A, izveo nepravilan zaključak o bitnoj činjenici na kojoj je zasnovao odluku o osnovanosti tužbenog zahteva. Naime, Apelacioni sud je naveo da je nižestepeni sud pogrešno utvrdio da je tužiljina baka po ocu pok. A . M, koja je bila nosilac stanarskog prava na spornom stanu, imajući u vidu da je u izvodu iz MKU za pok. D . A, tužiljinog oca, upisano da je njegova majka T . A, a otac S . A, a da je u izvodu iz MKU za pok. A . M . upisano da je njen suprug bio P . M. Polazeći od toga da tužilja nije potomak u drugom stepenu srodstva u pravoj liniji pok. A . M . koja je preminula 26. februara 1985. godine, drugostepeni sud je zaključio da tužilja nema pravo da nastavi da trajno koristi sporni stan u svojstvu zakupca na neodređeno vreme zbog toga što ne spada u krug lica koja se smatraju članovima porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava u smislu člana 9. Zakona o stambenim odnosima, kao i zbog toga što nije dokazala da je pok. nosilac stanarskog prava bio dužan da je po zakonu izdržava, niti da je takva obaveza postojala na njenoj strani.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 9. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 9/85 – prečišćeni tekst, 18/85 i 11/88) bilo je propisano: da se članovima porodičnog domaćinstva, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, deca rođena u braku, van braka, ili usvojena, pastorčad, roditelji (otac, majka, očuh, maćeha i usvojilac), braća i sestre i lica koja je nosilac stanarskog prava dužan po zakonu da izdržava ili su ta lica dužna po zakonu da izdržavaju nosioca stanarskog prava, a koja zajedno sa njim stanuju (stav 2.); da ako posle smrti nosioca stanarskog prava u stanu nije ostao ni jedan član njegovog porodičnog domaćinstva, a ostalo je lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, to lice stiče svojstvo člana porodičnog domaćinstva ako je duže vreme neprekidno živelo zajedno sa njim u stanu (stav 3.); da svojstvo člana porodičnog domaćinstva, u smislu stava 3. ovog člana, stiču i unučad nosioca stanarskog prava ako je najmanje deset godina neprekidno do smrti nosioca stanarskog prava zajedno sa njim stanovalo u stanu, pod uslovom da u to vreme nisu imali rešenu stambenu potrebu kao nosioci stanarskog prava, ili po osnovu svojine, ili kao članovi porodičnog domaćinstva drugog nosioca stanarskog prava ili sopstvenika stana, odnosno porodične stambene zgrade (stav 4.).

Odredbama člana 19. pomenutog zakona bilo je propisano i da:

korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona (stav 1.); da članovima porodičnog domaćinstva pripada pravo iz stava 1. ovog člana i posle smrti nosioca stanarskog prava, kao i kad on iz drugih razloga trajno prestane da koristi stan, osim ako je prestao da koristi stan na osnovu otkaza ugovora o korišćenju stana, raskida tog ugovora, na osnovu ugovora o zameni stana ili ako je stekao stanarsko pravo na drugi stan koji mu je dodeljen i za članove porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju (stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao više od 18 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da četiri ročišta nisu održana iz razloga na strani suda (sprečenost sudije i štrajk zaposlenih), kao i to da je sud ročište povodom predloga tužene za povraćaj u pređašnje stanje zakazao tek posle osam meseci. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud osim presude zbog izostanka doneo još četiri presude, od kojih su tri ukinute, a poslednja preinačena, s tim što je presude od 8. maja 2001. i 16. januara 2012. godine otpravio nakon šest meseci. Imajući u vidu broj prvostepenih presuda koje su donete u toku postupka, Ustavni sud podseća i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kojem činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

S druge strane, Ustavni sud konstatuje da pet ročišta nije održano na saglasan predlog stranaka i da je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe obrazloženje žalbe izjavljene protiv prvostepene presude iz maja 2001. godine dostavio tek nakon skoro osam meseci. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe osnovanost tužbenog zahteva zasnivala na tvrdnji da joj pravo korišćenja stana u svojstvu zakupca na neodređeno vreme pripada s obzirom na svojstvo člana porodičnog domaćinstva bake po ocu, pok. A. M, koja je bila nosilac stanarskog prava na stanu. Međutim, na osnovu javnih isprava koje je tužena 2011. godine dostavila utvrđeno je da pok. A . M . nije podnositeljkina baka po ocu.

Uzimajući u obzir sve napred izneto, posebno okolnost da se jedan od bitnih navoda tužbe zasnivao na podnositeljkinoj tvrdnji da je pok. A. M . njena baka po ocu, da podnositeljka nikada nije dostavila dokaze na ovu okolnost na osnovu kojih bi se ova odlučna činjenica nesporno razjasnila na samom početku postupka, već je to učinila tužena 2011. godine, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem – svesno zasnivajući tužbu na činjeničnim navodima za koje utvrđeno da su neistiniti, prevashodno dovela do toga da predmetni postupak bude okončan posle 18 godina. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je prvostepenom sudu tri puta predmet vraćan na ponovno odlučivanje i da je njegova poslednja odluka preinačena, ali nalazi da je uzrok višegodišnjem trajanju predmetnog postupka prevashodno u ponašanju podnositeljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka , koja je sve do 2011. godine, kada je tužena dostavila izvode iz MKU za njenog pok. oca i A. M, istrajavala na tvrdnji da je imenovana njena baka po ocu tj. da joj pravo da nastavi korišćenje stana pripada upravo i s obzirom na stepen srodstva sa pok. Aleksandrom Milošević.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63577/10, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da razlozi na kojima je drugostepeni sud zasnovao osporenu odluku ni na koji način ne ukazuju na proizvoljnost u primeni materijalnog prava na koje se pozvao. Naime, da bi se jedno lice smatralo članom porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava prema Zakonu o stambenim odnosima koji se primenjuje u konkretnom slučaju, pored zajedničkog stanovanja sa nosiocem stanarskog prava u stanu, to lice je moralo da bude u određenom stepenu srodstva sa nosiocem stanarskog prava. S toga se navodi podnositeljke – da je drugostepeni sud ispunjenost uslova da se smatra članom porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava razmatrao po osnovu srodstva, a ne saglasno zakonskim odredbama, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji na šta podnositeljka ne ukazuje. S druge strane, članom 36. stav 2. Ustava nije garantovano obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima. Ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, pravna zaštita njegovom podnosiocu može biti pružena samo ako je to pravno sredstvo izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom, i to ne samo u formalnom nego i u suštinskom smislu. U konkretnom slučaju, podnositeljkina revizija je odbačena kao nedozvoljena, a podnositeljka nije izjavila ustavnu žalbu protiv te odluke.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine , osim u slučaju potraživanja u pogledu koj eg podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine, Jantner protiv Slovačke, od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, od 23. februara 1995. godine) . Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Evropska komisija za ljudska prava u predmetu S. protiv UK (broj predstavke 11716/85) zaključila da činjenica da je podnositeljka predstavke (koja nije imala stanarsko pravo niti bilo koje drugo zakonsko pravo u odnosu na kuću) živela sa partnerkom koja je bila zakupac kuće u svojini lokalnih vlasti, ne stvara "imovinu" u smislu značenja člana 1. Protokola 1. U konkretnom slučaju, podnositeljka je tražila da sud utvrdi da ona ima pravo da nastavi sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca na neodređeno vreme, iz čega proizlazi da se osporena odluka nije ticala podnositeljkine postojeće imovine, već mogućnosti podnositeljke da stekne svojstvo zakupca stana u kome je živela sa pok. A . M. Polazeći od stavova Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljkino očekivanje - da će kao lice koje je živelo u stanu sa preminulim nosiocem stanarskog prava moći da nastavi sa njegovim korišćenjem i stekne status zakupca, ne može smatrati imovinom u smislu člana 58. Ustava. Iz tog razloga, Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda ratione materiae ne mo že dovesti u vezu sa povredom prava na imovinu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem se u odnosu na osporenu presudu ističe povreda prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud nije razmatrao predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta jer je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnositeljke trajanju postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti