Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni postupak za isplatu naknada iz radnog odnosa, pokrenut 2008. godine, nije okončan ni nakon više od 13 godina zbog neefikasnosti upravnih organa i suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Jovan Ćirić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz Kaluđerice kod Beograda , S. V . iz Malog Požarevca kod Beograda , S. M . iz Leštana kod Beograda , Š. B . iz Kragujevca, M . P . iz Jagodine, I . M . i M . S, obojice iz Beograda, R . R . iz Batočine, M . J . iz Velike Plane i B . Đ . iz Pirota , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. februara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S, S. V, S . M, Š . B, M . P, I . M, M. S, R . R, M . J . i B . Đ . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-831/2008 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz Kaluđerice kod Beograda i ostala lica naveden a u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 27. juna 2018. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 19. juna 2019. godine , 28. januara, 26. juna 2020. godine i 23. juna 2021. godine , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-831/2008, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu br oj 130-03-1/2009-01, i Upravnim sudom u predmetima U. 7644/10 (2009), U 4251/12 i U. 15837/14, kao i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade Republike Srbije “. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje jedinstvenog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 23. jula 2008. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopun ama je detaljno opisan tok navedenog upravnog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da prvostepeni organ ne postupa po nalozima drugostepenog organa, da drugostepeni organ neće sam da sprovede postupak i reši stvar, iako je po zakonu to morao da uradi, kao i da Upravni sud odbija da sam reši stvar u sporu pune jurisdikcije i vraća predmet na upravni postupak.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Mi nistarstva unutrašnjih poslova –Direkcija policije – Policijske uprave za grad Beograd broj 120-831/2008 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosioci ustavne žalbe su 23. jula 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu naknade za ishranu, regresa za godišnji odmor i dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Kako prvostepeni organ nije doneo rešenje u zakonskom roku, podnosioci su 30. septembra 2008. godine, podneli žalbu zbog nedonošenja rešenja.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-831 od 25. jula 2008. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca. Podnosioci su protiv tog rešenja izjavili žalbu, a zatim i dopunu žalbe.

Prvostepeni organ je doneo dopunsko rešenje br oj 120-1181 od 4. novembra 200 8. godine kojim je njihov zahtev odb io kao neosnovan .

Rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 130-03-1/2009-01 od 26. januara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilac a izjavljena protiv navedenog dopunskog rešenja .

Presudom Upravnog suda U. 7644/10 (2009) od 21. aprila 2011. godine uvažena je tužba podnosilaca i ponište no navedeno drugostepeno rešenje, jer u spisima predmeta nema zahteva tužilaca, ovde podnosilaca, niti pojedinačnih rešenja iz kojih bi se moglo utvrditi da su podnosioci ostvarili pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zbog čega nije moguće oceniti zakonitost pobijanog rešenja.

Nakon što je drugostepeni organ, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, rešenjem broj 130-01-1/2011-01 od 21. juna 20 11. godine poništio prvostepeno rešenje od 4. novembra 2008. godine, doneto je novo negativno prvostepeno rešenje broj 120- 2801 od 29. jula 201 1. godine.

Drugostepenim rešenjem broj 120-01-1374/2011-01 od 17. oktobra 201 1. godine usvojena je žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 29. jula 2011. godine i predmet vraćen Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2801/2011-01 od 29. novembra 2011. godine, kojim je odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca. Protiv navedenog reše nja podnosioci su izjavili žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-111/2012-01 od 2. marta 2012. godine odbijena.

Upravni sud je presudom U. 4251/12 od 3. aprila 2014. godine utvrdio da je osporeno rešenje doneto uz povredu pravila postupka propisanih odredbom člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, pa je tužbu podnosilaca uvažio, poništio navedeno drugostepeno rešenje i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje .

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 120-01- 198/2014-01 od 30. maja 2014. godine, kojim je usvojio žalbu podnosilaca i poništio rešenje prvostepenog organa od 29. novembra 2011. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-3880/2014-1 od 5. avgusta 2014. godine kojim je odbio zahtev podnosilaca kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnosioci su podneli žalbu koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-354/2014-01 od 15. oktobra 2014. godine odbijena kao neosnovana.

Presudom Upravnog suda U. 15837/14 od 28. oktobra 2016. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što je Upravni sud utvrdio da je osporeno rešenje doneto uz bitnu povredu pravila postupka propisanih odredbom člana 199. stav 2. i član 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

U daljem toku postupka doneto je drugostepeno rešenje broj 120-01-1416/2016-01 od 20. decembra 201 6. godine kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno rešenje prvostepenog organa od 5. avgusta 2014. godine i predmet vraćen Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak, a potom je doneto prvostepeno rešenj e broj 120-2332/17 od 20. aprila 2017. godine kojim je odbijen zahtev podnosilaca.

Drugostepenim rešenjem broj 120-01-487/2017-01 od 24. jula 2017. godine usvojena je žalba podnosilaca, poništeno rešenje od 20. aprila 2017. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepenim rešenjem broj 120-2332/17-1 od 5. septembra 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca . Podnosioci su protiv navedenog rešenja podneli žalbu, kao i urgenciju drugostepenom organu, zbog nedonošenja rešenja po žalbi na rešenje prvostepenog organa od 5. septembra 2017. godine, na koju je drugostepeni organ zaključkom broj 120-01-808/2017-01 od 28. decembra 2017. godine naložio prvostepenom organu da drugostepenom organu dostavi rešenje od 5. septembra 2017. godine, sa spisima predmeta.

Drugostepeni organ je nakon toga doneo rešenje broj 120-01-13/2018-01 od 19. januara 2018. godine, kojim je žalbu podnosilaca usvojio, poništio rešenje prvostepenog organa od 5. septembra 2017. godine i predmet vratio Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je doneo novo rešenje broj 120-2332/17-2 od 1. marta 2018. godine kojim odbija kao neosnovan zahtev podnosilaca.

Podnosioci ustavne žalbe su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-913/2018-01 od 23. aprila 2018. godine usvojena, poništeno navedeno rešenje prvostepenog organa od 1. marta 2018. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Prvostepeni organ, je potom doneo rešenje broj 120-2332/17-3 od 14. maja 2018. godine kojim je odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca. Protiv navedenog rešenja, podnosioci su izjavili žalbu , koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-1114/2018-01 od 29. juna 2018. godine usvojena, poništeno rešenje prvostepenog organa od 14. maja 2018. godine i predmet vraćen Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak.

Nakon toga, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2332/17-3 od 15. oktobra 2018. godine kojim je zahtev podnosilaca odbi o kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja, podnosioci su izjavili žalbu, a kako drugostepeni organ nije doneo odluku u zakonskom roku, podnosioci su podneli urgenciju za donošenje drugostepene odluke po žalbi.

Na navedenu urgenciju drugostepeni organ je dopisom broj 120-01-01368/2018-01 od 1. februara 2019. godine obavestio podnosioce da je doneo rešenje broj 120-01-1368/2018-01 od 28. decembra 2018. godine, koje je 31. decembra 2018. godine dostavljeno prvostepenom organu.

Podnosioci su 20. februara 2019. godine podneli zahtev prvostepenom organu za dostavljanje traženog rešenja.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-1368/2018-01 od 28. decembra 2018. godine usvojio žalbu podnosilaca, poništio rešenje prvostepenog organa od 15. oktobra 2018. godine i predmet vratio Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2332/17-4 od 19. februara 2019. godine kojim zahtev podnosilaca odbija kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnosioci su izjavili žalbu, o kojoj je drugostepeni organ odlučio rešenjem broj 120-01-1923/2019-01 od 5. aprila 2019. godine kojim je žalbu podnosilaca usvojio, poništio rešenje prvostepenog organa od 19. februara 2019. godine i predmet vrat io Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak.

Prvostepeni organ, je potom, don eo novo rešenje broj 120-2332/17-5 od 17. maja 2019. godine , kojim je za htev podnosilaca odbio kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja, podnosioci su izjavili žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-2307/2019-01 od 26. jula 2019. godine usvojena, i poništeno rešenje prvostepenog organa od 17. maja 2019. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Nakon toga, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2332/17-6 od 30. avgusta 2019. godine kojim je odbio zahtev podnosilaca . Protiv navedenog rešenja, podnosioci su izjavili žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-2640/2019-01 od 28. oktobra 2019. godine usvojena, rešenje od 30. avgusta 2019. godine poništeno i predmet vraćen na ponovni postupak.

Nakon toga, je prvostepeni organ don eo rešenje broj 120-2332/17-7 od 28. novembra 2019. godine kojim je odbio zahtev podnosilaca. Podnosioci su protiv navedenog rešenja izjavili žalbu, o kojoj je drugostepeni organ odlučio rešenjem broj 120-01-79/2020-01 od 31. januara 2020. godine kojim je usvoj io žalbu, poništio rešenje od 28. novembra 2019. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Potom, je prvostepeni organ doneo rešenje broj 120-2332/17-8 od 21. februara 2020. godine kojim je zahtev podnosilaca odbio . Protiv navedenog rešenja, podnosioci su izjavili žalbu, o kojoj je odlučeno rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-199/2020-01 od 4. maja 2020. godine, tako što je usvojio žalbu, poništio rešenje od 21. februara 2020. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2332/17-9 od 25. maja 2020. godine kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev podnosilaca . Protiv navedenog rešenja podnosioci su 5. juna 2020. godine izjavili žalbu.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-314/2020-01 od 10. jula 2020. godine usv ojio žalbu podnosilaca i poniš tio rešenje M inistarstva unutrašnjih poslova - Policijske uprave za grad Beograd broj 120-2332/17-9 od 25. maja 2020. godine.

Nakon toga, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2332/17-10 od 21. avgusta 2020. godine kojim je zahtev podnosilaca odbacio kao nedozvoljen.

Podnosioci su 4. septembra 2020. godine protiv navedenog rešenja podneli žalbu, o kojoj je odlučeno rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-651/2020-01 od 10. novembra 2020. godine, tako što je žalba usvojena, poništeno rešenje od 21. avgusta 2020. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2332/17-11 od 30. novembra 2020. godine kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev podnosilaca za naknadu tražene štete za period od 23. jula 2005. godine do 25. juna 2006. godine i period od 26. juna 2006. godine do 16. aprila 2008. godine .

Protiv navedenog rešenja podnosioci su 11. decembra 2020. godine izjavili žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-30/2021-01 od 22. januara 2021. godine usvojena, poništeno rešenje prvostepenog organa od 30. novembra 2020. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-2332/17-12 od 25. februara 2021. godine odbio zahtev podnosilaca za isplatu tražene naknade za period od 27. juna 2006. god ine do 16. aprila 2008. godine, dok će o zahtevu podnosilaca za period od 23. jula 2005. godine do 26. juna 2006. godine, odlučiti naknadno, jer se nisu stekli svi uslovi od značaja za odlučivanje.

Podnosioci su podneli žalbu 10. marta 2021. godine, o kojoj je drugostepeni organ odlučio rešenjem broj 120-01-214/2021-01 od 23. aprila 2021. godine kojim je zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnosioci su 21. maja 2021. godine podneli tužbu Upravnom sudu povodom koje je formiran predmet U. 10905/21, i o kojoj, prema stanju u spisima predmeta koji su Ustavnom sudu dostavljeni 9. i 22. jula 2021. godine, nije odlučeno.

Dopunskim rešenjem prvostepenog organa broj 120-2332/17-13 od 21. maja 2021. godine dopunjeno je rešenje istog organa od 25. februara 2021. godine, u delu odlučivanja o zahtevu podnosilaca za utvrđivanje prava na dodatak na platu po osnovu prekovremenog rada, rada u dane državnog i verskog praznika i rada noću , za period od 23. jula 2005. godine do 26. juna 2006. godine, tako što je odbijen zahtev podnosilaca.

Podnosioci su 3. juna 2021. godine protiv navedenog rešenja podneli žalbu, o kojoj , prema stanju u spisima predmeta, nije doneto drugostepeno rešenje.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“ , broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor ( član 208. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

U osnovi istovetne odredbe sadržane su u članu 9. stav 2, članu 151. stav 3. i članu 171. st. 2. i 3. Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) , koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine , a odredbom člana 213. stav 2. navedenog zakona je propisano da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak se sprovodi prema odredbama ovog zakona.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96 ), koji je bio na snazi do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da je tuženi dužan da u ostavljenom roku dostavi sudu sve spise koji se odnose na predmet i da ako tuženi i posle drugog zahteva ne dostavi spise predmeta ili ako izjavi da ih ne može dostaviti, sud može rešiti stvar i bez spisa. U osnovi istovetna odredba sadržana je u članu 30. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ), koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, te je period merodavan za ocenu o povredi označenog prava počeo da teče 23. jula 2008. godine, kada je podnet zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, i još nije okončan , i to je više od 13 godina.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu koji se odnosi na potraživanja iz radnog odnosa odluče u okviru standarda razumnog roka .

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u ranije donetim odlukama Ustavnog suda, kao što je npr. Odluka Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedene Odluke Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka duži od punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 21. avgusta 2004. do 30. juna 2006. godine, ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. do 21. avgusta 2007. godine pripadalo pravo na uvećanje plate u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnih upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je u dosadašnjem toku postupka doneto 19 prvostepenih rešenja, koja su bila osporena žalbama podnosilaca , povodom kojih su done ta 22 drugostepena rešenja , sa gotovo identičnim obrazloženjima. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenog rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odred aba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Pri tome, žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ koje stoje na raspolaganju stranci nisu namenjene za ispravljanje tog nedostatka upravnog postupka, te ih podnosioci ustavne žalbe u najvećem delu osporenog postupka nisu mogli koristiti. Podnosioci su izjavljivali žalbe zbog „ćutanja uprave“ u slučajevima kada je prvostepeni organ kasnio sa donošenjem rešenja u ponovnom postupku, kao i naknadne zahteve za donošenje rešenja drugostepenog organa o njihovim žalbama.

Kada je u pitanju postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da su tužbe podnosilaca sva tri puta uvažene i konačna rešenja poništena iz razloga što se u dostavljenim spisima predmeta nije nalazila sva dokumentacija od značaja za odlučivanje. Ustavni sud ukazuje na to da su nadležni sudovi u takvoj situaciji bili ovlašćeni da, u skladu sa odredba ma člana 31. stav 3. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima i člana 30. stav 3. važećeg Zakona o upravnim sporovima , od drugostepenog organa traže dopunu spisa predm eta, ali iz obrazloženja presuda Upravnog suda U. 7644/10 (2009) od 21. aprila 2011. godine i Upravnog suda U. 4251/12 od 3. aprila 2014. godine ne proizlazi da je tako postupljeno. Ustavni sud, takođe, napominje da je činjenica da su već vođena dva upravna spora nalagala Upravnom sudu da brže odluči o trećoj po redu tužbi podnosilaca. Međutim, postupak po toj tužbi je trajao nepunih godinu i po dana, uprkos tome što se očekivalo da se po njoj postupa posebno ažurno i spreči prekomerno odugovlačenje postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je sporo i neefikasno postupanje nadležnih upravnih organa i sudova u upravnom sporu uticalo na neopravdano dugo trajanja postupka. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-831/2008 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa i sudova u upravnom sporu , životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu ESLjP izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 29. avgusta 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 3. decembra 2020 . godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.