Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka sudova poslednje instance u istoj pravnoj stvari. Deo žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku i proizvoljnoj primeni prava je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srđana Aleksića iz sela Kusce kod Gnjilana , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Srđana Aleksića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2339/14 od 18. avgusta 2014. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, za jemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srđan Aleksić iz sela Kusce kod Gnjilana, preko punomoćnika Mileta Ristića, advokata iz Bujanovca, izjavio je Ustavnom sudu, 9. oktobra 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2339/14 od 18. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48832/10 od 11. aprila 2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 48832/10 od 15. oktobra 2013. godine i pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena Opština Gnjilane isplati razliku zarade za utuženi period; da je vremenski period od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude suviše dug, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je podnosiocu različitim postupanjem sudova, odnosno donošenjem različitih odluka u istoj pravnoj stvari povređeno pravo na pravično suđenje, o čemu je kao dokaz dostavio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4648/07 od 11. juna 2008. godine (potvrđenu presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6787/08 od 23. decembra 2008. godine), presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 801/08 od 19. februara 2009. godine (potvrđenu presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2285/09 od 28. maja 2009. godine) i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11404/07 od 24. septembra 2008. godine (potvrđenu presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 512/09 od 5. marta 2009. godine). Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Srđan Aleksić iz sela Kusce kod Gnjilana, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. decembra 2009. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene opštine Gnjilane, radi isplate razlike zarade.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 48832/10 od 11. aprila 2012. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P. 48832/10 od 15. oktobra 2013. godine, odbio tužbeni zahtev tužioca da obaveže tuženu da mu na ime razlika plate za period od 1. novembra 2006. do 1. decembra 2009. godine isplati ukupan iznos od 1.800.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom koja dospeva na svaki pojedinačni mesečni iznos od 50.000 dinara počev od prvog u mesecu za prethodni mesec, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan.

U obrazloženju prvostepene presude se navodi: da je tužilac zaposlen kod tužene od 25. avgusta 1997. godine na mestu komunalnog inspektora pri Odeljenju za urbanizam, komunalne, stambene, građevinske i imovinsko pravne poslove; da je rešenjem tužene od 7. septembra 2004. godine tužilac privremeno angažovan i raspoređen na poslove poverenika za pitanja raseljenih lica na teritoriji opštine Gnjilane; da je tužilac ostao radno neangažovan; da je tužena – poslodavac tužioca zbog opštepoznatih okolnosti na teritoriji AP Kosovo i Metohija prestao da obavlja bilo kakvu delatnost; da tužilac nije pružio dokaze da se obraćao tuženoj radi regulisanja svog radno-pravnog statusa; da, imajući u vidu činjenicu da se tužilac nije obraćao tuženoj sa zahtevom da se radno angažuje van sedišta AP Kosovo i Metohija, niti je tužena imala mogućnost da to učini, pa s obzirom na to da u spornom periodu tužilac nije bio neopravdano radno neangažovan, to i nema obaveze tužene da mu naknadi štetu u vidu manje isplaćenih naknada zarada koje tužbom potražuje.

Odlučujući o žalbi tužioca protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2339/14 od 18. avgusta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u ovoj pravnoj stvari za isplatu razlike neisplaćene naknade zarade za utuženi period; da je tužiocu isplaćivana plata u skladu sa zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine; da tužilac nije bio radno angažovan i imao je pasivan odnos u vezi rešavanja svog radno-pravnog statusa; da se zaposleni koji ne radi i ne preduzima mere radi ostvarivanja prava na delotvoran rad – ne podnese zahtev u pismenom obliku licu koje rukovodi službom u tom smislu ili sudskim putem ne traži restituciju, saglašava sa stanjem svog nerada; da u toj situaciji zaposleni ne može ostvariti pravo na punu zaradu; da u prvostepenom postupku tužilac nije pružio dokaze da je preduzimao mere radi ostvarivanja prava na delotvoran rad, pa u toj situaciji ne može ostvariti pravo na punu platu; da je, u smislu prethodno iznetog, tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari, u odnosu na poslodavca – ovde tuženu, neosnovan.

3.2. Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 4648/07 od 11. juna 2008. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje S.A. iz Kosovske Kamenice, pa obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde da joj na ime duga zbog manje isplaćene zarade za vremenski period od 1. juna 2004. do 1. oktobra 2007. godine isplati iznose bliže određene stavom prvim izreke i obavezao tuženu da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 6787/08 od 23. decembra 2008. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio navedenu prvostepenu presudu.

U prvostepenom postupku utvrđeno je sledeće činjenično stanje: da je tužilja zaposlena u Opštinskom sudu u Kosovskoj Kamenici; da živi na području AP Kosovo i Metohija, ali da nije radno angažovana; da joj je u spornom periodu isplaćivana umanjena zarada po osnovu zaključaka Vlade Republike Srbije; da tužilja nije dobila rešenje o njenom radnom neangažovanju za sporni period.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Prema obrazloženju drugostepene presude, u konkretnom slučaju, tužilji je u spornom periodu obračun i isplata zarada vršena u skladu sa zaključcima Vlade, a ne u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i u skladu sa rešenjem Opštinskog suda u Kosovskoj Kamenici. U toj pravnoj situaciji, kod činjenica da tužilja zbog opštepoznatih događaja na Kosovu i Metohiji nije radila, a da se obraćala tuženoj da je vrati na posao, tužena je, postupajući suprotno, povredila njen radno-pravni status i nezakonito joj isplaćivala umanjenu platu. Umanjenje plate moglo se vršiti samo donošenjem novog rešenja kojim bi se tužilji odredio radno-pravni status, pa kako novo rešenje nije doneto, to je na taj način tužena postupila suprotno odredbi člana 71. tada važećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima i onemogućila tužilji da ostvari pravo na zaštitu svog prava, a na način i pod uslovima propisanim zakonom. U konkretnom slučaju, tužilji nije bilo omogućeno da obavlja poslove svog radnog mesta bez njene krivice, jer joj radni odnos nije prestao, a nije raspoređena na druge poslove niti joj je takva ponuda učinjena, a isplaćivana joj je naknada u iznosima nižim od plate propisane odredbama čl. 1-6. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, te je nezakonito postupanje tužene u pogledu obračuna i isplate plate osnov njene odgovornosti za štetu koju je tužilja trpela zbog razlike u neisplaćenoj plati, u smislu člana 154. st av 1. i čl ana 172. st av 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako nije postojao pravni osnov za radno neangažovanje tužilje, pa samim tim ni osnov za isplatu naknade plate tužilji u visini utvrđenoj zaključcima Vlade RS na koje se tužena poziva, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužilji naknadi materijalnu štetu po osnovu izgubljene zarade. U obrazloženju drugostepene presude se navodi i da je tužena kao poslodavac za slučaj prestanka potrebe za radom zaposlenog bila dužna da o tome donese akt u pismenoj formi i isti dostavi zaposlenom, što ovde nije bio slučaj, zbog čega se osnovano potražuje naknada štete po osnovu izgubljene zarade. Identični stavovi su zauzeti i u presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 801/08 od 19. februara 2009. godine (koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2285/09 od 28. maja 2009. godine) i presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11404/07 od 24. septembra 2008. godine (koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 512/09 od 5. marta 2009. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u bitno istovrsnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja doneo različitu presudu, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2339/14 od 18. avgusta 2014. godine. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance povodom istog pravnog pitanja donosili različite odluke stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se ovi navodi zasnivaju na tvrdnji da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluke na štetu podnosioca.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne preispituje dokaze, niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom zakona. Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, odnosno da je odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima bilo propisano da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni u državnom organu pismeno obraća funkcioneru koji rukovodi organom (što takođe predstavlja redovan pravni put i na osnovu Zakona o državnim službenicima koji je u primeni od 1. jula 2006. godine), da podnosilac nije podnosio takav zahtev, čime je pokazao nezainteresovanost za rešavanje svog radno-pravnog statusa, iz kog razloga neosnovano potražuje naknadu štete do pune plate koju bi ostvario da je u spornom periodu radio. U osporenoj drugostepenoj presudi se takođe ističe da tužilac u spornom periodu nije radio, zbog čega ne može da ostvari pravo na punu zaradu, bez obzira na to što je u radnom odnosu. Po oceni Ustavnog suda, i ovaj zaključak drugostepenog suda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju da je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-5488/2013 od 14. aprila 2016. godine.

Shodno navedenom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. U odnosu na označenu povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48832/10, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom započet podnošenjem tužbe, 8. decembra 2009. godine, a okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 18. avgusta 2014. godine, što znači da je okončan za četiri godine i nešto više od osam meseci. Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom, a u kome su o tužbenom zahtevu meritorno odlučile dve sudske instance, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava, te je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti